Na prvi napad iz vazduha s jednim od zastarelih aviona MiG-23 sovjetske proizvodnje na njegove jedinice u pokretu, libijski general Haftar odgovorio je uvođenjem zone zabrane leta u području borbi za oslobođenje Tripolija.
Kasnije ćemo napraviti mali pregled avionskih snaga dve zaraćene strane, uz napomenu da je Libijska narodna armija generala Haftara vojska u pravom smislu te reči, dok su trupe Vlade nacionalnog sporazuma iz Tripolija konglomerat islamističkih bandi, uz nekoliko oficira i pilota koji čine gotovo nepostojeće Oružane snage Libije pod rukovodstvom marionetskog premijera Fajeza al-Saraja iz Tripolija.
[adsenseyu1]
Anajlizirajući verodostojne podatke, korak po korak Libija pada u ruke Haftara. Bivši Gadafijev general, kasnije suparnik, odlučio se za strategiju zbog koje dobija nadimak “pustinjska lisica”, koji je svo do juče pripadao generalu Vermahta tokom vladavine nacista Ervinu Romelu. Bojno polje je isto, taktika takođe.
Nema više kolona teških oklopnih vozila i tenkova, već se koriste oklopni džipovi koji su se na komandu libijskog generala po mraku brzo kretali kroz pustinjske dine i stigli pred vrata Tripolija. Sada opsedaju uporište Vlade nacionalnog sporazuma i Fajez al-Saraj nema šanse da očuva mesto premijera bez neposredne intervencije međunarodne diplomatije.
Činilo se da najveća opasnost za napredak njegovih snaga na otvorenom u pustinji i bez skloništa, dolazi iz vazduha, ali “pustinjska lisica” ovaj put nije sama. Podršku ima od obaveštajnih službi i specijalnih snaga iz različitih zemalja koje u Libiji već dugo vode svoj tajni rat, kako bi ostvarile svoje ciljeve i initerese. Jedan od njih je i Makron, koji se kladio na Haftara, ali su tu i Egipćani, Rusi, UAE, navodno čak i Saudijci.
Dakle, za razliku od Romela, koji je bio sam sa svojim divizijama i koji se bez zaliha borio protiv saveznika, general Haftar u svojoj kampanji može računati na logističku podršku, na satelitske informacije, na zalihe, novac i sve što mu je potrebno, a sve će, bez ikakvog problema, stići iz Egipta i preko nove vojne baze sagrađene uz samu granicu s Libijom. S ovom pomoći Haftar lako napreduje i namerava da uđe u Tripoli i suparničkim frakcijama kasnije diktira uslove predaje.
Kako bi još lakše napredovao, Haftar je sklopio sporazume s plemenima koja kontrolišu područja u kojima se vode sukobi. Tako je stekao ogromna područja bez ispaljenog metka. Blickrig je ujedinio s poznavanjem teritorija i plemenskih vođa koje ga kontrolišu i to na bojnom polju daje željene rezultate.
Samo je pitanje vremena kada će Tripoli biti oslobođen. Ostaje da se vidi hoće li Haftar, koji je s ovim iznenadnim obrtom uzdrmao ionako nestabilnu ravnotežu snaga libijskog ratnog teatra, morati da uđe u gradske borbe ili će se snage Vlade nacionalnog sporazuma predati tokom opsade.
Napustivši vladu na čelu s Fajezom al-Sarajem, koja ga je optužila za veleizdaju, general Haftar se proglasio za jedinog, istinskog, vojnog i političkog vođu u Libiji.
Sada je jedini pravi protivnik Libijske narodne armije ostalo vazduhoplovstvo Vlade nacionalnog sporazuma, koje i dalje pokreće napade s nekoliko zastarelih sovjetskih aviona MiG raznih modela, ali je deo vazduhoplovstva na položajima koje je general osvojio proteklih dana.
Ali bombardovanja nisu dovoljna da zaustave napredak prema južnim predgrađima glavnog grada Libije. Trenutno se čini da su glavna motorizovana postrojenja generala Haftara utvrđena na strateškim lokacijama 80 do 100 kilometara od Tripolija, a manje taktičke jedinice su se prestonici približile na manje od 20 kilometara, gde se bore, ali ne drže osvojene položaje, već se premeštaju s jednog mesta na drugo.
