Naslovnica SPEKTAR Veliki intervju Lavrova: Evo šta Rusija planira i šta će uraditi –...

Veliki intervju Lavrova: Evo šta Rusija planira i šta će uraditi – VIDEO

Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov dao je intervju za Sputnjik i TV „Rusija 24“. Lavrov je govorio o protivrečnostima dejstava ukrajinskih vlasti i njihovih zapadnih pokrovitelja, ciljevima ruske specijalne operacije i odnosima Moskve sa saveznicima.

Prvo pitanje neće biti profesionalno, nego ljudsko, a istovremeno, ono brine milione, ako ne i milijarde ljudi: Kada će se sve ovo završiti?

Lavrov: Znate, ne mogu da kažem da ja samo za to živim, jer je naš zadatak, zadatak diplomata, zadatak pre svega naših vojnika, momaka koji tamo rešavaju najvažnije zadatke zaštite naše samostalnosti, zaštite interesa naše kulture, onih ljudi koji žele da budu deo naše kulture – njih, verovatno, ne brine kada će se sve ovo završiti. Njih pokreće želja da obave svoj zadatak precizno, brzo i da minimalizuju gubitke. I što ih mi više budemo podržavali, i s političke i moralne tačke gledišta, što efikasnije budemo razjašnjavali šta se događa na nivou geopolitičkih igara, verovatno će brže i u svetu sazreti razumevanje da ovo treba završavati. A biće neophodno da se završi isključivo ako budemo uočili prekid pokušaja, pa čak i ne pokušaja, nego jedne uporne, tvrdoglave politike Zapada, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, da se to ne završi nikada, odnosno dok god ne shvate da su bilo kakve pretnje njihovoj hegemoniji uklonjene.

U ovoj etapi delujemo onako kako su naše zapadne kolege obećale: Mora se pobediti na bojnom polju. To je njihova formula, oni su odustali od pregovora, primorali su kijevski režim da napusti pregovarački proces, pri čemu je to bilo krajem marta, kao što znate, kada je još bilo moguće to završiti političkim putem. Kijevu od tada nisu dozvolili, niko čak nije ni pokušao da ubedi kijevski režim da je neophodno da vodi pregovore. Niko se nije bunio kada je Zelenski svojim ukazom zabranio da se vode pregovori s Ruskom Federacijom, niko ga nije povukao nazad kada je u više navrata govorio da on ne zna ko donosi odluke u Rusiji, da ne zna s kim bi on uopšte mogao tamo da razgovara ako do toga dođe. To je, očigledno, po Frojdu. On sam sebe doživljava kao nesamostalnu figuru, oseća da njime manipulišu, pa tako prenosi svoje projekcije… Zbog toga, mi bismo želeli da se to završi, ali tu nije važan vremenski faktor. Važan je faktor kvaliteta rezultata koje ćemo omogućiti našem narodu, onim ljudima koji žele da ostanu deo ruske kulture, ljudima koje je kijevska hunta godinama, po nalogu Zapada, lišavala svega ruskog.

Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu

Uzgred, ja sam pročitao kao dopunu zakonima koji su usvajani u vreme Porošenka, a potom i tokom mandata Zelenskog, o zabrani ruskog obrazovanja, zabrani ruskih medija, ukrajinskih medija na ruskom jeziku, svi su oni bili zatvoreni, da ne govorimo o hapšenjima poslanika koji su ispoljavali želju da se nekako dogovore s Ruskom Federacijom. Zatim su bile odluke koje su omogućavale administrativne kazne onima koji su u svakodnevnom životu, u prodavnicama, u poliklinikama govorili ruski jezik… Nedavno je tamo kod njih jedan koji se zalaže za upotrebu ukrajinskog jezika, ne sećam se njegovog prezimena, bukvalno juče ili prekjuče, tražio da se zabrani čak i privatno korišćenje ruskog jezika, kao na primer, sede muž i žena piju čaj u kuhinji i može neko da im zakuca na vrata i da s punim pravom zatraži da se protiv njih pokrene krivični postupak. Odličnu perspektivu ima taj vrh, taj režim!

Interesantno je što je sve to prilično licemerno. Na Kijevo-mogiljanskoj akademiji su zabranili ruski jezik, kako se ne bi čuo među zidovima te najstarije obrazovne ustanove. Iz nekog razloga momke koji govore ruski bukvalno hvataju na ulici, otimaju ih i vode ih u armiju, da se bore za „nezavisnu“. Bez ukrajinskog se tamo može, s ruskim jezikom, a u ostalim situacijama ne može… To je, kao, pravo da se štiti svoja domovina, to je uvek tako visoka dužnost, ali ovde kontraindikacija nema za ruskojezične, interesantno… U svakom međunarodnom procesu uvek postoji nekakva unutrašnja logika. Govorimo o završetku sukoba, ali za sada se on nikako ne nazire, jer je vidna eskalacija sukoba, nema okvira, granica, isporučuje se oružje, rakete, čemu uopšte da se nadamo?

– Polazimo od objektivnih realija koje su utvrđene, pre svega, u našem zakonodavstvu, Ustavu. Četiri nove teritorije, dve narodne republike i dve oblasti, ujedinile su se na osnovu referenduma s Ruskom Federacijom, i tu, po mom mišljenju, nema nikakvih pitanja. Zapad s tim ne može da se pomiri i, kao u žalosno poznatim bajkama, sa svakim korakom se sve više uvlači u poznatu supstancu, u blato. To, naravno, igra važnu ulogu u toku operacije, jer ako se sada trudimo da udaljimo artiljeriju ukrajinskih oružanih snaga na takvu udaljenost koja neće stvarati pretnju za naše teritorije, što je dalekometnije oružje koje se isporučuje kijevskom režimu, to ćemo mi morati više da ga udaljavamo od teritorije koja pripada našoj zemlji. Ta eskalacija, apsolutno ste u pravu, ona je kao snežni smet.

Počelo je sve od nekakvih šlemova za ukrajinske vojnike, zatim se pojavilo streljačko oružje, sada već govore o avionima. Šolc se zaklinje da toga nikada neće biti, ali Šolc je, takođe, poznat po sposobnosti da menja svoj stav prilično brzo. Zatim, on tamo uopšte nije jedini, on je izjavio da NATO nikada neće ratovati protiv Rusije, a njegov ministar inostranih poslova, gospođa Analena Berbok, rekla je – da mi već ratujemo protiv Rusije, svi to zajedno radimo.

Predstavnik SAD za nacionalnu bezbednost je rekao da nema ničeg strašnog u tome ako Kijev počne da bombarduje Krim, oni ili sami sebe zavaravaju, ili ne razumeju šta govore.

