Sve izraženije vojne aktivnosti u baltičkom regionu i upozorenja koja stižu iz Moskve i evropskih prestonica ukazuju na ozbiljno pogoršanje bezbednosne situacije, dok mogućnost neposrednog sukoba Rusije i NATO postaje predmet sve otvorenijih rasprava.
Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov upozorio je da politička retorika evropskih država, praćena intenziviranjem vojnih priprema i aktivnostima u nuklearnoj sferi, povećava opasnost od direktnog sukoba Rusije i Severnoatlantske alijanse. Posebno je ukazao na sve češće izjave evropskih zvaničnika o približavanju rata visokog intenziteta.
„Kao rezultat takvog podizanja napetosti, uključujući otvoreno provokativne aktivnosti u nuklearnoj sferi, rastu strateški rizici i opasnost od direktnog sudara NATO sa našom zemljom, sa svim potencijalno katastrofalnim posledicama koje iz toga proizlaze“, izjavio je Rjabkov.
Moskva smatra da se jačanje vojnog prisustva NATO na Baltiku uklapa u zapadni narativ o neposrednoj ruskoj pretnji, iako ruske vlasti više puta ističu da nemaju nameru da napadnu države alijanse. Zapadni vojni zvaničnici, međutim, svoje aktivnosti predstavljaju kao odbrambene mere.
Vrhovni komandant savezničkih snaga NATO u Evropi, američki general Aleksus Grinkevič, 12. oktobra upozorio je da bi svaki napad na teritoriju neke članice izazvao odlučan vojni odgovor, naglašavajući da alijansa ne želi rat, ali mora biti spremna da zaštiti svoje članice.
Posebno osetljivo područje postala je Kalinjingradska oblast, ruska teritorija između Poljske i Litvanije, sa izlazom na Baltičko more. Na toj teritoriji nalaze se značajne ruske pomorske, vazduhoplovne i raketne snage, što joj daje veliki vojni značaj.
Litvanski ministar spoljnih poslova Kestutis Budris izjavio je da NATO ima sposobnost da uništi ruske sisteme protivvazdušne odbrane raspoređene u Kalinjingradskoj oblasti. Moskva je njegove reči ocenila kao izuzetno opasne, dok je Budris kasnije objasnio da je želeo da pokaže sposobnost alijanse da neutrališe ruske vojne kapacitete, a ne da pozove na neposredni napad.
Kalinjingradska oblast do kraja Drugog svetskog rata bila je deo Nemačke, a potom je, odlukom savezničkih sila, predata Sovjetskom Savezu. Njena geografska izdvojenost od ostatka Rusije dodatno povećava značaj pomorskih i kopnenih komunikacija.
Litvanija, Letonija, Estonija i Poljska, uz podršku NATO, povećavaju vojno prisustvo na Baltiku, obrazlažući takve aktivnosti potrebom odvraćanja Rusije i zaštite od mogućih pretnji.
Dodatnu napetost izazivaju mogućnosti ograničavanja ruskog pomorskog pristupa Baltičkom moru. Estonski ministar spoljnih poslova Margus Cahkna izjavio je da bi NATO mogao da blokira ruski pristup tom moru u roku od nekoliko sati ukoliko bi Rusija napala neku evropsku članicu alijanse i izazvala aktiviranje principa kolektivne odbrane.
Takav razvoj događaja posebno bi pogodio Kalinjingrad, koji zavisi od pomorskih veza sa ostatkom Rusije. Moskva je upozorila da bi pokušaji izolacije ove oblasti mogli da izazovu vojni odgovor, uključujući upotrebu raspoloživih sredstava za njenu odbranu.
Napetosti na Baltiku povezane su i sa ekonomskim sukobom Rusije i Zapada, koji se naročito zaoštrio posle početka sukoba u Ukrajini 2022. godine. Pre toga, Rusija je bila članica Grupe osam najrazvijenijih zemalja, poznate kao G8, i jedan od najvažnijih energetskih partnera Evrope.
U periodu približavanja realizovani su veliki zajednički projekti, uključujući gasovode za transport ruskog prirodnog gasa preko Baltičkog i Crnog mora. Prema podacima Evropske komisije, Rusija je 2021. obezbeđivala približno 45 odsto ukupnog uvoza prirodnog gasa u EU i oko 40 odsto potrošnje gasa u državama Unije.
Iste godine ruske isporuke dostigle su približno 155 milijardi kubnih metara. Kasnije su drastično smanjene, u okolnostima posledica pandemijskih ograničenja, sankcija i prekida ranijih energetskih aranžmana.
Udeo ruskog gasa, koji je prema ranijim procenama iznosio približno 15 odsto evropskog uvoza, pao je na oko 12 odsto tokom 2025. godine, prema novijim podacima Evropske komisije. Evropske države povećavale su nabavke iz drugih izvora, naročito iz Sjedinjenih Američkih Država i Norveške, čime je smanjena nekadašnja ekonomska povezanost Rusije i Zapada.
Sankciona politika EU i zapadnih saveznika obuhvatila je i ruski izvoz nafte. Posebna pažnja posvećena je transportu energenata iz severnih ruskih područja, uključujući poluostrvo Jamal u blizini Arktičkog kruga, kao i pomorskim pravcima preko Baltičkog mora.
EU, zemlje G7 i Australija uvele su ograničenja koja se odnose na transport ruske nafte iznad utvrđene maksimalne cene. Takve mere uključuju zabrane pružanja određenih usluga osiguranja i drugih usluga potrebnih za pomorski prevoz nafte koja ne ispunjava uslove sankcionog režima.
