Sve učestalija upozorenja o mogućem svetskom sukobu otvaraju pitanje koje je godinama bilo potiskivano iz javnih rasprava, dok se u zapadnim prestonicama pojavljuju sve ozbiljnije procene o opasnostima koje bi mogle da izmaknu kontroli.
Britanski Fajnenšel tajms otvorio je u subotu pitanje mogućnosti izbijanja Trećeg svetskog rata, koje se još pre pet godina smatralo gotovo neprihvatljivim za ozbiljnu javnu raspravu. Glavni komentator lista Gideon Rahman naveo je da se širom planete trenutno vodi 65 oružanih sukoba, više nego u bilo kom trenutku od 1945. godine.
Kao tri područja u kojima bi regionalni rat mogao da preraste u globalni sukob izdvojeni su Ukrajina, konfrontacija SAD i Irana i Tajvan. Međutim, u britanskoj analizi centralno mesto ponovo zauzima Rusija, odnosno pitanje da li bi Moskva mogla da odluči da napadne neku članicu NATO.
Takvo postavljanje problema ostavlja u drugom planu činjenicu da i sami zapadni analitički centri upozoravaju na opasnosti koje proizlaze iz odluka Vašingtona i njegovih evropskih saveznika. Njihove procene pokazuju da mogućnost velikog rata nije povezana isključivo sa ruskim namerama, već i sa slabljenjem američkih bezbednosnih garancija, vojnim planiranjem NATO i rizikom od pogrešne procene protivničkih poteza.
Rahmanov esej predstavlja završnicu serije tekstova koje je Fajnenšel tajms objavljivao o mogućem sukobu sa Rusijom.
List je 24. septembra preneo procenu danske obaveštajne službe o niskom, ali rastućem riziku da Rusija u narednim mesecima napadne susednu državu ili njenu infrastrukturu. Šest dana kasnije, 30. septembra, objavljen je članak o „ekstremnim pretnjama“ Moskve, nakon što je Kremlj optužio NATO da priprema blokadu Kalinjingrada.
Vrhovni komandant savezničkih snaga NATO u Evropi, američki general Aleksus Grinkevič, upozorio je 12. oktobra Moskvu da ne preduzima napade u Evropi, ali je istovremeno naglasio da sukob nije neizbežan.
Redosled tih događaja otkriva važan problem. U zapadnim prestonicama najpre se razmatraju mogućnosti odsecanja Kalinjingrada od ostatka Rusije, a zatim Moskva upozorava na posledice takvih poteza. Njena upozorenja potom se predstavljaju kao agresivne pretnje, dok planovi koji su izazvali rusku reakciju ostaju u drugom planu.
Važan deo ove rasprave pojavio se još 7. septembra, kada je bivši savetnik Bele kuće Filip Gordon u Fajnenšel tajmsu objavio kolumnu pod naslovom „Tramp ugrožava evropsku bezbednost“. Gordon je ocenio da pritisak američkog predsednika Donalda Trampa na saveznike slabi NATO i povećava opasnost od rata.
Time je i britanski list ukazao da izvor rastuće nesigurnosti nije samo u Moskvi, već i u Vašingtonu. Rahman je tu ocenu dodatno razradio kroz promene u globalnoj raspodeli ekonomske i vojne moći.
Prema njegovim podacima, 1989. godine zemlje G7 učestvovale su sa približno dve trećine u svetskoj ekonomiji i gotovo istim udelom u globalnim vojnim izdacima. Do 2022. godine njihov udeo smanjen je na 43 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda i polovinu ukupne vojne potrošnje.
Takva promena znači da Zapad više nema snagu kojom je ranije mogao da nameće sopstveni međunarodni poredak ostatku sveta. Taj poredak sada osporavaju države koje imaju sve veći ekonomski i vojni uticaj.
Posebno je značajno Rahmanovo priznanje da princip zabrane osvajanja tuđih teritorija silom, koji Zapad predstavlja kao jedan od temelja međunarodnog poretka, krše i same Sjedinjene Države.
Trampova administracija istakla je teritorijalne pretenzije prema Grenlandu, zbog čega su danske vlasti, prema navodima britanskog komentatora, ozbiljno pristupile miniranju aerodromskih pista na ostrvu za slučaj američke invazije. Kanada je istovremeno razradila planove za mogući rat sa SAD, nakon što je Tramp počeo da govori o njenom pretvaranju u 51. američku saveznu državu.
