Raskol među zapadnim saveznicima: Da li će Nemačka i Francuska sprečiti angloamerički rat u Ukrajini

Dok Velika Britanija šalje Ukrajini hiljade protivtenkovskih projektila i, kao i Amerika, hitno evakuiše porodice svojih diplomata iz te zemlje, do javnosti sve više prodire saznanje da zapadni front protiv Rusije ipak nije onoliko monolitan kao što bi njegovi kreatori želeli da bude.

Pitanje je, samo, da li će Nemačka i Francuska imati dovoljno vremena i snage da spreče napad svojih angloameričkih saveznika na Rusiju posredstvom Ukrajine…

Izuzetno (ne)saglasje

Pre samo desetak dana „Njujork tajms“ je autoritativno konstatovao kako je „strah od Rusije još jednom NATO paktu doneo jedinstvo i svrhu“, ustvrdio da „lideri NATO-a govore u izuzetnom saglasju“, i citirao Iva Daldera, bivšeg ambasadora SAD pri NATO-u, koji je izrazio naročito zadovoljstvo zbog toga što „nema nezavisne evropske strategije, pa čak ni evropske tačke gledišta drugačije od onoga što je Vašington izneo kao svoj stav“.

Uostalom, kako se navodi, „odvraćanje Rusije ugrađeno je u DNK NATO-a, zato što Rusija predstavlja egzistencijalnu pretnju evropskim narodima“.

A onda je realnost počela da demantuje ovu ratnohuškačku propagandu. Do te mere da je čak i predsednik SAD Džozef Bajden morao da opomene kako je „veoma važno da svi u NATO-u ostanu na istoj strani“, jer, priznao je, „postoje razlike u pogledu onoga što su članice spremne da urade“.

Te razlike dosegle su, izgleda, tolike razmere da se nemački kancelar Olaf Šolc, kako otkriva nedeljnik „Špigl“, oglušio o Bajdenov hitan poziv da dođe u Vašington radi „koordinisanja zajedničkih koraka usled akutne pretnje izbijanja rata…

Ali Šolc je taj poziv odbio, rekavši da već ima isplanirana putovanja i važne sastanke.“ „Teško je to razumeti“, nezadovoljno napominje „Špigl“, „Rusija razvija najveću pretnju od kraja Hladnog rata (…) a nemački kancelar ne može da očisti svoj raspored kako bi prihvatio poziv američkog predsednika“.

Ali nije samo reč o Šolcovom gustom rasporedu. „Vol strit džornal“ otkrio je i da je Nemačka, osim što odbija da se uključi u naoružavanje Ukrajine, odbila i zahtev Estonije da Ukrajini isporuči haubice koje je sama prethodno dobila od berlinske vlade; a „Glas Amerike“ javlja i da je svoje „protivtenkovske projektile Britanija dostavila Ukrajini letovima preko vazdušnog prostora Danske i Švedske umesto direktnijom rutom preko Nemačke, što je izazvalo spekulacije da je to učinjeno kako bi se izbegli protesti iz Berlina“.

Plan Berlina

A NATO „ne funkcioniše tako dobro bez aktivnog učešća najveće evropske zemlje. Već i sam geografski položaj Nemačke čini je vitalnim delom alijanse,“ ukazaće portal „Politiko“, gunđajući nezadovoljno i stoga što se „nemački zvaničnici i političari uporno protive upućivanju pretnje Rusiji da će biti isključena iz (međunarodnog sistema finansijskih transakcija) SVIFT-a“, a nisu sasvim uverljivi ni oko „Severnog toka 2“, jer, iako je kancelar Šolc „signalizirao da bi o zaustavljanju ovog gasovoda ‘trebalo da se razgovara’ ako Rusija napadne Ukrajinu, daleko od toga da se obavezao da će to stvarno i učiniti“.

A kako to i da učini kad se zna da je Nemačka iz Rusije 2020. uvezla preko 55 odsto svojih potreba za gasom.

„I, šta je plan Berlina?“, pita „Politiko“, i odgovara: „Velika ideja Nemačke za rešenje ukrajinske krize sastoji se u oživljavanju uspavanog diplomatskog procesa poznatog kao normandijski format, koji uključuje Nemačku, Francusku, Rusiju i Ukrajinu, ali, što je značajno, ne i SAD“.

Pa je utoliko i značajnije što je baš ovih dana predsednik Francuske Emanuel Makron „pozvao EU da napravi svoj plan za ‘bezbednost i stabilnost’ sa Rusijom“ i „povede sopstveni dijalog“ sa tom zemljom „umesto da podržava diplomatske pokušaje koje predvode SAD i NATO“, što je, ocenjuje „Fajnenšel tajms“, „potez kojim se rizikuje potkopavanje zapadne solidarnosti“ i „razbija ujedinjeni front EU i SAD protiv Rusije“. I to uprkos „nastojanjima Sjedinjenih Država da priključe Brisel koji su dosegli nivo bez presedana“.

Kako je najavljeno, diplomatski predstavnici normandijske četvorke, bez Amerike i bez Velike Britanije, sastaće se već ove nedelje. A Makron je najavio da će „tokom narednih nedelja (…) Evropljani ponuditi rešenje za deeskalaciju tenzija“.

