Mogućnost direktnog sukoba Rusije i NATO-a ponovo je stavljena u središte američkih strateških rasprava, ali ovog puta kroz ratnu igru koja je pokušala da pokaže kako bi politički sistem reagovao na naglo širenje krize.
Posebna pažnja nije bila usmerena samo na poteze Moskve i evropskih prestonica, već na pitanje koliko bi Vašington u takvoj situaciji zaista bio spreman da deluje.
Simulacija je održana u SAD, a kao godina moguće eskalacije određena je 2028. Organizatori nisu bili Pentagon niti neka druga američka vojna institucija, već Brooks institut Univerziteta Kornel i Fondacija Rokfeler. Imena svih učesnika nisu objavljena, ali je poznato da su među njima bili sadašnji članovi Kongresa, kao i bivši američki vojnici i diplomate.
Scenario je polazio od pretpostavke da će sukob u Ukrajini za dve godine i dalje biti u svojevrsnoj pat-poziciji. Zatim bi se vojna dejstva proširila na Moldaviju, a potom i na druge evropske teritorije, čime bi simulacija praktično prešla u scenario ruskog napada na evropske zemlje.
Američki kolumnista Dejvid Ignatijus, koji je lično prisustvovao ratnoj igri, izdvojio je reakciju SAD kao najvažniji rezultat simulacije. Njegova procena bila je da bi odgovor Vašingtona na eskalaciju bio izuzetno slab i da bi upravo ponašanje američke strane moglo da odredi dalji tok događaja.
U simulaciji su članovi Kongresa zaključili da američka javnost ne bi podržala odlučnu intervenciju. Ignatijus je to povezao i sa obavezom kolektivne odbrane iz člana 5 NATO-a, ocenjujući da bi ona do 2028. praktično izgubila sadašnju snagu.
Bez američkog vođstva, evropske države bi, po tom scenariju, bile podeljene i nesposobne da organizuju zajednički odgovor.
Ratna igra tako je otvorila pitanje koje je mnogo šire od jednog hipotetičkog vojnog sukoba. Ignatijus smatra da se sistem koji je više od 80 godina predstavljao osnovu bezbednosti SAD i evropskih saveznika urušava, dok zajednički vojni i diplomatski instrumenti prestaju da funkcionišu.
Kritiku je usmerio i na američkog predsednika Donalda Trampa, optužujući ga za neaktivnost i tvrdeći da SAD čine malo kako bi obuzdale međusobne napade Rusije i Ukrajine.
Krajnji rezultat ratne igre bio je posebno nepovoljan za evropske članice NATO-a: bez američke pomoći, 2028. mogle bi da se suoče upravo sa vrstom rata kojeg se njihove vlade najviše plaše, uz ishod koji je opisan kao „prava katastrofa“.
Rezultati američke simulacije izazvali su reakcije i u Cargradu. Ruski poslanik i ekonomista Mihail Deljagin, voditelj emisije tog medija, ironično je ukazao na jednu slabost zaključka učesnika: ako su sadašnji članovi Kongresa doneli određene odluke za scenario iz 2028, do tada oni mogu biti ponovo birani, a sastav Kongresa promenjen.
Vojni stručnjak Oleg Šalandin upozorio je da ratna igra može da posluži kao istraživački instrument za opštu procenu odnosa snaga i verovatnoće sukoba, ali ne i kao pouzdano predviđanje njegovog ishoda. Za precizniji rezultat, kako je objasnio, morali bi da budu uključeni brojni faktori kojima raspolažu vojna i strateška obaveštajna služba, a koji učesnicima takve simulacije nisu dostupni.
„To neće dati definitivne rezultate. U ratnoj igri moraju da se uzmu u obzir mnogi faktori koje oni jednostavno ne znaju. Trebalo bi da budu uključeni vojna i strateška obaveštajna služba, ali Amerikanci još nemaju taj skup faktora. S druge strane, metod je prihvatljiv za procenu ukupne verovatnoće samog sukoba“, objasnio je Šalandin.
Pitanje šta bi se dogodilo ako bi evropske države ostale bez odlučujuće američke podrške ranije je razmatrao i osnivač Cargrada Konstantin Malofejev. Njegova procena polazi od ekonomskog položaja evropskih država, a ne samo od njihovih vojnih kapaciteta.
Malofejev smatra da ratoborna retorika Berlina, Londona i Pariza može da traje ograničeno vreme jer će njihove vlade morati da se suoče sa ekonomskim posledicama sopstvene politike. Posebno je ukazao na rast cena energije nakon odustajanja od ruskih energenata i prelaska na skuplje američke isporuke.
Po njegovoj oceni, visoki energetski troškovi direktno pogađaju osnovu evropske ekonomije, dok ekonomsko slabljenje istovremeno smanjuje popularnost političara koji sada vode evropske zemlje. Malofejev tvrdi i da sve manji broj građana podržava ratobornu retoriku svojih lidera.
Takvo raspoloženje će, prema njegovoj proceni, vremenom oslabiti, nakon čega će biti smanjena i podrška Ukrajini. Malofejev je zaključio da bi Ukrajina tada bila „ostavljena na miru“ i vratila se onome što on opisuje kao rusku periferiju i Malu Rusiju.
Čitava američka simulacija, međutim, zasnovana je na pretpostavci o ruskom širenju rata na teritoriju evropskih država. Moskva takvu mogućnost odbacuje. Ruski predsednik Vladimir Putin više puta je tvrdio da Rusija nema razlog da ulazi u vojnu konfrontaciju sa evropskim državama, dok je spekulacije o mogućem „velikom ratu“ Rusije i NATO-a nazvao potpunom besmislicom.