Interesantno je, recimo, da je Šolc rekao da je sadašnja kriza počela invazijom Rusije na Ukrajinu. On čak i ne sluša svoje prethodnike, jer je čak i Merkelova rekla da, kada su 2015. potpisani Minski sporazumi, još tada niko nije nameravao da ih poštuje. Tako da ako ne žele da priznaju da su još tada posejali zrno krize, treba da se sete državnog prevrata 2014. godine i garancija koje su stavljane na dokument o prevremenim izborima, koji su potpisali Nemci, Francuzi i Poljaci… Sledećeg jutra je na vlast došao otvoreno nacistički režim, uključujući Partiju slobode, bio je neki Tjagnibok. Odavno ga niko nije video, ali tih godina je bio uvršten među neonaciste u mnogim evropskim zemljama. Imao je parolu koja se mogla pročitati: Treba ubijati Ruse, Jevreje i Poljake. Na takve ljude su stavili ulog, kao i na nacionalističke bataljone „Ajdar“, „Azov“ i slične. Sada marljivo uklanjaju sve informacije o tome da su na Zapadu te strukture upisane kao ekstremističke i terorističke. Japanci su nedavno, izvinivši se, isključili „Azov“ sa spiska ekstremističkih organizacija…

Ipak, i ovde, verovatno, treba primeniti marksistički pristup i tražiti dublje razloge za ono što se sada događa i ja bih savetovao da se, u najmanjoj meri, vratimo epohi upravljanja Baraka Obame i da pročitamo, to se može naći, njegove izjave o američkoj izuzetnosti.

Zatim se mogu pročitati slične izjave predsednika Trampa koji je rekao da je Amerika izuzetna nacija, da na svetu takvih nema, da je na njoj ogromna odgovornost. Pa i DŽo Bajden je takođe u više navrata promovisao takvu misao i zatim su je njegovi saradnici dodatno formulisali. Na primer, državni sekretar Blinken je rekao da imaju obavezu da ostvaruju svoje liderstvo, svoju izuzetnu sposobnost da budu lideri, jer „ako to nismo mi, u svetu će biti haos“. Vrlo skromno. Čini mi se da je 2019. godine, DŽek Salivan, koji je tek stupio na dužnost Bajdenovog savetnika za nacionalnu bezbednost, napisao čitav članak, ne sećam se u kom časopisu, ali nije ga teško naći, u kojem je opet razmišljao o temi izuzetnosti i tamo je direktno naveo, nešto što je strašno: Naša izuzetnost znači da mi ne možemo da stavljamo akcenat na istorijski i etnički identitet, nego svuda treba da širimo novu, slobodnu demokratiju. To znači samo jedno, da je svima ostalima zabranjeno da pamte sopstvenu istoriju. Tako kako su Amerikanci „pretopili“ sve one koji su doputovali u Ameriku svojevremeno, hoće sve da „pretope“, tako da svi budu Amerikanci, kroz kazan za topljenje.

Da, domoroce su takođe „pretopili“.

– Da, njih su „pretopili“ tako što ništa od njih nije ostalo. Uostalom, to „pretopljavanje“, pogledajte šta se sada događa u SAD, kakav je raskol u njihovom društvu, i kako se sada vlasti trude da taj raskol prevladaju, pri čemu to rade koristeći terminologiju i instrumente autoritarizma… tako da razloge treba tražiti tamo. Ta izuzetnost, ta apsolutna uverenost u sopstvenu nepogrešivost, u sopstveno preimućstvo, uveren sam da je to glavni razlog zbog kojeg se mi suprotstavljamo sada tim zemljama koje preko kijevskog režima vode protiv nas hibridni rat, pa i ne samo hibridni rat. Nedavno su bili veliki sporovi u vezi s paralelama koje su se mogle čuti u nastupima predstavnika ukrajinskog rukovodstva, ja sam takođe o tome govorio, isto kao i 1812. godine, kao i 1941. godine, oni koji su želeli da potčine sebi svet. Počev od Evrope, okupili su veći deo kontinenta za početak rata protiv Ruske Federacije… Ne vidim veliku razliku. I ne samo to, tokom Drugog svetskog rata protiv nas je korišćena nacistička ideologija.

I zbog čega ljudi odbijaju da vide nacističku ideologiju koja sada leži u osnovi kijevskog režima? Sve te izjave koje daju pristalice i oni koji upravljaju marionetama, ali ja ne vidim mogućnost da se one mogu oceniti drugačije osim kao pokušaj da se konačno reši „rusko pitanje“. Rusija mora biti strateški poražena, tako da dugo ne može da se oporavi. Ursula fon der Lajen, takođe poznati činovnik Evropske komisije, izjavila je da rezultat rata mora biti poraz Rusije, i to takav poraz da ona decenijama ne može da obnovi svoju ekonomiju. Šta je to ako nije rasizam, nacizam, pokušaj rešavanja „ruskog pitanja“? Da, nema gasnih komora. Za sada u Nemačkoj još ima normalnih ljudi koji neće dozvoliti obnavljanje fašizma, ali ima i onih koji uopšte ne bi bili protiv toga. Zbog toga se mi nalazimo u epicentru geopolitičke bitke, u to ne treba ni sumnjati. Oni koji na prvoj liniji fronta rešavaju praktične zadatke, oni rade najvažniji posao. Oni su heroji i podvizi koje obavljaju su podvizi za buduće čovečanstvo, jer ne dopuštaju stvaranje uslova za potpunu hegemoniju SAD, koja je deklarisana u doktrinarnim dokumentima.

Suština toga o čemu govorite, o izuzetnosti ili o potrebi da se nanese potpuni strateški poraz Rusiji, jeste u tome da Zapad predviđa nepostojanje Rusije u budućnosti. Treba je nekako razdeliti, podeliti, pojavljuje se čak termin koji to označava, Poljaci aktivno govore o tome, kao i obično… Šta onda preostaje diplomatiji?

– Ja mislim da mi bez posla nećemo ostati. Bez posla nećemo ostati i diplomatija sada radi u nekoliko pravaca. Pre svega treba, treba na najaktivniji mogući način promovisati na međunarodnoj sceni našu politiku, naše argumente, razjašnjenje istine. Čak se sada niko na Zapadu i ne trudi da razmisli ozbiljno o tome da li su Amerika i Evropa dozvolile sebi neke greške. Ne! Sve je počelo 24. februara 2022. godine, kao što 2014. godine nije sve počelo od državnog prevrata u februaru, nego od onoga što oni zovu „aneksijom Krima“.

Ja sam razgovarao, u prisustvu predsednika, i s Merkelovom, i s Olandom, i s Makronom, i sve je bilo isto tako – „sve bi bilo dobro da nije bilo aneksije Krima“. Ali ta takozvana „aneksija“ se dogodila zato što je vlast, kada su je osvojili pučisti, saopštila, to je bio njen prvi instinktivni poriv, da se ukida regionalni status ruskog jezika. U tom periodu to nije bilo učinjeno, ali do toga su praktično došli. To su bili instinkti po kojima je ta vlast bila karakteristična. A dva dana kasnije su na Krim poslali bandite i tek su na to reagovali žitelji Krima. A zapadni političari su saopštavali: Ne, da nije bilo aneksije, sve bi bilo u redu. U redu u kom smislu? Prosto, Ukrajinom bi vladali neonacisti, „tjagniboki“, ljudi poput Jacenjuka, koji je one koji su odbijali da prihvate rezultate prevrata „neljudima“… pa i Zelenski nije bio daleko od toga kada je sve one koji se bune protiv iseljavanja iz Ukrajine bez ikakvih Minskih sporazuma – nazvao „osobama“. On je rekao da je njegov savet onima koji žive u Ukrajini, a doživljavaju sebe kao pripadnike ruske kulture, tradicije i istorije: „Radi budućnosti svoje dece spremajte se za Rusiju“. A ko na to ne bi reagovao? Ko nije video da je to već rasizam, neonacizam? Niko. Naša diplomatija je skretala pažnju na sve te neprihvatljive izjave i dejstva svim nadležnim organima Ujedinjenih nacija, i OEBS-a, i Savetu Evrope koji nam je ostao u žalosnom sećanju… Nigde Zapad nije prstom mrdnuo, da bi tim prstom makar upozorio taj režim koji je bio pod njegovim mentorstvom. Stalno su ga branili, uključujući istu tu misiju OEBS-a, koja je radila na terenu kako bi doprinosila ispunjavanju odredbi Minskog sporazuma. Mnogi od tih saradnika, te činjenice su isplivale, realno su pomagali kijevskoj vojsci da planira operacije, davali su im informacije s bespilotnih letelica koji je trebalo da budu korišćeni isključivo za potrebe Specijalne posmatračke misije OEBS-a.

