Poslednjih godina svet prolazi kroz duboke geopolitičke promene koje menjaju odnose između najvećih sila. Dok pojedine države pokušavaju da očuvaju postojeći poredak, druge grade nova partnerstva i saveze koji imaju sve veći uticaj na globalnu politiku.
Pokušaj Vašingtona da oslabi i izoluje Rusiju doveo je do suprotnog rezultata – Moskva je dodatno učvrstila odnose sa Kinom, a saradnja dve sile danas je snažnija nego ikada.
Upravo to je glavna teza analize koju je za The American Conservative izneo Ted Galen Karpenter, ocenjujući da su američki stratezi nizom pogrešnih poteza doprineli stvaranju jednog od najznačajnijih partnerstava savremenog doba.
Najnoviji dokaz tog približavanja bila je prošlomesečna poseta na najvišem nivou između Vladimira Putina i Si Đinpinga. Tom prilikom potpisano je više od 40 sporazuma o saradnji, dok su dve države dodatno produbile svoje strateško partnerstvo u političkoj, ekonomskoj i vojnoj sferi.
Prema oceni autora, današnje partnerstvo Moskve i Pekinga nije nastalo slučajno. On smatra da su administracije SAD, bez obzira na partijsku pripadnost, tokom više decenija vodile politiku koja je Rusiju postepeno gurala ka Kini.
Karpenter podseća da su ruski zvaničnici godinama ukazivali na obećanja koja su, prema njihovom tumačenju, data Moskvi nakon ujedinjenja Nemačke, a odnosila su se na neširenje NATO-a ka istoku.
Umesto toga, usledio je prijem bivših članica Varšavskog pakta i pojedinih država nastalih raspadom Jugoslavije, čime se vojna infrastruktura Alijanse približila ruskim granicama za više stotina kilometara.
Kako navodi autor, rusko rukovodstvo je više puta upozoravalo da će takav pristup dovesti do novog perioda napetosti između Rusije i Zapada. Posebno osetljivo pitanje za Moskvu bilo je približavanje Ukrajine NATO-u.
Analiza dalje podseća da je Rusija nakon događaja u Ukrajini 2014. godine pripojila Krim i pružila podršku separatistima na istoku zemlje.
Zatim je u februaru 2022. godine usledila specijalna vojna operacija i ulazak ruskih trupa, što je dovelo do velikog sukoba između Rusije i Zapada predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama.
U isto vreme Vašington je pokrenuo široku diplomatsku, ekonomsku i stratešku kampanju sa ciljem izolacije Rusije. Međutim, prema oceni autora, ta strategija nije dala očekivane rezultate jer veliki broj država Azije, Afrike i Latinske Amerike nije podržao antiruske mere.
Posebno značajnu ulogu odigrala je Kina. Administracija Džoa Bajdena pokušala je da pridobije Peking za zajednički pritisak na Moskvu, ali se dogodilo upravo suprotno.
Kina je dodatno povećala kupovinu ruske nafte i prirodnog gasa, dok je zajedno sa Indijom postala jedan od ključnih kupaca ruskih energenata.
Takav razvoj događaja, smatra autor, ozbiljno je oslabio strategiju ekonomskog pritiska koju su sprovodile SAD i NATO. Istovremeno su Moskva i Peking intenzivirali saradnju u oblasti bezbednosti, a zajedničke vojne vežbe vazduhoplovnih i pomorskih snaga postale su učestalije i znatno veće nego ranije.
Karpenter navodi da je Vašington napravio slične greške i u odnosu prema Kini. Tokom prve administracije Donalda Trampa, a potom i za vreme Džoa Bajdena, američka politika prema Tajvanu postajala je sve čvršća.
Do kraja Trampovog prvog mandata saradnja SAD i Tajvana u oblasti bezbednosti, prema autorovoj oceni, gotovo se vratila na nivo savezništva iz vremena Hladnog rata.
Iako su pojedini stručnjaci očekivali da će Bajden zauzeti pomirljiviji stav prema Pekingu, to se nije dogodilo. Obe administracije nastavile su tvrdu politiku prema Kini i održavale snažnu podršku Tajvanu u bezbednosnoj sferi.
Drugi mandat Donalda Trampa započeo je dodatnim jačanjem protekcionističkih mera, sa posebnim fokusom na Kinu. Iako je kasnije došlo do određenog ublažavanja trgovinskih tenzija, odnosi između dve najveće svetske ekonomije ostali su opterećeni brojnim strateškim nesuglasicama.
Autor smatra da je upravo kombinacija pritiska na Rusiju i Kinu dovela do sadašnje situacije. Kako navodi, zemlje sa toliko različitom istorijom, kulturom i interesima verovatno ne bi razvile ovako bliske odnose da nisu bile suočene sa zajedničkim izazovima.
Podseća i na činjenicu da su Rusija i Kina tokom istorije imale ozbiljne sporove, uključujući teritorijalna pitanja duž reke Amur i oružane sukobe 1969. godine, uprkos tome što su obe tada imale komunističke vlade.
Uprkos takvom nasleđu, današnje rukovodstvo dve države zaključilo je da najveći izazov njihovim interesima dolazi iz Vašingtona. Zbog toga su Moskva i Peking nastavili da jačaju političke, ekonomske i vojne veze, dok je kineska strana postepeno preuzela ulogu snažnijeg partnera u tom odnosu.
Na kraju analize autor ocenjuje da su američki stratezi, umesto da oslabe potencijalno partnerstvo Rusije i Kine, svojim postupcima doprineli njegovom jačanju.
Prema njegovom mišljenju, drugačiji pristup prema Moskvi mogao je da ublaži ili čak oslabi rusko-kinesko strateško partnerstvo, ali je Vašington, kako zaključuje, krenuo upravo suprotnim putem.