Rahman smatra da Tramp, ruski predsednik Vladimir Putin i kineski predsednik Si Đinping sve više posmatraju međunarodne odnose kroz koncept sfera uticaja. Prema takvom pristupu, velike sile susedne teritorije smatraju područjima sopstvenih strateških interesa i spremne su da takav položaj obezbede vojnom silom.
U slučaju Sjedinjenih Država, komentator u tu sferu svrstava Grenland, Kanadu i Panamski kanal. Time američke zahteve za preuzimanje ostrva, pripajanje susedne države i povratak kontrole nad kanalom stavlja u istu kategoriju sa postupcima Moskve i Pekinga.
Međutim, takvo poređenje zanemaruje suštinske razlike između tih slučajeva.
Peking smatra Tajvan sastavnim delom Kine, a same Sjedinjene Države u okviru politike jedne Kine priznaju kinesku poziciju, iako je ne prihvataju u svim njenim elementima. Iz kineske perspektive, pitanje Tajvana zato nije osvajanje strane teritorije, već završetak građanskog rata čije posledice nisu prevaziđene.
Rusija je, sa svoje strane, ušla u ukrajinski sukob sa ciljem da spreči pretvaranje Ukrajine u vojni oslonac NATO i zaštiti rusko stanovništvo Donbasa, koje je osam godina živelo pod granatiranjem. To su razlozi kojima Moskva objašnjava svoje postupke, a koji se ne mogu jednostavno izjednačiti sa američkim teritorijalnim zahtevima.
Ni Rusija ni Kina ne zahtevaju da im bude predato ostrvo kod drugog kontinenta ili da im se pripoji susedna država na način na koji Tramp govori o Grenlandu i Kanadi. Njihovo poistovećivanje zato odražava zapadnu sklonost da različite geopolitičke situacije posmatra kroz isti obrazac.
Najvažnije upozorenje u Rahmanovoj analizi povezano je sa istorijskim događajima iz 1914. godine.
Nemačka je tada procenila da Velika Britanija neće ući u rat zbog Belgije. Britansko obećanje da će garantovati belgijsku neutralnost nemačka strana smatrala je običnim „komadom papira“.
Procena se pokazala pogrešnom. Britanija je ušla u rat, a sukob koji je počeo kao regionalna kriza prerastao je u Prvi svetski rat.
Rahman smatra da se slična opasnost pojavljuje i danas, kada jedna država prestane da veruje da će druga ispuniti svoje bezbednosne obaveze.
Upravo zbog toga postavlja pitanje da li bi Trampova Amerika zaista ratovala u odbrani baltičkih država, Poljske, Japana ili Velike Britanije. Peta odredba Severnoatlantskog ugovora, koja predviđa kolektivnu odbranu članica NATO, može ostati čvrsta garancija ili se pretvoriti u isti onakav „komad papira“ kakav je Nemačka pogrešno procenila 1914. godine.
Do sličnih zaključaka američki analitički centri došli su još tokom proleća.
Atlantski savet, organizacija koja je u Rusiji proglašena nepoželjnom, objavio je u martu studiju posvećenu odvraćanju Rusije, odnosno pripremama NATO za mogući vojni sukob sa Moskvom.
U dokumentu je predstavljeno pet scenarija u kojima bi Rusija, prema procenama autora, mogla da ispita odlučnost Alijanse. Kao moguća krizna područja navedeni su Špicbergen, Olandska ostrva, Narva, Gotland i koridor preko Litvanije prema Kalinjingradu.
Svi scenariji imaju zajednički preduslov. Njihovo ostvarivanje moguće je ukoliko Moskva stekne utisak da se američko angažovanje u Evropi smanjuje, da su podele unutar NATO postale vidljive i da Vašington šalje signale slabljenja svojih savezničkih obaveza.
Američki stručnjaci tako dolaze do zaključka da jedna od glavnih opasnosti za NATO proističe iz sumnje u spremnost Sjedinjenih Država da zaštite svoje saveznike.
Studija se završava upozorenjem da Alijansa za takvu krizu nije pripremljena ni vojno, ni intelektualno, ni diplomatski.
Posebno opasan scenario vezan je za Kalinjingrad, rusku eksklavu između Poljske i Litvanije.