Drugi aspekt, pored istine koju moramo da branimo i borbe protiv lažnih vesti koju moramo nepoštedno da vodimo, na sajtu (Ministarstva inostranih poslova Rusije) imamo specijalan segment, plus svakodnevno reagujemo na sve nove pokušaje onih koji žele da izokrenu realnu sliku. I definitivno je naš pravac i diplomatski rad s partnerima širom sveta. Aktivno organizujemo razmenu delegacija, i na nivou ministara, i na nivou zamenika, putujemo u inostranstvo u zemlje s kojima imamo planove širenja konstruktivne saradnje. Taj rad je veoma važan. Kao prvo, zbog toga što su SAD i svi zapadnjaci koje su SAD pregazile, oduzele Evropskoj uniji poslednje naznake makar kakve samostalnosti. Oni su velike demokrate, kao što je poznato, ali demokratiju razumeju kao svoje pravo da svima ostalima nameću svoje poimanje demokratije. Čim počneš s njima da razgovaraš o neophodnosti primene demokratskih pristupa u međunarodnim pitanjima, oni ne pokazuju nikakav entuzijazam.

Ponašaju se totalitarno.

– Totalitarno. U Povelji UN, u kojoj se reč „demokratija“ ne spominje, spominje se glavni demokratski princip: tamo je napisano da su Ujedinjene nacije zasnovane na suverenoj jednakosti zemlja. Tačka. I ako neko može da otkrije u ponašanju naših zapadnih kolega poštovanje tog principa – suverene jednakosti zemalja – ja sam spreman da takvog čoveka nominujem za Nobelovu nagradu za mir. Ako si ti demokrata, ako si izneo svoju tačku gledišta, tvoj oponent je izneo svoju, daj onda svima ostalima da budu odrasli ljudi i da kažu za koga su oni. Kakva im ocena, kakav stav više odgovara. Upravo isto to je trebalo da se dogodi i u vezi s krizom u Ukrajini.

Putin je na najdetaljniji mogući način objasnio ciljeve i razloge zbog kojih je naša specijalna vojna operacija neizbežna. Pri čemu nije to učinio iznenada, nego posle dugih osam godina, pa čak i više od osam godina – jer se osam godina računa od početka Minskog procesa – posle mnogo, mnogo godina objašnjavanja Zapadu da voze u pogrešnom pravcu i podrivaju ono što su se sami obavezali da ispunjavaju, uključujući nedeljivost bezbednosti u Evropi, jednaki karakter bezbednosti u Evropi, neprihvatljivost toga da bilo koja zemlja učvršćuje svoju bezbednost na štetu bezbednosti bilo koje druge zemlje. I veoma važna stvar – nedopustivo je da bilo koja organizacija u Evropi pretenduje na vojno-političku dominaciju. NATO je radio upravo ono što se ne sme raditi. I ti principi su bili zapisani još 1999. godine, 2010. godine su bili potvrđeni, ali svi pokušaji da se Zapad natera da ispunjava ono što su potpisali predsednici i premijeri, završavali su se bez rezultata, odnosno pre svega saopštenjima da je reč o političkim parolama, ali da pravne garancije bezbednosti može da da samo NATO, samim tim još jednom narušavajući sve što je moguće. Mi smo dugo sve to objašnjavali, a posle smo rekli: Momci, čuli ste sve što smo govorili svih ovih godina, sada smo doneli ovakvu odluku. Zapad je reagovao negativno, osuđivao je, a zemlje u razvoju su u većini slučajeva rekle: Mi smo neutralni. Onda poštujte njihovu neutralnost! Bez preuveličavanja, Zapad svakodnevno preko svojih ambasadora šalje signale svim zemljama Azije, Afrike, Latinske Amerike da ne primaju ruske delegacije, da osuđuju, da se priključe sankcijama. Ogromna većina zemalja sankcije ne poštuje, pri čemu čak i male države od milion i po ili dva miliona ljudi, u istoj toj Africi, govore: Izvinite, imamo planove o saradnji s Rusijom, primamo ih kod sebe, odlazimo kod njih, i za to im prete kaznama.

Po čemu su Amerikanci poznati? Kada ti nešto predlažu, ako nešto od tebe žele, oni ti ne obećavaju da će ti nešto dati u zamenu, nego ako ne uradiš to, oni će te kazniti. To je sam vrhunac pragmatizma, i cinizma, naravno. Zbog toga naša diplomatija još ima čime da se bavi, da stalno, svakodnevno razjašnjava ono što se događa, da raskrinkava laži, posebno laži koje se mogu sada čuti u vezi s našim navodnim odbijanjem da pregovaramo. Ja sam već spomenuo realne činjenice i, uzgred, Stoltenberg je rekao da je pumpanje Ukrajine oružjem put ka miru, kako bi ona pobedila na bojnom polju. A sam Zelenski je objavio plan, nekakvu „formulu mira“ od deset tačaka. Tamo je eklektički nabacano sve što se moglo nabacati: prehrambena bezbednost, energetska bezbednost, biološka bezbednost… a onda proterivanje Rusije iz granica utvrđenih 1991. godine, osnivanje tribunala protiv Rusije, obaveza Rusije da isplati reparaciju i onda kao poslednja tačka – potpisivanje mirovnog sporazuma. Veoma realistična inicijativa i ja mislim da Vladimir Zelenski u određenim periodima ima veoma bujnu maštu, tako da Zapad sada treba da čita ta njegova dela. I naravno, naša diplomatija čini sve da samit, koji je zamišljen za kraj februara, na godišnjicu početka specijalne vojne operacije, a koji aktivno spremaju antiruski nastrojeni ljudi, i u Njujorku, i na drugim platformama Zapada, u saradnji s kijevskim režimom – ne bude jedini događaj koji će privlačiti pažnju svetske zajednice.

Mi takođe pripremamo neke izveštaje o tome šta smo uspeli da otkrijemo tokom protekle godine, a nije reč samo o vojno-biološkim programima SAD, od kojih pokušavaju da operu ruke, i ne samo o direktnoj umešanosti SAD u eksplozije na „Severnim tokovima“… Treba se setiti i pokazati kakvim su metodama SAD pokušavaju da ostvare svoju hegemoniju, kako su SAD odavno pokušavale, sudeći i po onim citatima koje sam naveo, da usmere Ukrajinu, da se ukrajinski režim pripremi da po licenci Zapada krene protiv Ruske Federacije. Kako da za taj rat, ja sam uveren da je to odavno planirano, mobilišu pre svega Evropu, Evropsku uniju, primoravajući je da odjednom da sve oružje Ukrajini. Sada je taj proces u finalnoj fazi. A istovremeno povećava se proizvodnja oružja u Sjedinjenim Američkim Državama i primorava se Evropa – postoji u Povelji NATO-a član o dva procenta – da troši novac na naoružanje. Eto vam, kupujte, gotovo. Paralelno, ekonomski gušiti Evropu, to je takođe nesumnjivo bilo u planovima onih koji žive sa svešću o svojoj izuzetnosti i potrebi da ona vlada celim svetom.