Vazduhoplovstvo suparnika čine poneki MiG, stari jugoslavenski Galebovi i češki L-39ZO
Kao znak upozorenja Haftar je uveo zonu zabrane leta nad područjem sukoba. Bitka za Tripoli se nastavlja. Na jugu glavnog grada bitke se već vode na raskršću Ain Zara. Snage Tripolija tvrde da su uništila 2 i zarobila 10 vozila Libijske narodne armije kao trofeje. Prema istim izvorima Haftar je imao oko 10 ubijenih vojnika, a 10 ih je zarobljeno.
Tokom bombardovanja Haftarovih vojnika avionom iz Misrejta jedna od bombi pogodila je stambenu zgradu i ubila četvoročlanu porodicu. Kolone Libijske narodne armije sada idu na grad Sirt u pratnji svojih borbenih aviona. Stvar još nije eskalirala do vazduših bitaka i bombardovanja aerodroma, ali kako stvari stoje neće se dugo čekati i na takav razvoj događaja.
Premijer Fajez al-Saraj je rekao kako je spreman da koristi vazduhoplovstvo protiv Libijske narodne armije generala Haftara koja napada Tripoli. Tačno je da takozvana vojska koja podržava Al-Saraja ima borbene avione, ali u kakvom su stanju i kog su tipa? Konačno, kako Haftar misli da uspostavi najavljenu zonu zabrane leta u području sukoba?
Nakon rušenja Gadafija nove libijske vlasti su se suočile sa stvarnom degradacijom vlastitih oružanih snaga. To se pre svega odnosilo na vazduhoplovstvo. Značajna količina vazduhoplovne tehnologije bila je uništena u napadima NATO snaga. Većina aerodroma i vazdušnih baza je oštećena i nisu popravljene do danas.
Formalno su oružane snage zemlje imale na desetine borbenih aviona i helikoptera, ali je samo nekoliko moglo da leti. U tim uslovima je Tripoli pozvao stručnjake iz Ukrajine kako bi obnovili vazduhoplovnu flotu. U decembru 2014. godine grupa stručnjaka iz “Kancelarije za popravak aviona u Odesi” stigla je u Libiju i bacila se na obnovu preostalih aviona. Podsetimo da je reč o istom remontnom zavodu koji je popravljao hrvatske borbene avione MiG-21.
Najpre su popravljena i puštena u rad dva aviona MiG-23ML (olakšana varijanta sa boljim manevarskim osobinama i nešto boljim radarom u proizvodnji od 1978) iz grupe “Libijska zora”, jedne od ključnih snaga u vojsci Vlade nacionalnog sporazuma, ali s komandom među islamistima u Misrejtu. Ova dva aviona su učestvovala u napadima na položaje “kalifata” koji je držao grad Sirt.
Osim toga, počeo je rad na obnovi dva aviona MiG-25 i jednom MiG-25 UB, ali su se ovi avioni uglavnom koristili za izviđanje neprijateljskih položaja, a 2015. je jedan od njih izgubljen.
Potom su glavna napadačka snaga pristalica Vlade nacionalnog sporazuma u Tripoliju postali laki napadački avioni i avioni za obuku, L-39 ZO čehoslovačke proizvodnje i Galeb G-2 jugoslovenske proizvodnje. Na raspolaganju snaga Tripolija bilo je pet aviona “Galeb” G-2 i 2 češka L-39 ZO.
Još 12 aviona ovog tipa obnovili su ukrajinski stručnjaci. Od ove flote 14 aviona je bilo smešteno u Misrejtu, glavnom uporištu libijskih islamista koji su se obrijali i presvukli u vojnike snaga “Libijske zora”, a nekoliko L-39 bilo je smešteno u vazdušnoj bazi Mitiga u Tripoliju, ali oni nisu aktivno učestvovali u neprijateljstvima. U proleće 2015. svi raspoloživi avioni su bili borbeno spremni, kao i dva helikoptera Mi-24, takođe iz vazduhoplovne baze u Misrejtu.
