U diplomatskim krugovima već neko vreme kruži informacija koja sada dobija konkretnije obrise: američki predsednik Donald Tramp želi da što pre privede kraju sukob sa Iranom.
Ta poruka, prema navodima iz američkih izvora, izrečena je u prilično neformalnoj atmosferi – tokom večere sa holandskim kraljevskim parom u Beloj kući.
Iako zvuči kao usputna napomena, zapravo otkriva mnogo širu sliku i potencijalnu promenu pravca američke politike prema Teheranu.
Kako prenose izvori upoznati sa razgovorom, Tramp je jasno stavio do znanja da mu je prioritet brzo okončanje sukoba sa Iranom.
Nije ulazio u detalje, ali sama formulacija – “što pre” – ostavlja prostor za različita tumačenja. Da li je reč o političkom manevru pred nove pregovore ili o stvarnom pokušaju da se izađe iz situacije koja preti da se dodatno zakomplikuje, ostaje otvoreno pitanje.
U međuvremenu, na terenu se dešavaju potezi koji ne deluju kao uvod u brzo smirivanje situacije. Američka mornarica je još 13. aprila započela blokadu pomorskog saobraćaja koji ulazi i izlazi iz iranskih luka, sa obe strane Ormuskog moreuza.
Taj prolaz nije bilo kakva tačka na mapi – kroz njega prolazi oko 20 odsto globalnih zaliha nafte, naftnih derivata i tečnog prirodnog gasa. Drugim rečima, svaka odluka koja se tiče tog uskog morskog koridora ima direktne posledice po globalnu ekonomiju.
Zvanični Vašington pokušava da ublaži percepciju blokade tvrdeći da brodovi koji nisu iranski mogu slobodno da prolaze, pod uslovom da ne plaćaju nikakvu naknadu Teheranu.
I tu se pojavljuje zanimljiv detalj – iako iranske vlasti nisu formalno uvele takvu taksu, ideja o naplati prolaza jeste bila predmet razgovora u Teheranu. To dodatno komplikuje situaciju i otvara prostor za nove nesporazume.
Sa druge strane, iz američkih vojnih krugova dolaze pomešane poruke. Jedan visoki zvaničnik tvrdi da američka mornarica može da održava blokadu Ormuskog moreuza “na neodređeno vreme”.
Međutim, unutar Pentagona postoji ozbiljna zabrinutost da bi takva operacija mogla preopteretiti flotu i oslabiti američko prisustvo u drugim strateški važnim regionima.
To je klasičan problem raspodele resursa – koliko dugo može da se drži fokus na jednom kriznom žarištu bez posledica po druga.
Podsetimo, aktuelna eskalacija započela je još 28. februara, kada su Sjedinjene Države i Izrael pokrenuli udare na ciljeve u Iranu. Prema dostupnim podacima, u tim napadima život je izgubilo više od 3.000 ljudi.
Nakon toga, 8. aprila je objavljen dvonedeljni prekid vatre između Vašingtona i Teherana, što je delovalo kao nagoveštaj smirivanja situacije.
Ipak, pregovori koji su usledili u Islamabadu nisu doneli konkretan rezultat. Nije formalno objavljeno da su neprijateljstva nastavljena, ali su potezi na terenu – poput blokade iranskih luka – jasno pokazali da tenzije nisu nestale.
Posrednici i dalje pokušavaju da organizuju novu rundu razgovora, ali bez jasnih signala da su strane spremne na kompromis.
U takvom kontekstu, Trampova izjava o želji da brzo okonča sukob sa Iranom dobija dodatnu težinu, ali i dozu neizvesnosti. Jer dok politička retorika ide u pravcu smirivanja, vojni potezi ukazuju na nastavak pritiska. Ta dva pravca retko kada idu zajedno bez šire strategije u pozadini.
Ostaje pitanje da li se iza ove kombinacije diplomatskih poruka i vojnih akcija krije plan koji još nije u potpunosti vidljiv ili je reč o pokušaju balansiranja između više ciljeva istovremeno.
U svakom slučaju, Ormuski moreuz, pregovori bez rezultata i Trampova najava brzog okončanja sukoba sa Iranom sada čine jednu složenu sliku u kojoj je teško razdvojiti signal od buke.