Vidite kako su upravo sada Makron, Šolc počeli da govore o tome kako su zabrinuti zbog zakona koje su Amerikanci usvojili radi borbe protiv inflacije, koji su praktično usmereni na to da se proizvodnja prebaci u SAD. I taj proces je već počeo, nemačka industrija ide tamo gde ima olakšica, a olakšice su nedvosmisleno diskriminacione, one su nedvosmisleno usmerene na ugrožavanje evropske industrije. Da, izuzetnost funkcioniše. A poslednja stvar, ako ćemo o Evropskoj uniji da govorimo kao o nekome ko pokušava da igra svoju igru, pre samo nekoliko sedmica Evropska unija je potpisala deklaraciju s NATO-om, u kojoj je navedeno da će Evropska unija učiniti sve što je NATO-u potrebno. Tako da Amerikanci svoje ciljeve postižu, a to je potrebno razjašnjavati, i to što je moguće glasnije, jer nije reč samo o onome što se sada u celoj Evropi događa, nego se planovi šire već i na Aziju, i Stoltenberg je o tome govorio. Na madridskom samitu NATO-a prošlog juna je rečeno da NATO ima globalnu odgovornost… I te vojno-blokovske strukture koje se stvaraju protiv Kine i Rusije u Azijsko-pacifičkom regionu, raznorazni AUKUS-i, politika privlačenja novih članica tamo, tamo se priključuju velike države poput Velike Britanije i Francuske, učestvuju u vežbama u Južnom kineskom moru, s očiglednim antikineskim zamahom, i mnogo toga drugog.

U svakom slučaju, treba pažljivo pratiti u kakvim se sve formama sada ta izuzetnost realizuje. A ona se realizuje kroz težnju da se svi potčine, da se postigne nova jednostrana ekonomska korist, da se ne dopusti kriza koja može postati vrlo ozbiljna u američkoj ekonomiji, na račun eksploatacije drugih. Predsednik je spomenuo da takva dejstva, naravno, predstavljaju nastavak kolonijalne tradicije da se živi na račun drugih.

Imamo mnogo pitanja, tako da hajde da se ubrzamo.

– Razumete, takva je tema…

Pretvaranje Ukrajine u „anti-Rusiju“ je izgledalo kao uspešan projekat, u smislu da su ciljevi postignuti. Koja zemlja takođe može krenuti tim putem? Kirgizija, Kazahstan, oko Rusije?

– Sada u toj ulozi vide Moldaviju, jer su uspeli prilično specifičnim metodama, naravno ne slobodnim i demokratskim, da postave na čelo države predsednika, koja se prosto sama gura u NATO. Ona ima rumunsko državljanstvo, spremna je da se ujedini s Rumunijom i uopšte, spremna je praktično na sve. I to što, pored tog pronatovskog, proevropskog „drajva“, Zapad i Kišinjev odbijaju da se obnovi rad u formatu 5 + 2, u kojem su Kišinjov, Tiraspolj, Rusija i SAD, OEBS, UN, govori mnogo toga. Zapad taj format već posmatra kao neodgovarajući, jer je on bio potreban još u vreme kada su vlasti u Kišinjevu bile zainteresovane za to da se sačuva teritorijalna celovitost i dogovor s Pridnjestrovljem, a kada je došla vlast koja je spremna da pridnjestrovsko pitanje rešava nasiljem i koja insistira na proterivanju naših mirotvoraca odatle i onih koji čuvaju skladišta municije u Kobasn, tada nikakvi pregovori i formati nisu potrebni, potrebno je samo održavati vlast.

Neću se upuštati u detalje, ali to je jedna od zemalja koje Zapad želi da pretvori u novu „anti-Rusiju“. Pokušavao je i pokušava to da učini i s Gruzijom, čiju predsednicu dobro znam – Salome Zarubišvili, koja je bila ministarka inostranih poslova 2004, 2005. godine, i s kojom sam, uzgred, zajedno s našom vojskom, razrađivao dogovor o povlačenju u tom trenutku preostale naše dve vojne baze… To je interesantno. Deklaracija o povlačenju naše dve baze sadržala je, takođe, dogovor o tome da se u jednoj od tih baza osnuje zajednički gruzijsko-ruski antiteroristički centar, u kojem bi se radilo na otklanjanju takvih pretnji. Bilo je predviđeno da tu većinu čine gruzijski vojnici, njih 700, a njih mnogo manje, oko 100 oficira. Sve je to bilo u paketu. Kada su baze bile povučene, kada smo mi svoj deo dogovora ispunili, Sakašvili je kategorički odbio da osniva taj centar. To su još bila dobra vremena, niko nije sumnjao u to da će se dogoditi napad na Južnu Osetiju, ali čak i u toj mirnoj situaciji koja je bila karakteristična po težnji da se uspostave novi odnosi, nas je obmanuo – u tom trenutku Sakašvili, ali nema nikakve sumnje da su mu to rekli njegovi mentori: Ne treba nikakvi zajednički centri s Ruskom Federacijom da se prave. I do sada, pored predsednika, koji, hvala bogu, ne utiče na razvoj zemlje, već više ima ceremonijalnu funkciju, postoji vlada – ne želim da neko misli da hoću tu vladu da kompromitujem pozitivnim rečima o onome što ona radi – ali ću prosto citirati premijera i njegove ministre, koji su na pritisak bez presedana da se pridruže sankcijama, da otvore „drugi front“, čak je i takva terminologija počela da se koristi, odgovorili da će se rukovoditi svojim nacionalnim interesima. „Imamo trgovinu s Rusijom, imamo turizam, dobijamo energente, i to su interesi gruzijske države i gruzijskog naroda“. U to da bi Gruziju takođe hteli da pretvore u još jedan nadražaj, da se situacija vrati u ta agresivna vremena Sakašvilija, nema sumnje. Uzgred, kako bi u tom regionu zavladala konstruktivna usmerenost na saradnju, mi promovišemo format 3 + 3, tri južnokavkaske države – Gruzija, Jermenija, Azerbejdžan, i tri velike zemlje – Turska, Rusija i Iran, i taj kontakt ćemo nastaviti.

