Moravice su mesto u Hrvatskoj koje je jako neobično – tamo ćirilične ploče stoje netaknute, a meštani, i Srbi i Hrvati, oduvek žive u miru i slozi i proslavljaju oba Božića.
Mnogi pišu da je baš u ovom selu očuvana nekadašnja Jugoslavija. Svaki treći stanovnik Vrbovskog, čije su Moravice mesni odbor je Srbin, ali ovde nije bilo sukoba, jer nije bilo zainteresovanih ni s jedne strane.
A bili su naoružani, jednima je puške podelila JNA, a drugima hrvatska policija. Oni, međutim, sela nisu čuvali jedni od drugih, već od onih “sa strane”.
[adsenseyu1]
Ovo mesto je nekada bilo važno za železnicu, i tada je bujalo od života. Tu je radio 650 osoba, a danas nema toliko meštana. Pre 100 godina imali su srednju Željezničku školu, ona se sada zove Željezničko-tehnička, a ove školske godine nije upisala nijednog železničara.
U osnovnoj školi sedamdesetih godina bilo je 67 osmaša, a danas je 53 đaka u svih osam razreda, u prvom razredu dvoje ili troje.
– Grad Vrbovsko ima više od 35 posto predstavnika srpske nacionalne manjine. Mi smo u potpunosti implementirali Zakon o pravima nacionalnih manjina u naš Statut.
Dogovorili smo se s predstavnicima Veća srpske nacionalne manjine da one dvojezične ploče idu samo tamo gde su Srbi u većini, a to su, uz Moravice, još Gomirje i Ljubošina, te određene ulice.
Smatrali smo jedni i drugi da nema potrebe takvim pločama pokrivati druga naselja, pogotovo ona u kojima Hrvati žive u stopostotnoj većini – priča za „Jutarnji“ gradonačelnik Dražen Mufić, koji je do mandata došao sa svojom nezavisnom listom.
Ovde živi i Srbin Novica Vučinić, koji je slikar, kao i profesor geografije i istorije. On, kako kaže, ne voli reč „suživot“.
[adsenseyu4]
– Nismo mi izmislili ništa novo, mi smo samo nastavili onako kako su to radili pre nas. Kada je sve krenulo početkom devedesetih, mi smo videli da ne valja, imali smo, doduše, svatko svojih budala, koje smo morali “išamarati”.
Pogodile su se dobre generacije Hrvata i Srba koje su se trudile. Bilo je bitno da nikome ne padne glava, i u tome smo uspeli. Nije na lokalnom nivou nikada bilo problema, na nivou Grada još manje, a saradnja sa Županijom je izvrsna.
No, tako nije na nacionalnom nivou. Mi se ne bavimo politikom, ali ona nama itekako da. Mi se odupiremo, ali kako dođe s vrha, tako mora biti – kaže prof. Vučinić.
Meštani se nisu delili prema nacionalnosti, niti su se isključivali u poštivanju običaja.
– Za praznike bi se svešenici sa župljanima izmenjivali, išli bi jedni drugima čestitati. Ja vodim crkveni zbor u pravoslavnoj crkvi, a moj kolega s posla, profesor muzičkog, u katoličkoj.
Srpski đaci pohađaju dopunsku nastavu iz srpskog jezika i književnosti te pohađaju veronauku. Pridruže im se često i katolici i muslimani jer žele naučiti ćirilicu.
[adsenseyu1]
Na školske ekskurzije deca koja pohađaju veronauku zajednički su išla u Trst, gde smo posjetili pravoslavnu i katoličku crkvu, pa se sa životom monaha upoznavali u manastiru Krka te životom redovnika u samostanu Visovac.
Kod nas je to tako, vlada zajedništvo. Problema dakako ima, kao i u ostatku Hrvatske, jer izumiremo. No, nevolja normalne ljude može samo zbližiti, a ne razdvojiti – zaključuje prof. Vučinić.
Kao protojerej-stavrofor u Moravicama je postavljen Jelenko Stojanović, koji za sve pravoslavne praznike poklone deli i muslimanskoj i hrvatskoj deci.
On je bosanski Srbin koji se školovao u Beogradu, a već 33 godine službuje u Moravicama. Filozofija kojom se rukovodi ne može biti jednostavnija.
– Kada je Bog stvorio prvog čoveka, video je kako nije dobro da je čovek sam, i dade mu ženu. Bog je odredio da je čovek biće zajednice, kao što je i Bog biće zajednice.