[adsenseyu4]
Ova eskadrila je učestvovala u akcijama kada su “relativno radikalni islamisti” morali da se pokažu pred zapadnim sponzorima u bitci za grad Sirt kako bi porazili “ekstremno radikalni ISIS”. Tada su islamisti iz Misrejta lako porazili “kalifat”, a borci “Islamske države” i njihove porodice su nestali kao da nikada nisu postojali. Sve u svemu, to je bila prilično čudna bitka, ali to je druga i ranije obrađena tema.
Međutim, ova skromna eskadrila je redovno učestvovala u napadima na pristalice i pripadnike Libijske narodne armije generala Haftara.
Do leta 2016. Tripoli je imao MiG-23 i MiG-25, ali su bili ozbiljno istrošeni i u prvi plan su gurnuti stari čehoslovački L-39ZO. Uprkos činjenici da ovaj avion ima vrlo slabe karakteristike, nije bilo gubitaka. Samo je jedan izgubljen zbog nesreće. Važno je napomenuti da L-39 ZO s NRZ S-5 i podvesnim kontejnerima GP-9 za top GŠ-23L radio na visini iznad 2000 metara kako bi se izbeglo uništavanje s tla. U tim je uslovima postalo jasno da je lansiranje nevođenih raketnih zrna S-5 s takvih visina po pravilu neefikasno. Osim toga, rakete zbog njihovog katastrofalnog stanja često nisu ni izlazile iz blokova.
Ipak, GŠ-23L se dobro snalazio u borbi protiv najčešćih meta u ovom ratu, vozilima s teškim mitraljezima. Avioni G-2 “Galeb” su po ciljevima po pravilu pucali iz mitraljeza kalibra 12,7 milimetara. Korišćenje vazdušnih bombi iz “Galeba” se nije praktikovalo zbog izuzetno niske efikasnosti aviona za obuku u bombardovanju.
Vazduhoplovstvo vlade u Tripoliju trenutno predstavljaju dva borbena aviona MiG-23ML, jedan MiG-25, jedan MiG-25PU, 5 “Galebova” i najmanje 13 čehoslovačkih L-39 ZO.
Osim toga, postoji 5 malih aviona za obuku SIAI SF-260 i do 8 helikoptera Mi-24 i Mi-35 koji mogu pružiti efikasne vazdušne udare na neprijateljske položaje, ali ne mogu svi leteti. Prema različitim izvorima, dva do četiri aviona su u stanju borbene spremnosti.
Važno je napomenuti da laki napadački avioni L-39 ZO, koji su mogli da gađaju Tojote “kalifata”, verovatno neće zadati nikakve važne udarce jedinicama Haftara. Naime, general Haftar kao bivši general libijske vojske i poznavatelj trenutne situacije u “vojsci” kojim raspolaže Tripoli, je na vrime svoje jedinice opremio teškim protivazdušnimmitraljezima ZPU-2 i ZU-23-2 i raketnim sistemima “Kvadrat”. Dakle, eskadrila s kojom mu preti Fajez al-Saraj za LNA ne predstavlja nikakvu opasnost.
Osim toga, uz zastarelo i prilično istrošeno vazduhoplovstvo, Tripoli ima ozbiljne kadrovske probleme. Ogromna većina pilota su stariji ljudi, mnogi stariji od 50 godina. Deo pilota koji su 2015. došli u vazduhoplovstvo vlade Tripolija su se povukli zbog toga što nisu leteli 15 do 20 godina.
Među islamističkom policijom nema nikoga ko bi znao da leti ni na poljoprivrednom avionu, a sovjetska krama, L-39 ZO i “Galebovi” su za njih isto kao kada bi seli u F-35 ili Su-57. Dakle, nema ni pilota za borbene letove. Istina, LNA se suočava s istim problemom, ali i ne računa na vazduhoplovstvo kao na napadačku snagu u kampanji.
Za kraj naglasimo da je ponudu posredovanja s Fajezom al-Serajom glavnog sekretara Ujedinjenih naroda Antonia Gutjeresa, general odbio odgovorom: “Neću stati, idem u Tripoli”.
(logicno.com)