Što se tiče država u Centralnoj Aziji, u principu, mi to razmatramo prilično otvoreno sa svojim prijateljima, i preko Ministarstva inostranih poslova, i preko službe bezbednosti, jer je to direktno povezano s bezbednošću zemalja. Očigledno je kako su naše zapadne kolege, više od godinu dana, pokušavale tamo da dovedu proameričke, proevropske, pronatovske nevladine organizacije, pa i takve strukture kao što je Agencija za međunarodni razvoj, koja radi pod pokroviteljstvom SAD, a bavi se širenjem iste one „meke moći“ koja ima običaj da s vremena na vreme postaje „žestoka“. I, to je nesporno, Zapad hoće kroz te instrumente „meke moći“ da u najmanjoj meri dovede u sumnju dalje savezničke, prijateljske odnose s našim susedima, uključujući pojedine države u Centralnoj Aziji. Ja tu ne vidim nikakve povode da se sumnja da ti pokušaji Zapada nailaze na nekakve ozbiljne pozitivne reakcije. Naši susedi, strateški saveznici, vide te igre i bukvalno juče sam imao sastanak sa šefovima komiteta za međunarodne odnose Parlamentarne skupštine ODKB-a, to je u Moskvi održano, na nivou Državne dume. Isto to je bilo i na sastancima lidera ODKB-a, na sastancima ministara inostranih poslova, vidimo da naši prijatelji razumeju i odlično vide kakvih se ciljeva drži Zapad na našem zajedničkom prostoru i žele da grade dodatne mehanizme koji treba da osiguraju dalji razvoj naših integracionih planova. To se odvija u formama koje nisu pod uticajem Zapada, koje su zaštićene od nezakonitog spoljnog delovanja. Ipak, rad protiv Rusije, tamo gde je Zapad prisutan, na postsovjetskom prostoru, uvek postoji.

Vratićemo se na ODKB. A Kijev predlaže Minsku pakt o nenapadanju. To je i naše pitanje, jer smo mi Savezna država. Kakav je naš stav u vezi s tim?

– Savezna država tu, verovatno, nije najvažniji argument, jer i Rusija i Belorusija imaju sporazume, uključujući i one o bezbednosti, sa mnogim drugim zemljama. Ali to što je predložio Kijev je u svakom slučaju zabavno, pokazuje kreativnost rukovodilaca kijevskog režima. Oni su sposobni ljudi. To čak nije ni dvostruka igra. Kako je objavio Aleksandar Lukašenko, Belorusiji je ponuđen pakt o nenapadanju u istom trenutku kada belorusku opoziciju finansiraju, naoružavaju i omogućavaju joj da učestvuje u borbama na frontu protiv Ruske Federacije, pre svega kroz poznati bataljon „Puk Kalinovskog“, koji otvoreno podržavaju, otvoreno govore o tome da on planira da kasnije rešava slične zadatke u samoj Belorusiji, to je očigledno specifično viđenje ukrajinske strane pakta o nenapadanju. Ja sam o tome govorio kada sam bio u Minsku kod Aleksandra Grigorjeviča, on vidi apsolutnu besmislenost takvog predloga, čak i otvorenu provokativnost pristupa te vrste.

Spomenuli ste ODKB i mnogi ljudi se pitaju: NATO ima 5. član – Napad na jednog, znači napad na sve. Kod nas, u ODKB, postoji sličan član, ali pod brojem 4. Ja ću ga citirati: „Ako je jedna od zemalja-članica žrtva agresije, oružanom napadu koji ugrožava stabilnost, teritorijalnu celovitost, onda će to države-članice posmatrati kao agresiju na sve države-članice sporazuma. U slučaju agresije na državu-članicu, sve ostale države-članice, na molbu te države pod hitno će joj pružiti svu potrebnu pomoć, uključujući vojnu“. Zar mi sada nemamo takav slučaj s Rusijom?

– Tamo je rečeno: „Na molbu te članice“. Mi nikome takvu molbu nismo uputili. Polazimo od toga da imamo sve što je neophodno da ispunimo zadatke specijalne vojne operacije, da završimo taj rat koji je preko ukrajinskog režima počeo još posle državnog prevrata. Sve što nam je neophodno imamo. Da, mi vidimo kako protiv nas ratuje ceo NATO, uz nekakve izjave da oni ne ratuju nego samo naoružavaju – to je smešno! Naoružanje koje je već delimično isporučeno, a posebno ono koje je najavljeno, prema procenama stručnjaka, nije moguće da na tim sistemima rade Ukrajinci koji su se obučili ili prošli nekakve kurseve koji traju mesec, dva ili tri. Postoje sistemi za koje je, prema mišljenju stručnjaka, nemoguće obučiti se u nekakvim doglednim rokovima. Ako ih budu isporučivali, onda će to raditi zajedno s vojnim jedinicama. Očigledno je da će ih na vreme puštati na odsustvo iz armije i angažovati ih kao plaćenike, uz odgovarajuću potvrdu.

Mi ćemo sva pitanja rešiti sami i mi se nismo nikome obraćali. Neću izlagati analizu zbog čega to nismo učinili, nama to jednostavno nije potrebno. Kada je ODKB dobila molbu od predsednika Kazahstana u januaru prošle godine da mu pomogne da stabilizuje situaciju tokom eksplozije nasilja koja je bila podstaknuta spolja, tokom pokušaja zauzimanja državnih zdanja, ODKB je reagovao u roku od 24 sata. Kada Jermenija i Azerbejdžan pokušavaju da nađu puteve za stabilizaciju situacije na Kavkazu, ODKB je takođe spreman da pomogne.

Nakon eksplozije nasilja u septembru prošle godine, tamo je s obe strane oko 300 ljudi poginulo, mi smo dobili molbu Jermenije i odmah smo tamo uputili specijalnu misiju eksperata na granicu i poslali plan organizovanja misije na delu jermenske teritorije koja se graniči s Republikom Azerbejdžan. Taj plan je bio odavno pripremljen, ali se jermenskoj strani nije žurilo. Na kraju, na samitu u Jerevanu, mi smo doneli odgovarajuću odluku, ali jermenske kolege su rekle da će ta odluka biti potrebna samo ako u njemu budu kategorički osuđena dejstva Azerbejdžana. Nisu svi bili spremni za to, ne samo zato što su hteli nekoga da zaštite, a nekoga da ne podrže, jednostavno istorija celog tog rata u Nagorno Karabahu traje decenijama.

Kada je tokom mnogo godina Jermenija okupirala sedam oblasti oko Azerbejdžana i kada je već bilo teško rešiti to pitanje političkim putem, Rusija je predlagala brojne varijante koje još prethodno jermensko rukovodstvo nije baš pozitivno primilo, želeći da zadrži te teritorije. Azerbejdžan je vratio te teritorije. Sada, kada su i Jermenija, i Azerbejdžan, zajedno s Evropskom unijom, napisali dokument o spremnosti da zaključe mirovni sporazum, pod uslovima koji su označeni u deklaraciji iz Alma Ate iz decembra 1991. godine, nama je teško da utvrđujemo dalje korake, jer je u toj deklaraciji navedeno da će granice među novim državama odgovarati administrativnim granicama Sovjetskog Saveza, saveznih republika, uključujući jermensku i azerbejdžansku, u čijem je sastavu (u sastavu Azerbejdžanske Republike) bio Nagorno-Karabah. Tako da je ovde situacija višeslojna. Činjenica da je ODKB u toj složenoj situaciji pripremila plan za organizovanje mirovnjačke operacije, mislim da je bio veoma važno postignuće. Taj predlog je i dalje na stolu. Naš jermenski prijatelji i saveznici su i dalje za njih zainteresovani, ta misija može biti poslata tamo bukvalno u roku od dva dana.