Sam taj početak upućuje nas jedne na druge, mi kad nekoga volimo, trebamo se za njega boriti i trebamo živeti jedni s drugima jer Gospod kaže: “Što učinite jednome od najmanje braće moje, meni ste učinili”.
[adsenseyu4]
Hrišćanstvo počiva na tome, na ljubavi. Ono nas upućuje na ljubav prema bližnjima i Bogu. To je suživot koji moramo živeti, to je zajednica, nema sile.
Ovde kod nas žive pravoslavci, katolici i muslimani, i niko nikoga ne tera na suživot. Mi svi živimo zajedno i svako sa svojim problemima. Možda je ovo čak i jedinstven primer takvog suživota.
U svakom semenu ima kukolja, nije idilično, i Gospodin je imao 12 apostola, pa ga je jedan izdao, ali ipak je to na ovom području ostalo nekako neiskvareno – kaže svećenik. Zajedno sa katoličkim sveštenikom, Jelenko Stojanović sa velikom radošću očekuje Božić.
-Kada razgovaram s decom, a često to bude i s katoličkim veroučiteljem, s radošću ga očekujemo, jer je on izmirenje Boga i čoveka. Bog postaje čovek, da bi čovek postao Bog, po blagodati, ne prirodi.
Bog nas poziva, ne traži ništa nego da uživamo u radosti. Zato je Božić temelj, svi mu se raduju i slave ga, u porodici, među prijateljima, susedima i mestima, iako mi se čini da ga posljednjih godina krade komercijalizam, no doći će to jednom sve na svoje.
Kod svakog čovjeka postoje iskušenja, ali ovde se zbog više faktora, naroda, predstavnika vlasti, sveštenstva – mir sačuvao. Posle rata je ovde bilo lakše nego tamo gde nije bio mir. To je biser koji trebamo čuvati za buduće naraštaje.
Svima želim srećne božićne i novogodišnje praznike, uz reči proroka Isaija: “Bog je s nama, urazumite se, narodi”. Neka se urazume narodi, onda će sve biti dobro. Mir Božji.
Hristos se rodi – zaključuje on. U centru gradića, iz jednog kafića se može čuti i Tomson i Baja Mali Knindža, i svi zajedno pevaju, i Hrvati i Srbi. Tamo je „Jutarnji“ naleteo da neobičnog sagovornika, vlasnika kafića, koji im je ispričao sledeće:
– Zamisli, a ja Srbin – dobrovoljac Domovinskog rata, prijavio se u domobrane u Ogulinu, prvo odmah 1990. godine, a onda sam postao prvi hrvatski redarstvenik, školovao se u Puli, njih 369 Hrvata i ja, jedini Srbin. Postrojavali nas Tuđman, Šušak i Morić.
Četiri i polgodine ratnog staža imam, no morao sam se povući zbog pretnji mojoj porodici. Tada sam se zaposlio u HŽ-u, i tamo radimo zajedno nas trojica – kaže on.
Dodao je da mrzi političare, i sveštenike, i da mu je jedino stalo do „običnog čoveka“. Upravo tog običnog čoveka najviše muči ekonomska situacija, iseljavanje i beznađe.
– Generalni problem je demografska situacija. Još rade vrtić, osnovna i srednja škola. Kada to zatvore, tada ćemo izumreti. Što se ostaloga tiče, nikada nije bilo problema, imamo mi ovdje i muslimana i Roma i nema problema.
Ma, ovde ne da nema problema, nego niko nikada nikome nije rekao jedne ružne reči. Kod mene u kafiću deset godina je bila muzika, ne da nije bilo tučnjave, nego ni svađe.
Ovde se ne zaključavaju vrata kuće ni bicikli. Nema krađa, nema kriminala. Ovde se živi tipično bratstvo i jedinstvo. Ma i bolje od toga, evo sada se spremamo za Božić jedan, i svi ćemo pevati Tompsona, za drugi će svirati Baja Mali Knindža, i svi će ga pevati, i Hrvati i Srbi.
Kod nas je to normalno. Reci mi jedno mesto na svijetu u kojem je tako nešto moguće. Kao ovo što smo neki dan imali, da Hrvat na harmoniku pjeva Tompsona, a s njime ga pevaju i Srbi – zaključuje on.
(Jutarnji.hr)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
