Šta se zapravo dogodilo u ponedeljak u Briselu?

4. март 2023.

Pre nego što se vratila u beznačajnost Federika Mogerini bila je ono što je danas Žozep Borelj, i isto je kao sada Žozep Borelj – isti su im i nalogodavci – iskazivala optimizam da će Beograd i Priština brzo postići sporazum kakav su tražili ti njihovi nalogodavci.

„Reč je o sporazumu koji će“, najavljivala je Mogerini, „rešiti sve otvorene probleme, što uključuje i priznanje Kosova“.

„Raspored je ambiciozan“, komentarisao je tim povodom nemački „Dojče vele“, „jer se Federika Mogerini nada uspehu u narednih nekoliko meseci, u svakom slučaju, do kraja godine“.

Dok je u duhu istog entuzijazma Hašim Tači, koji je tada upravljao Kosovom u meri u kojoj to sada čini Aljbin Kurti, poručivao da je „sada vreme za obavezujući pravni sporazum Kosova i Srbije“, te da je „glavni cilj“ tog sporazuma „priznanje Kosova od strane Srbije i naš ulazak u EU, NATO i UN“.

Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.

Spomenuti rok – „do kraja godine“ – istekao je na kraju te 2019. Hašim Tači je u zatvoru. Federika Mogerini još nije, ali je podnela ostavku u bordu nevladine organizacije upletene u korupcionaški Katargejt skandal od koga se već mesecima trese Brisel, pa ćemo još da vidimo šta će oko toga da bude.

A sporazum koji su najavljivali njih dvoje uz onakav samouvereni entuzijazam nije potpisan.

Te 2019, inače, žurilo im se da Beograd i Priština postignu sporazum zato što su u godini posle sledili izbori, predsednički u Americi i u Evropi za Evropski parlament, pa su znali da će biti zauzeti sobom više nego nama.

I sledeće godine su izbori za Evropski parlament, i predsednički izbori u Americi. I opet im se žuri da nateraju Beograd da se dogovori sa Prištinom, razume se, onako kako oni žele, tako da samozvano Kosovo može da postane članica pomenutih organizacija u koje bez pristanka Srbije baš nikako ne može.

U tom je cilju u ponedeljak 27. februara i bio upriličen sastanak Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija u Briselu kod aktuelnog vršioca dužnosti Federike Mogerini, Žozepa Borelja.

Očekivanja su bila velika kao i njihova želja da nas napokon nateraju da kapituliramo u ratu koji su nam objavili još kad je Ričard Holbruk proglasio da OVK teroristi više nisu teroristi.

Njihov službenik Miroslav Lajčak, koji je po zadatku izvodio radove na komadanju Državne zajednice Srbije i Crne Gore a sad mu je zadatak da raskomada i Srbiju, najavljujući sastanak sazvan u tu svrhu, bio je direktan koliko i arogantan: „Očekujemo da će plan biti prihvaćen… Mislim da je svima jasno da se ne govori ‘ne’ Evropskoj uniji i Americi“.

Ovaj plan Evropske unije i Amerike „kome se ne govori ‘ne'“, ukazao je Lajčak na njegovu suštinu, „predstavlja i de fakto priznanje“ samoproglašene nezavisnosti Kosova. I pritom „nije predmet rasprave i neće se dozvoliti izmene u tekstu“.

[adsenseyu1]

A prethodno je i NATO pripretio da „očekuje da oni“ – Kurti i Vučić – „taj plan sprovedu u najkraćem mogućem roku“.

Shodno svemu tome, američki Radio Slobodna Evropa najavio je za ponedeljak: „Dan D za dijalog Srbije i Kosova“.

Ovu stanicu, kao što je poznato, osnovala je CIA da bi objektivno izveštavala javnost; istina, kad smo već kod istine, bivši direktor CIA Majk Pompeo priznao je i „lagali smo, varali smo, krali smo, imali smo čitave kurseve obuke za to“, pa i ovu okolnost treba imati u vidu prilikom daljeg izvođenja zaključaka…

Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.