Odnosno, potencijalno Rusija ima mogućnost da se obrati zemljama ODKB-a za pomoć u slučaju da dođe do eskalacije, odnosno agresije protiv Rusije?

– Tamo je napisano da svaka zemlja ima takvo pravo, a ja sam odgovorio na to zašto Rusija to pravo ne koristi. Mislim da se to neće obavezno desiti ni u budućnosti, jer mi ne vidimo neophodnost s tačke gledišta opremljenosti naših oružanih snaga i time kako one rade na prostoru specijalne vojne operacije. Uzgred, na inicijativu Kazahstana, u ODKB-u se sada razrađuje i mirovnjački potencijal, uvedena je nova dužnost, odnosno jedan od zamenika generalnog sekretara je odgovoran za mirovne misije, postoji sporazum o mirovnim snagama.

Mi u predlog Kazahstana, koji smo podržali, unosimo dopunu sporazuma, jer je u njemu 2001. godine navedeno da se mirovne snage ODKB-a šalju uz saglasnost Saveta bezbednosti UN. To je prekomeran zahtev, jer je potpuno dovoljna molba legitimne vlade zemlje, kao što je to bilo u januaru prošle godine s Kazahstanom. Sada to unosimo kao dodatno preciziranje u mirovnu pravnu bazu Sporazuma o kolektivnoj bezbednosti, kako bismo povećali njegovu efikasnost. Ono gde vidimo neophodnost savezničke podrške, to je naravno u spoljnopolitičkoj koordinaciji. Ne glasaju uvek sve zemlje ODKB-a isto kada se na dnevni red stavlja pitanje koje se tiče temeljnih interesa ove ili one članice ODKB-a. O tome smo razgovarali i na Savetu šefova država članica ODKB koji je održan u Jerevanu, na savetu ministara spoljnih poslova i spoljno-politička koordinacija u sadašnjim uslovima dobija sve veći značaj.

Ovih dana dvojica vaših bivših kolega, Radoslav Sikorski i Ana Fotega, bivši ministri spoljnih poslova Poljske, založili su se za to da se nekako refederalizuje Rusija. Valensa je rekao da se treba konačno obračunati s Rusijom. Šta se to dešava s Poljskom, da li to ona preuzima neku specijalnu ulogu, kao što je to bilo uoči Drugog svetskog rata? Kao da sve huška i ponaša se kao naš najljući sused.

– Može se mnogo pričati o Poljskoj, to je složena, i rekao bih bolna priča. Ništa manje bolne i ništa manje složene ambicije koje pokazuje da zapravo elite, određeni deo elita i dalje promovišu takve ekspazionističke planove – inicijativu Tri mora, stalne aluzije na ono što je danas zapadna Ukrajina, i naravno, rusofobija. S Radekom Sikorskim sam veoma tesno sarađivao. Da, on nije baš obožavatelj Rusije ali on je pragmatičan i iskusan političar i teško da je sve što on radi slučajno. Da, kad je postao evroposlanik dobio je nešto više odrešene ruke i zato je odmah posle eksplozije na Severnim tokovima napisao – „Hvala, SAD.“ Zatim su istina to uklonili. Ali potvrde onog što je on napisao sada je već više nego dovoljno. On i ja smo dobro sarađivali, tada je postojala zajednička komisija na čelu sa ministrima spoljnih poslova u koju su ulazili zamenici ministara većine drugih resora, nešto kao mini međudržavne konsultacije.

Postojala je komisija istoričara koji su pisali – sad je to čak teško zamisliti – zajedničke udžbenike u kojima su određene glave bile kolektivne, a tamo gde nije bilo zajedničkog mišljenja bila je štampana verzija istorijskog perioda naša i poljska verzija. Ali to je bio dijalog, to je bila platforma gde smo stalno razgovarali i neizbežno se uspostavljalo neko dodatno poverenje. Sad toga nema. To što je Fatega predložila, to što je izjavio Leh Valensa da Rusiju nekako treba – čak su smislili i termin – dekolonizovati… oni dovlače neke ne baš prijatne i ne baš razumljivih predstavnika nekih nagajskih naroda, koji pretenduju na stvaranje samostalne države u Astrahanjskoj oblasti. Pojavili su se i neki autohtoni stanovnici Lenjingradske oblasti. To je nekakvo, da tako kažemo podsticanje nekih malih naroda da prikazivanjem da su ti narodi navodno izloženi diskriminaciji u Ruskoj Federaciji, mada je sasvim suprotno – oni mogu i da razvijaju svoje jezike, ne žive u rezervatima kao što je to slučaj u SAD i Kanadi gde su ih, kako se ispostavlja, i surovo ubijali – evo u Kanadi je čitav sudski proces počeo.

Paralelno se priča kako smo mi jednostavno previše veliki, slično onome kako je svojevremeno govorila Medlin Olbrajt, pozivajući se na nju, citiraju da je da je Rusija previše velika. Kasnije je to demantovano. Možda ona to i nije govorila, ali da u SAD i u Evropi ima mnogo ljudi koji tako misle i koji na ovaj ili onaj način šalju tu misao, to je činjenica. Šteta, jer, da ponovim, mi smo sa Poljskom imali razgranati mehanizam, veze itd. Ali još jedan momenat, pošto, kako je rekao Valensa, treba se konačno obračunati sa Rusijom.

Za života ove generacije…

– Šta je to ako ne zahtev za konačno rešenje „ruskog pitanja“? Kad sam citirao ideologe hitlerovske Nemačke koji su se bavili konačnim rešenjem „jevrejskog pitanja“ i rekao da i sada okupljaju protiv nas praktično celu Evropu na čelu sa SAD i objavljuju razne parole, ali smisao je isti: konačno i za života ove generacije rešiti „rusko pitanje“, da, možda ne u gasnim komorama, ali uraditi tako da Rusija prestane da postoji kao velika država, potisnuti je u zadnji plan, razbiti njenu ekonomiju… i kad su nepošteni političari počeli da izjavljuju da je takvim poređenjima Lavrov uvredio sećanje na Holokaust to znači samo jedno: da je to po sistemu „drž’te lopova“ i da nemaju nikakve argumente. Nisam uvredio žrtve Holokausta.

Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu

Mi uvek odajemo poštu tim žrtvama i organizujemo specijalne manifestacije, i pozivamo sve one koji su na ovaj ili onaj način imali veze sa tim istorijskim događajima. Za razliku od tih istih Poljaka koji ne samo da ove godine, nego i prošle, pre specijalne vojne operacije nas nisu pozvali da govorimo na komemoraciji posvećenoj oslobođenju Aušvica. Mi smo baš rekli da sećanje na žrtve Holokausta ne oslobađa nikog od toga da se danas radi na tome da zahvaljujući tom sećanju i zarad tog sećanja ne dozvole novi nacistički pokreti, koje sada vidimo u Ukrajini, u Estoniji, Letoniji gde se obnavljaju neonacistička raspoloženja i praksa.

Sprema se samit Evropske unije, početkom februara. Naravno, mi nismo članica Evropske unije, ali ipak smo susedi po kontinentu i nismo ravnodušni prema pitanjima o kojima će se tamo diskutovati. Koja biste pitanja, vi, onako susedski, predložili?

– Prestao sam da pratim samite Evropske unije.