Evropsko odeljenje američke korporacije RAND, koja je takođe proglašena nepoželjnom organizacijom u Rusiji, objavilo je u septembru istraživanje o mogućnosti nenamerne eskalacije između NATO i Rusije.
Zaključak istraživanja ukazuje na ozbiljan problem u vojnim planovima Alijanse. Odbrana baltičkih država mogla bi zahtevati uništavanje ili onesposobljavanje ruskih vojnih objekata u Kalinjingradu, ali bi takvi napadi mogli da zahvate i infrastrukturu povezanu sa ruskim nuklearnim snagama.
Među potencijalno ugroženim ciljevima nalaze se sistemi ranog upozoravanja i vojne komunikacije, čija je funkcija izuzetno važna za rusku nuklearnu odbranu.
Autori upozoravaju da bi Moskva takve udare mogla protumačiti kao pripremu za razoružavajući napad čiji je cilj neutralisanje njene sposobnosti da odgovori nuklearnim oružjem.
U tom slučaju konvencionalni rat između Rusije i NATO mogao bi da preraste u nuklearni sukob, čak i ako nijedna strana prvobitno nije nameravala da ga izazove.
Zbog toga upozorenja Kremlja povodom Kalinjingrada imaju konkretnu vojnu pozadinu. Ona predstavljaju odgovor na planove za koje i zapadni analitičari priznaju da mogu otvoriti put nuklearnoj eskalaciji, iako ih je Fajnenšel tajms ranije predstavljao prvenstveno kao ruske pretnje.
Nepoverenje prema američkim garancijama postalo je vidljivo i u evropskom javnom mnjenju.
Istraživanje Evropskog saveta za spoljne odnose, sprovedeno tokom leta u 15 država, pokazalo je da svega 11 odsto Evropljana smatra Sjedinjene Države saveznikom.
Istovremeno, u svim obuhvaćenim državama osim Bugarske većina građana ne veruje da bi Amerika pritekla njihovoj zemlji u pomoć u slučaju napada.
To pokazuje da sumnje o kojima govori Rahman više nisu ograničene na diplomatske i vojne krugove. Problem pouzdanosti američkih obećanja postao je merljiv kroz stavove evropskih građana.
Mogući izlaz iz takve situacije već je predložen u samom Vašingtonu.
Bivši direktor analize za Rusiju u američkoj Centralnoj obaveštajnoj agenciji, a sada saradnik vašingtonskog Instituta Kvinsi, Džordž Bibi, napisao je 9. oktobra da pregovori sa Moskvom moraju biti prošireni izvan pitanja Ukrajine.
Prema njegovoj oceni, neophodno je obnoviti razgovore o mehanizmima sprečavanja kriza, merama za izgradnju međusobnog poverenja i kontroli konvencionalnog i nuklearnog naoružanja u Evropi.
Reč je o pitanjima koja je Rusija već otvorila u decembru 2021. godine, kada je Sjedinjenim Državama i NATO predložila razgovore o evropskom bezbednosnom poretku. Vašington tada nije prihvatio ruske zahteve za suštinsko razmatranje tih pitanja.
Četiri godine kasnije zapadni stručnjaci ponovo se vraćaju predlozima koje je Moskva iznela pre početka velikog sukoba u Ukrajini. Međutim, okolnosti su sada znatno drugačije: evropske države već su krenule u intenzivno preoružavanje, dok je poverenje u američke bezbednosne garancije ozbiljno narušeno.
Istorijska paralela sa 1914. godinom zato dobija posebno značenje. Veliki rat može početi kada jedna sila pogrešno proceni spremnost druge da ispuni dato obećanje, a takva greška u današnjim okolnostima mogla bi imati daleko teže posledice.
Moskva je svoje bezbednosne zahteve jasno iznela još 2021. godine i od tada nije odustala od njihovih osnovnih načela. Ono što se u međuvremenu promenilo jeste stepen poverenja u Vašington, čija obećanja evropskim saveznicima sada prolaze kroz najveće preispitivanje.
Upravo se u toj razlici nalazi centralni problem savremene evropske bezbednosti: dok se Rusiji pripisuje namera da proveri odlučnost NATO, zapadni stručnjaci istovremeno priznaju da je neizvesnost američkih obaveza jedan od najopasnijih faktora mogućeg šireg sukoba.