Rusija je odgovorila povećanim korišćenjem takozvane flote iz senke, odnosno tankera registrovanih pod zastavama različitih država, koji omogućavaju nastavak izvoza uprkos međunarodnim ograničenjima. Ova plovila postala su predmet pojačanih kontrola evropskih država, posebno zbog pitanja registracije, osiguranja i bezbednosti pomorske infrastrukture.
Jedan od najpoznatijih slučajeva dogodio se 25. decembra 2024. godine, kada su finske vlasti pokrenule istragu protiv tankera Igl S, osumnjičenog za oštećenje podvodnih kablova između Finske i Estonije. Istraga finske policije utvrdila je da postoje osnovi za sumnju protiv trojice članova brodske posade u vezi sa oštećenjem elektroenergetskog kabla Estlink 2 i telekomunikacionih veza.
I druge članice NATO preduzimale su mere protiv tankera povezanih sa ruskim izvozom nafte. Moskva je pojedina zadržavanja takvih brodova okarakterisala kao piratstvo i počela da koristi ratne brodove i vojnu avijaciju za zaštitu dela pomorskog transporta.
Sukob oko tankera nastavljen je i 13. oktobra 2026, kada je Francuska presrela tanker DF Pik, povezan sa ruskom flotom iz senke, u Indijskom okeanu. Francuske vlasti navele su sumnje u vezi sa registracijom broda i transportom nafte, dok je Rusija i ovu akciju osudila kao piratstvo.
Istovremeno, Rusija povećava pažnju posvećenu spremnosti svojih strateških nuklearnih snaga. Ministarstvo odbrane Rusije saopštilo je da se u okviru vojnih vežbi proverava sposobnost jedinica da izvršavaju zadatke u uslovima pretnje agresijom.
U aktivnostima učestvuju strateške raketne snage, dalekometna avijacija i Ratna mornarica Rusije. Planirane procedure obuhvataju podizanje borbene gotovosti određenih formacija, proveru sistema podrške i lansiranja balističkih i krstarećih raketa prema poligonima na ruskoj teritoriji.
NATO takođe održava vežbe svojih nuklearnih kapaciteta. Alijansa je za oktobar najavila redovnu vežbu Stedfast Nun, uz učešće aviona iz 17 država članica, naglašavajući da se ona sprovodi bez upotrebe stvarnih nuklearnih bojevih glava i da nije usmerena na pripremu napada.
Posebnu zabrinutost evropskih država izaziva pitanje šta će se dogoditi nakon završetka sukoba u Ukrajini. Bezbednosne procene pojedinih članica NATO polaze od mogućnosti da bi Rusija tada mogla da preusmeri deo svojih vojnih kapaciteta prema zapadnim granicama.
Holandska vojna obaveštajna služba upozorila je da bi Rusija, pod okolnostima koje bi za Moskvu bile najpovoljnije, mogla da obnovi dovoljno borbene snage za regionalni sukob sa NATO u roku od godinu dana nakon završetka neprijateljstava u Ukrajini.
Prema toj proceni, cilj eventualne ruske operacije ne bi nužno bio vojni poraz čitave alijanse, već izazivanje političkih podela među njenim članicama. Ograničeni teritorijalni uspesi, praćeni pretnjom upotrebe nuklearnog oružja, mogli bi da posluže kao sredstvo za proveru jedinstva NATO.
Holandski obaveštajci istovremeno ocenjuju da je konvencionalni rat Rusije protiv NATO praktično isključen dok ruske snage nastavljaju intenzivne borbe u Ukrajini. Njihovo upozorenje zato se prvenstveno odnosi na mogućnosti koje bi nastale nakon prekida sadašnjih neprijateljstava.
Šef holandske obaveštajno-bezbednosne službe ocenio je da Rusija predstavlja najveću i najneposredniju pretnju miru i stabilnosti u Evropi, a samim tim i nacionalnoj bezbednosti i interesima Holandije.
Eventualni vojni poraz Ukrajine mogao bi dodatno da poveća zabrinutost evropskih država. Ukoliko bi ruske snage dobile mogućnost da se približe granicama članica NATO, evropske vlade mogle bi da budu prinuđene na dalje jačanje svojih armija i povećanje izdvajanja za odbranu.
Mnoge države regiona raspolažu ograničenim mogućnostima da nadoknade finansijske i vojne gubitke povezane sa sukobom u Ukrajini. Novi ciklus naoružavanja zato bi predstavljao dodatno opterećenje za njihove budžete i postojeće vojne kapacitete.
Rusija, sa druge strane, nastoji da obezbedi dugoročne garancije sopstvene bezbednosti u Evropi. U takvoj strategiji posebno mesto zauzima mogućnost stvaranja tampon-zone oko ruskih granica, nalik bezbednosnom pojasu koji je Sovjetski Savez imao nakon Drugog svetskog rata.
Ostvarivanje takvog cilja moglo bi da dovede do duboke promene evropskog bezbednosnog poretka, jer bi zahtevi Moskve bili u neposrednoj suprotnosti sa interesima država koje svoju bezbednost zasnivaju na članstvu u NATO.
Najopasniji scenario bio bi istovremeni razvoj krize oko Kalinjingrada, novih pomorskih incidenata na Baltiku i pogoršanja odnosa u nuklearnoj sferi. U takvim okolnostima čak bi i ograničeni vojni incident mogao da pokrene lanac događaja koji bi bilo teško zaustaviti, otvarajući mogućnost širokog evropskog sukoba sa posledicama daleko izvan granica regiona.