Najslabija karika

Kakvo bi to rešenje moglo da bude? Da li će Berlin i Pariz moći da se odupru pritiscima iz Vašingtona i Londona? I zašto je Bela kuća poslala direktora CIA-e Vilijama Bernsa da razgovara sa Olafom Šolcom?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke Miroslav Stojanović i politikolog Aleksandar Pavić.

„Očigledno je da među zapadnim saveznicima postoje ozbiljna neslaganja. To se vidi i na slučaju povlačenja diplomatskog osoblja SAD, Velike Britanije i Australije, što je predstavljalo operaciju psihološkog ratovanja iz koje su zemlje EU bile isključene,“ napominje Aleksandar Pavić.

„Jasno je da u Evropi ima zemalja koje žele da se tenzije spuste, i u tome mogu da uspeju donekle, ali one jednostavno nisu dovoljno jake da bi mogle da se odupru Amerikancima i Englezima i kažu im decidno ne. Nemačka, iako ima najviše da izgubi od eventualnog izbijanja sukoba u Ukrajini, to ne može da učini jer, jednostavno, nije dovoljno suverena za tako nešto.“

„Zapadna štampa Nemačku vidi kao najslabiju kariku u tom lancu“, ukazuje Miroslav Stojanović. „Čak i ‘Špigl’, koji je do sada bio poprilično uzdržan, počeo je da zahteva radikalnu promenu strategije prema Rusiji, ne samo političke i ekonomske, nego čak i vojne.

S druge strane, nasuprot ovakvim pritiscima, u prilog uzdržanoj politici aktuelne vlade izjasnio se i premijer Bavarske, uticajni šef CSU-u Markus Zeder, rekavši da Rusija nije neprijatelj Evrope i da nije predsednik Rusije Vladimir Putin kriv za bezbednosne probleme u Evropi.“

„Umesto da zajedno sa SAD i ostalim transatlantskim saveznicima pomogne Ukrajini da se pripremi za napad, Nemačka nastoji da umiri Rusiju tako što Zapadu oduzima neka od najmoćnijih sredstava koja ima na raspolaganju“, kritičan je prema zvaničnom Berlinu portal „Politiko“, dok „Špigl“, na istom tragu, piše o „neshvatljivoj paralisanosti Berlina u pristupu Rusiji“ i navodi da se „u nemačkim političkim krugovima ne govori o onome što će Berlin da uradi da odgovori na ruski napad, već se fokusiraju na ono što neće da urade“.

Faktor energetike

A opet, iako udara u ratne bubnjeve i oštro kritikuje Šolcovu vladu zbog tobožnje popustljivosti, i nedeljnik „Špigl“ prinuđen je da prizna da je saradnja s Rusijom, praktično, od životnog značaja za samu Nemačku: „Oko 55 odsto prirodnog gasa Nemačka kupuje od Rusije.

Teoretski, Berlin bi mogao da se okrene drugim zemljama za pomoć, ali nema dovoljno terminala za tečni prirodni gas u Evropi, i ne postoji nijedan u Nemačkoj… Istovremeno, cene tečnog gasa otišle bi u nebo. Nemačka skladišta praznija su nego što su bila zadugo, a zato što su tržišta liberalizovana, vlada nema mnogo načina da se suprotstavi rastu cena.“

„Berlin se sad nalazi u jednoj krajnje delikatnoj situaciji. Ekonomski, Nemačkoj ne odgovara nikakav nemir bilo gde u svetu, a pogotovo pred samim njenim vratima, i saradnja s Rusijom joj je u tom smislu od izuzetnog značaja.

A sa druge strane je izložena robusnom pritisku Velike Britanije i Sjedinjenih Država. Ipak, Nemačka nema zamene za ruski gas, koji joj je njenoj industriji neophodan. I zato će se pritiscima opirati koliko god bude mogla,“ smatra Miroslav Stojanović.

„Nemačka je isuviše velika da bi je Amerikanci ignorisali. Ali nije i dovoljno suverena da je ne bi pritiskali. Istovremeno, tu su i faktori javnog mnjenja, koje nije raspoloženo za rat s Rusijom, i energetike, gde je nemoguće izmisliti alternativu ruskog gasu, i svi to jako dobro znaju“, komentariše Aleksandar Pavić, i ukazuje: „Uočljivo je i da se interesi Nemačke i Francuske poklapaju, utoliko što ni jedna ni druga nisu na liniji zaoštravanja koju zagovaraju Amerika i Britanija, a one samo traže povod da situaciju zaoštre i dodatno, i od toga neće odustati. Nažalost, Vašington i London imaju mnogo veći uticaj na Pariz i Berlin nego obratno.“

Paralelno s tim, ipak, najavljuje Miroslav Stojanović u nešto optimističkijem tonu, „Pariz i Berlin već prave plan za spuštanje tenzija koji je najavio Makron.

Francuska i Nemačka ne mogu ono što može Amerika – da naredi povlačenje NATO trupa iz Bugarske ili Rumunije, na primer – ali mogu da načine ustupke Rusiji koji će ojačati i njihove pozicije, već i time što će to biti potezi koji su autonomni u odnosu SAD i Veliku Britaniju.

Sudbina najavljenih razgovora u normandijskom formatu pokazaće nam u kom smeru idu događaji.“

Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE

Nikola Vrzić (sputnik)