Elem, na naše olakšanje, makar i privremeno, ispostavilo se da je taj dan De ipak bio samo ponedeljak. I da je posle njega osvanuo prilično običan utorak, u kome je Rezolucija 1244 nastavila da važi kao da se ništa nije dogodilo. A Tanjug je javio da je odbačena još jedna prijava takozvanog Kosova za ulazak u Interpol.

Tog dana, međutim, šestoro američkih senatora objavljuju zbunjujuće saopštenje u kome navode da su „lideri Srbije i Kosova najavili privremeni sporazum o normalizaciji odnosa i rešavanju spora oko upotrebe registarskih tablica srpske etničke manjine“, otkud im sad tablice u ovoj priči nije jasno, tek, oni „čestitaju vladama Srbije i Kosova na postizanju privremenog sporazuma o normalizaciji odnosa“ i podsećaju da, „ipak, dvojica lidera sad moraju da se usaglase i postignu dogovor o aneksu o implementaciji, koji će predstavljati mapu puta za normalizaciju odnosa dve zemlje“.

A mediji na srpskom jeziku, čiji se urednički kolegijumi nalaze u inostranstvu koje je priznalo lažnu nezavisnost južne srpske pokrajine, i u svojim upravljačkim strukturama imaju i nekadašnjeg direktora one centralne obaveštajne agencije s kursevima za laganje i varanje, objavili su tvrdnje koje su posejale ozbiljnu smutnju. Naime, da je Vučić u Briselu prihvatio protivustavni evropski plan kojim Srbija de fakto priznaje nezavisnost svojoj južnoj i suštinski autonomnoj pokrajini, uz objašnjenje takav „sporazum i ne mora da bude potpisan“, odnosno, da je „prihvatanje teksta sporazuma jednako potpisivanju“.

Dakle: Šta se zapravo dogodilo u ponedeljak u Briselu? To pitanje je, iz očiglednih razloga, zemlja nam je u pitanju, isuviše ozbiljno da bi ostalo nerazjašnjeno.
Tim pre što je, nakon sastanka, opisujući njegov ishod, Žozep Borelj saopštio da su se Vučić i Kurti „dogovorili da nisu potrebne dalje diskusije o predlogu Evropske unije Sporazuma o putu ka normalizaciji između Kosova i Srbije“.

To je onaj sporazum, da podsetimo, za koji je Lajčak pre sastanka rekao da „nije predmet rasprave i neće se dozvoliti izmene u tekstu“; te otuda i pitanje o kakvom dogovoru da dalje diskusije nisu potrebne govori Borelj, kad su upravo te diskusije koje on spominje – unapred bile zabranjene.

Prostije rečeno: zašto bi se Vučić i Kurti dogovarali da o tom papiru više ne razgovaraju, kad im je rečeno da o tome ne smeju da razgovaraju?!

Ovu nedoumicu – i ključno pitanje da li se Srbija, ne daj Bože, na bilo koji način u ponedeljak obavezala na bilo kakvo priznanje Kosova – srećom, u četvrtak je tokom skupštinske rasprave u Prištini razjasnio Aljbin Kurti.

„Na trilateralnom sastanku“, rekao je Kurti, prenosi „Koha“, „predložio sam Evropskoj uniji svoj zvanični potpis premijera na osnovni sporazum, koga moraju da potpišu i visoki predstavnik Borelj i predsednik Srbije Vučić… Moj predlog Vučić je odmah kategorički odbio… Boreljova pozicija je da se o ovom dokumentu više neće diskutovati. Dakle, tekst je finalizovan i objavljen na sajtu Evropske unije, dve strane dogovorile su se po tom pitanju, ali to ne znači da su zvanično prihvatile sporazum. Sporazum se prihvata potpisom svih strana. Srpsko odbijanje pokazuje da se oni ne slažu sa sporazumom.“

Tako kaže Kurti.

