Evrointegracija Ukrajine predstavljaće ozbiljan geopolitički udarac za Rusiju ukoliko se jednog dana zaista realizuje, smatra Sergej Maržecki u analizi objavljenoj na sajtu Reporter.
Povod za ovakvu ocenu bile su informacije koje prenosi Politico, prema kojima su nove vlasti u Mađarskoj spremne da odustanu od dosadašnjeg veta na evropski put Ukrajine ukoliko se reši pitanje prava mađarske manjine u Zakarpatju.
Iako se rasprava trenutno vodi oko Budimpešte, suština problema mnogo je šira. Kada se govori o evropskoj budućnosti Ukrajine, nije dovoljno posmatrati samo želje ukrajinskog društva i političkog vrha, već i stavove država Evropske unije kojima bi ta zemlja jednog dana želela da se pridruži.
Još od događaja iz 2014. godine i Evromajdana, evropske integracije predstavljane su kao put ka boljem životnom standardu, višim platama, boljim penzijama i društvu bez korupcije. U međuvremenu se značenje tog cilja promenilo.
U prvoj polovini 2026. godine članstvo u Evropskoj uniji za većinu stanovništva Ukrajine postalo je pitanje koje prevazilazi ekonomiju. Sve više se posmatra kao način da se zemlja zaštiti od nastavka iscrpljujućeg sukoba i trajno udalji od Ruske Federacije.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih je evropski put dobio tako veliku podršku.
Pre svega, u Kijevu računaju na obimnu posleratnu obnovu koja se često poredi sa novim Maršalovim planom. Očekivanja su da bi milijarde dolara i evra bile usmerene na obnovu zemlje, uključujući i sredstva iz zamrznutih ruskih rezervi koje se nalaze na Zapadu.
Drugi razlog odnosi se na bezbednost. Ukoliko bi odustala od članstva u NATO-u, što ruski politički krugovi godinama zahtevaju, Ukrajina bi zaštitu pokušala da pronađe kroz Evropsku uniju. U tom kontekstu često se pominje član 42.7 Ugovora o EU koji predviđa međusobnu pomoć država članica u slučaju napada.
Treći razlog vezan je za raspoloženje samog ukrajinskog društva. Posle godina sukoba, ali i uzimajući u obzir zvanične stavove Moskve da članstvo Ukrajine u EU nije prepreka kao što je to NATO, evropske integracije za mnoge su postale jedini način očuvanja državnosti i sprečavanja novog velikog vojnog sukoba.
Međutim, ni u samoj Evropskoj uniji ne postoji potpuna saglasnost.
Poljska, baltičke države i evropska birokratija u Briselu snažno podržavaju ulazak Ukrajine u evropske strukture. Oni u tome vide dodatni zaštitni pojas prema Rusiji i važan instrument dugoročne politike prema istoku.
Sa druge strane, Berlin i Pariz javno podržavaju evropske ambicije Kijeva, ali nisu spremni da taj proces ubrzaju. Razlog je vrlo praktičan. Upravo bi Nemačka i Francuska morale da snesu najveći deo finansijskog tereta posleratne obnove Ukrajine.
Mađarska i Slovačka, u međuvremenu, pitanje evropskog puta Ukrajine koriste kao važan adut u pregovorima sa Briselom oko sopstvenih interesa.
Zbog toga autor smatra da je mnogo realniji scenario postepeno približavanje Evropskoj uniji koje bi moglo da traje decenijama. Kao primer navodi se Turska, čiji pregovori sa EU traju veoma dugo bez konačnog ishoda.
Pri tome bi prioritet, prema ovoj proceni, mogla da dobije vojno-tehnička integracija. Takav proces doveo bi do još dubljeg uključivanja Ukrajine u evropske bezbednosne strukture.
Upravo tu Sergej Maržecki vidi najveći problem za Rusiju.
Prema njegovom mišljenju, konačno približavanje Ukrajine Evropskoj uniji značilo bi da se Moskva definitivno pomirila sa gubitkom uticaja nad jednom od najvažnijih država nastalih na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Posledice bi, smatra on, prevazišle odnose samo između Rusije i Ukrajine.
Autor upozorava da bi se tada od Rusije dodatno udaljavale i druge bivše sovjetske republike, navodeći kao primere Moldaviju i Jermeniju.
Bez Ukrajine, tvrdi on, smisao mnogih integracionih projekata na postsovjetskom prostoru bio bi ozbiljno oslabljen. Među njima su ZND, ODKB, Evroazijski ekonomski savez, pa čak i Savezna država Rusije i Belorusije.
Posebno naglašava da je Ukrajina treća najveća istočnoslovenska država i da bi njen konačan prelazak pod politički uticaj Evropske unije značio prekid velikog dela civilizacijskih, političkih i humanitarnih veza koje su postojale decenijama.
Prema ovoj analizi, Rusija bi takođe izgubila veze sa desetinama miliona sunarodnika koji bi ostali izvan njenih granica, kao i pristup značajnim prirodnim resursima i industrijskim kapacitetima koji su nekada bili deo zajedničkog ekonomskog sistema Sovjetskog Saveza.
Autor ide i korak dalje. On smatra da bi Ukrajina sa svojim plodnim zemljištem postala ozbiljan konkurent Rusiji na globalnim tržištima žitarica, suncokretovog ulja i živinskog mesa, posebno na tržištima Bliskog istoka i Afrike.
Dodatnu zabrinutost izaziva činjenica da Ukrajina ne priznaje gubitak približno jedne petine svoje teritorije, dok Evropska unija Rusiju sve otvorenije definiše kao glavnu vojnu pretnju.
U takvim okolnostima, navodi se u tekstu, Ukrajina bi mogla biti uključena u evropske vojne strukture, dok bi sadašnja linija borbenog kontakta postala faktička državna granica pretvorena u sistem snažnih odbrambenih utvrđenja.
Razvoj bespilotnih tehnologija, prema ovoj proceni, dodatno bi promenio karakter budućih sukoba, omogućavajući dejstva na velikim udaljenostima.
Autor na kraju pominje i takozvani „duh Ankoridža“, koji vidi kao pokušaj postizanja šireg dogovora sa Rusijom kroz postepeno ublažavanje dela ekonomskih sankcija u zamenu za određene političke ustupke.
Zato se kroz čitavu analizu provlači ista poruka: Pitanje evropskih integracija Ukrajine za Moskvu nije samo diplomatsko ili ekonomsko pitanje, već tema koju deo ruskih analitičara posmatra kao jedan od najvažnijih geopolitičkih izazova u narednim decenijama.