Svejedno, oni će se ipak okupiti i postaviti pitanje ko smo mi, šta da radimo, kuda da idemo, tako nekako verovatno…

– Oni se, prema mom mišljenju bave samooptuživanjem. Već je objavljeno ko odlučuje o svim pitanjima. Oni su potpisali deklaraciju o saradnji sa NATO, gde je rečeno da sve što je potrebno NATO-u da će dostavljati, da će dati teritoriju zemalja koje ne ulaze u NATO, ako Alijansa bude prebacivala sve vrste oružja da bi bilo bliže ruskim granicama, sve je to rečeno.

Šolc je skoro izjavio da – sva naša bezbednost zavisi od SAD. Pa, ako se Evropska unija bude bavila pisanjem molbi Vašingtonu da Vašington nekako poštedi evropsku ekonomiju i industriju i da bude velikodušan prema tim zakonima i subvencijama koje Amerikanci daju biznisu na njihovoj teritoriji, a koji čine relevantni biznis u Evrope besmislenim. Kao što je rekao ministar ekonomije Francuske prilično davno, trenutno je cena električne energije za kompanije u Evropi četiri puta veća nego u SAD. Makron je prethodnih dana izjavio da će se Evropa obratiti SAD kako bi one unele neke izmene, dale popuste, izuzetke, Očigledno da će tražiti to.

On je već išao tamo, tražio, ali ništa nisu postigli.

– Zato i nisam posebno zainteresovan, čuo sam da oni u Evropskoj uniji još razmatraju da pozovu Zelenskog, da li preko onlajn uključenja ili uživo, ne znam, ali bićemo već obavešteni o tome. Odavno su odlučili da urade, odavno su već počeli sa tim, da od Zelenskog naprave glavnog demokratu, simbol borbe demokratije protiv autokratije i to je ta najjednostavnija crno-bela globalna slika koju, takođe, Amerikanci preferiraju.

Na Samitu demokratije koji je sazvan, već drugi Samit, za kraj marta, biće formulisan jednostavan zadatak. Sve demokrate moraju da se bore protiv svih autokrata. Autokratama smo proglašeni: mi, Kina, Iran, Severna Koreja, Sirija, Venecuela, uopšteno, krug zemalja koje odbijaju da se potčine zahtevima Zapada. Demokrate će odrediti sami Amerikanci. Ako se pogleda ko je sve pozvan na prvi Samit demokratije, to je prilično zanimljiv spisak, tamo su države, ne želim nikoga da uvredim, koje sami Amerikanci nikada nisu ubrajali u demokratske države.

Međutim, sada je ovaj revolucionarni tim koji saziva takozvani Samit demokratije teži, da prema našim informacijama, da na njemu izloži nacrt nekakve odluke, u kojoj se razrađuje filozofija konfrontacije demokratije i autokratije i koja je pretvara u materijalnu, praktičnu platformu. Ideja je, makar je tako prema našim podacima, da te demokratije formiraju svoje zahteve u odnosu na autokratiju i da formulišu svoja sopstvena prava preko lidera demokratskih Vlada da pomažu narodima koje autokratske Vlade ugnjetavaju. Pre godinu-dve, čak, ne bih poverovao u ovo, a sada se ovo razmatra u Evropskoj uniji. To je kao, otprilike, dodeliti sebi ista ona prava koja žele da dobiju, promovišući u svakakvim strukturama UN istinama, lažima i kršenjem procedure, ideju formiranja tribunala protiv Rusije, ideju dobijanja reparacija od Rusije.

Sve to je najgrublje kršenje normi međunarodnog prava. Njima je to, čak, normalno, jer su oni kao dlanom o dlan odustali od svih svojih principa, koje su svima nametali tokom mnogo decenija u okviru globalizacije, od neprikosnovenosti vlasništva, pretpostavke o nevinosti, dobronamerne konkurencije, tržišnih mehanizama. Sve je bilo precrtano, kada im je zatrebalo da kazne Rusku Federaciju. To što to nije uspelo je druga stvar.

Ali, sama činjenica da su pribegli tim protivzakonitim metodama, nateralo je sve da se čuvaju. Nije slučajno što su krenuli razgovori o prelasku na nacionalne valute. Ko zna na koju nogu će da ustane američki predsednik i ko mu se neće učiniti simpatičnim od jutra. Predsednik Brazila i predsednik Argentine su već razmotrili potrebu stvaranja svoje bilateralne valute, a onda su otišli još dalje i predložili stvaranje valute za sve države Latinske Amerike i Karipskog basena. I Lula da Silva je predložio da se to isto razmotri u okviri BRIKS-a i to već neće biti regionalni, nego globalni pristup onome što je potrebno uraditi u valutno-finansijskoj oblasti, u uslovima kada SAD svojim dolarom krše sve granice pristojnosti. Proces je u toku. Istovremeno, Saudijska Arabija prodaje Kini naftu u juanima, mi smo već ostvarili poslovanje sa našim partnerima u nacionalnim valutama od 50 procenata, proces ide dalje.

Pomenuli ste Kinu i odnose sa Kinom, da se oni razvijaju prilično dinamično. Mi i Kina gradimo novi svetski poredak, pa kakve se ovde mogu javiti dodirne tačke ili, možda, čak i rizici, jer je igra sa velikim igračima uvek opasna, možete polomiti noge. Postoje li neki rizici u odnosima sa Kinom u tom smislu.

– Dodirne tačke je veoma skromna karakterizacija naših odnosa, one su već zabeležene u našim deklaracijama, bez obzira što ne gradimo vojni savez, naši odnosi su, prema kvalitetu vojnog saveza u klasičnom smislu, više od toga i nemaju ni ograničenja, ni granice. Nema ni bilo kakvih zabranjenih tema. Oni su stvarno najbolji od kad postoji i Sovjetski savez i Kineska Narodna Republika i Ruska Federacija i naš zajednički interes je, pre svega u tome da nam se omogući da se razvijamo na temelju naših nacionalnih planova, u okviru postojećih normi međunarodne trgovine, posebno Svetske trgovinske organizacije, kao i u okviru tog samog sistema koji je stvorio Zapad, počev od institucija kao što su Međunarodni monetarni fond, Svetska banka. Kada smo im pristupali, tamo su postojala određena pravila, koja smo prihvatili.

Sedamnaest godina smo bili deo Svetske trgovinske organizacije i prihvatili smo ona pravila koja su, uopšteno, bila pravila poštene konkurencije. Sada je sve to uništeno. Svetska trgovinska organizacija je blokirala rad organa za rešavanje sporova, upravo zato, jer Kina dobija Ameriku na njenoj teritoriji po njenim pravilima i potpuno osnovano ima pravo da traži kompenzaciju koju bi joj sigurno dosudio organ za rešavanje sporova Svetske trgovinske organizacije, ako SAD dozvole tom organu da radi. Amerikanci jednostavno blokiraju imenovanje novih članova u taj organ, jer nema otvorenih pozicija. Tamo ne postoji kvorum. To je, čisto birokratski, u najgorem smislu te reči, sovjetsko-partijski pristup. Ovo se dešava već dugi niz godina. Upravo zato, jer Kina dobija sve te sporove protiv Sjedinjenih Država. Oni odugovlače reformu Svetske trgovinske organizacije, javno izjavivši da ova reforma treba da se bazira na interesima SAD i Evropske unije. Jednostavno. Ostalima će pokazati gde im je mesto i kako da se ponašaju.