A valja podsetiti, s tim u vezi, da su na Prvi briselski sporazum, 2013. godine, paraf morale da stave obe strane, i sa njima u ime Evropske unije Ketrin Ešton, ako je se iko još seća a mislili smo tada da je jako bitna iako je samo radila svoj posao.

Uostalom: Ako potpis nije potreban, zašto traže da potpišemo? Baš kao što i Kosovo od nas traže zato što je naše, a ne njihovo.

Portparol Evropske unije, doduše, sad najednom tvrdi da je „jasno da se nikad nije radilo o potpisivanju“, te da je ovaj nepotpisani dokument „sada sporazum za put ka normalizaciji odnosa“, kako je to moguće, nema veze, no, ne sme se iz vida izgubiti ni potreba Evropske unije da ulepša ono što se u ponedeljak dogodilo u Briselu; potreba utoliko veća ako se nije dogodilo ono što je pre toga najavljivano.

Upravo to je tumačenje Danijela Servera, američkog diplomate i albanskog lobiste koji je, zato što je albanski lobista, proglašen i za stručnjaka za Balkan.

On ukazuje, naime, da je sastanak „završen bez potpisa na sporazum o ‘normalizaciji’. To se rangira kao neuspeh, naročito posle višemesečnog podizanja očekivanja.“

I zato je, piše Server na svom blogu, „EU odlučila da jednostavno nastavi s dijalogom na osnovu nepotpisanog dokumenta. To je najbolje što su mogli da učine. Sledeći korak biće implementacioni plan.“

Popriličan nonsens, reklo bi se, ali je izgleda upravo to ono što se sada događa, jer, i Kurti u Prištini u četvrtak najavljuje da će se o tom implementacionom planu pregovarati, i da u tom pogledu još ništa nije dogovoreno.

S tim u vezi, Server predviđa da „neće biti jednostavno nagovoriti Vučića da odustane od Zajednice srpskih opština ili da sprovede bilo koju od odredbi koje idu u Kurtijevom pravcu“, čime ne hvali predsednika Srbije nego poziva nadležne organe da mu oduzmu sve šargarepe i da pređu samo na štapove, to jest, batine.

A portal „Albanijan post“, koji je pokazao da ima pristojne izvore kada je još pre nekoliko meseci objavio ovaj evropski predlog, sad usvojen tako što nije usvojen, nakon njegovog usvajanja neusvajanjem citira ”međunarodni diplomatski izvor” koji opominje da Vučić i Kurti imaju rok do 18. marta da usaglase svoje nesuglasice i stave potpise.

Vučić je, nasuprot tome, u utorak uveče na RTS-u rekao da tek predstoje pregovori, dogovor i implementacija dogovora o Zajednici srpskih opština. Pa pregovori i implementacija dogovora o carinskim pečatima, o univerzitetskim diplomama, pa o regionalnom predstavljanju, tablicama, i tako dalje, a spomenuo je i kupovinu vremena kao pregovaračku taktiku zbog koje ga ne treba denuncirati.

Kad smo kod vremena, ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko najavio je nedavno agenciji Beta da će „kosovsko pitanje biti rešeno u drugim geopolitičkim uslovima, koji će nastati nakon okončanja sukoba Kolektivnog Zapada i Rusije“. „U sukobu Zapada i Rusije, sigurno će pobediti Rusija“, rekao je ambasador, i tada će „doći do uspostavljanja novog, multipolarnog međunarodnog poretka u kome Zapad neće imati odlučujuću ulogu“.

Dakle, da preciziramo: žuri se onima koji priznaju Kosovo, ne žuri se onima koji ga ne priznaju.
Pametnome – dosta.

Uostalom, žurilo im se i 2019. A mi samo treba da uradimo isto što smo već uradili sa istovetnom ponudom i 2007. i 2013. godine.

I da pritom budemo svesni da im se ne žuri zato što su svakim danom sve jači, već zato što znaju da će sutra biti za toliko slabiji. Počev od tog 18. marta kojim nam se sada preti kao što se pretilo 27. februarom.