Isto je i sa MMF. Ako uzmemo kriterijume na kojima se zasnivao MMF i Svetska banka, sada zemlje BRIKS – a tako je već poslednjih nekoliko godina – mogu da pretenduju na takav broj akcija i shodno tome glasova koje će poremetiti situaciju u kojoj SAD mogu same da blokiraju bilo koju odluku. Ako bi se ekonomski pokazatelji zemalja BRIKS objektivno reflektovali na mehanizme MMF, SAD će izgubiti pravo da blokiraju odluke same, jer će im tada već nedostajati glasovi i akcije. Tako da ako bi sve bilo po pravdi mislim da bismo i mi tada verovatno više slušali one rukovodioce našeg ekonomskog bloka koji su ipak govorili da globalizacija ima pozitivne osobine. Tih pozitivnih osobina više nema.

Mi smo to ranije shvatili zato što smo prvi primili udar u svetlu toga što su SAD spremale protiv nas preko Ukrajine. I drugo, nismo bili tako duboko uključeni u taj sistem kao Kina, makar po obimu trgovine i obimu američkih hartija od vrednosti koje su Kinezi kupili, koliko znam, za hiljadu i po biliona. Zato se dubina uključenosti Kine u sadašnji sistem ne može porediti s našim. Ali za mene nema sumnje da će Kina neizbežno početi da smanjuje tu zavisnost, i uzgred već je počela da je snižava, postoje svi dokazi s tim u vezi. Kini će biti potrebno više vremena da formira paralelne instrumente, mehanizme koji će ga štititi od samovolje SAD kao glavnog naredbodavca svetske monetarnog finansijsko-trgovinskog sistema u ovoj etapi, ali s druge strane mehanizama i instrumenata koji to neće raditi istovremeno jer bi se tada mogli dogoditi ozbiljni ekonomski potresi imajući u vidu međusobnu povezanost ekonomija SAD i Kine koja se meri bilionima dolara.

Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte 

Ali proces ne samo razmatranja i traženja načina da se formiraju novi mehanizmi je počeo i kreće se u pravcu, može se reći, fragmentacije globalnih mehanizama jer dok globalni mehanizmi asociraju na Sjedinjene Države i njihove satelite oni više nisu globalni, oni služe jednoj grupi država. Zato kad pozivaju Latinsku Ameriku i Karibski basen da razmisle o svojim finansijskim instrumentima onda je to ili fragmentacija, ili – ja bih pre rekao – regionalizacija globalizacije. U našem regionu inicijativa predsednika da se razmotre integracioni procesi u čitavoj velikoj Evroaziji – to je i Evroazijska ekonomska unija, i ASEAN s njegovim dosta dalekosežnim planovima, i Šangajska organizacija za saradnju koja paralelno s programom posvećenom bezbednosti ima veoma dobre saobraćajno-logističke i ekonomske perspektive. I naravno, u tom svetlu, i kineski projekat Pojas i put, kineski sporazumi o saradnji sa Evroazijskom ekonomskom unijom koji već postoje . Putin je predložio pre nekih pet godina ne da se nameću pristupi jedne strukture drugoj nego da se harmonizuju…

Nema neslaganja među tim projektima…

: Da ne bude dupliranja, neslaganja tamo nema, da ne bude dupliranja, rasipanja resursa. I taj proces je već u toku, EAES već ima Memorandum o saradnji sa ASEAN-om, ŠOS ima memorandum sa EAES, ŠOS ima takođe memorandum sa ASEAN-om. Putin je predložio da se taj proces harmonizacije tih integracionih težnji nazove formiranje velikog evroazijskog partnerstva. Tako da i tu, a to je bila 2015.godina na samitu Rusije i ASEAN-a u Sočiju, već tada je objektivna potreba da se razmotri neka alternativa globalizaciji koju su nam decenijama nametali i koja je kako-tako naizgled sve zadovoljavala. To je takođe veliko evroazijsko partnerstvo kad se ispoljavaju tendencije ka regionalizaciji globalnih procesa.

Ali ipak, gledajući rizike, postoje različita mišljenja da je Kina velika a mi smo mali i da nešto kasnije može da se promeni i da uopšte uzev mi možemo da se suočimo s nečim što ne možemo da prevaziđemo. Koliko su takvi strahovi opravdani?

– Znate, sve je relativno. Nas takođe optužuju da smo veliki i da sve oko nas vređamo. Navodno, bivše sovjetske republike ne nailaze na dužno poštovanje. Onih koji to priželjkuju biće mnogo i, naravno, onih koji bi želeli da nas zaplaše Kinom već ima napretek. U tome vidim igru vezanu za težnju da nam ne dozvole da sarađujemo i da se koordiniramo ni u ekonomiji, ni u međunarodnim pitanjima. To je isto.

Nemamo nikakve sumnje da planovi koje smo potpisali odgovaraju interesima i Rusije i Kine, i da ti planovi ne definišu ulogu Rusije kao nekog potčinjenog, oni su obostrano korisni. Tiču se ne samo isporuke energenata u Kinu, tu je i kosmos, atomska energetika i mnogo druge sfere visoke tehnologije.

Želeo bih takođe da podsetim da kad Zapad proglašava Rusiju i Kinu autarkijama i glavnim pretnjama – Rusija je sada pretnja kojom neodložno treba da se pozabave, a s Kinom će morati da se bore na duže staze, verovatno bi oni hteli da nam Kina ne pomaže, ne na vojnom planu kako oni sada po celom svetu optužuju čas Severnu Koreju, čas Iran, čas još nekog. Naš vojno-industrijski kompleks radi dobro, a na međunarodnoj sceni vidimo drsko promovisanje rešenja koja su po volji samo SAD i njihovih satelita i nisu po volji i neprihvatljivi su i za nas i za Kinu, i mi ćemo se tome protiviti.

Sergej Viktorovič, već završavamo i imam samo još par kratkih pitanja. Da li ste već uspeli da probate ruski viski kao vid zamene izvoza, neki gutljajčić ponekad?

– Poklonili su mi. Mislim da se zove, ako ne grešim, Praskovejevka, vrsta viskija. Ali za mene je prioritet boca na kojoj piše Kirgistanski viski.

Tako dakle, postoje prioriteti. I poslednje pitanje, da li ste vi, Sergej Viktorovič, za mir?

– Ja sam nedvosmisleno za mir. Ne sećam se ko je rekao – ako hoćeš mir spremaj se za rat. Ne delim tu filozofiju, prihvatam mišljenje koje bih ovako formulisao: ako hoćeš mir budi spreman da sebe uvek zaštitiš. Mislim da ćemo iz cele sadašnje geopolitičke situacije mi izaći jači i sposobni da još efikasnije sebe zaštitimo u bilo kojoj situaciji.

Hvala veliko, Sergej Viktorovič, na ovom veoma važnom i sadržajnom intervjuu.

– Hvala vama.

Intervju sa šefom ruske diplomatije emitovan je uživo u četvrtak uz prevod na tri strana jezika simultano, na francuskom, engleskom i španskom. Prevodi su emitovani na sajtu Ministarstva inostranih poslova Ruske Federacije i prenošeni na RT-u i informativnoj agenciji Sputnjik.

Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte 

(Sputnjik)