Dok se u energetskim krugovima već nekoliko dana šapuće o novim pravilima igre u Persijskom zalivu, iz Teherana stižu poruke koje bi mogle promeniti način na koji se trguje naftom na jednom od najvažnijih pomorskih prolaza na svetu.
Iran, prema navodima CNN-a koji se poziva na visokog iranskog zvaničnika, razmatra mogućnost da dozvoli prolaz ograničenom broju naftnih tankera kroz Ormuski moreuz, ali uz uslov koji privlači posebnu pažnju: plaćanje u kineskim juanima.
Ideja je, kako se navodi, deo šireg plana Teherana da preuzme čvršću kontrolu nad brodskim saobraćajem u tom uskom, ali strateški presudnom prolazu.
U tom scenariju, tankeri bi mogli da prolaze, ali bi naftni teret morao da se trguje u kineskoj valuti. Drugim rečima, logistika bi ostala ista, ali bi finansijska pravila bila drugačija.
Sama situacija u moreuzu već je napeta. Američko-izraelska operacija protiv Irana praktično je zaustavila brodarski promet kroz Ormuski moreuz, koji je godinama jedna od ključnih arterija za transport energenata iz zemalja Persijskog zaliva ka svetskom tržištu. Kada se ta ruta poremeti, posledice se obično brzo osete daleko izvan regiona.
U takvoj atmosferi, zanimljivo je da se pojedini brodovi ipak probijaju kroz prolaz. Indijska televizija NDTV izvestila je u četvrtak da su najmanje dva indijska tankera, Pušpak i Parimal, bezbedno prošla kroz moreuz. Istovremeno, brodovi povezani sa Sjedinjenim Državama, Evropom i Izraelom i dalje nailaze na ograničenja.
Tržišta su, očekivano, reagovala gotovo trenutno. Cena sirove nafte Brent u ponedeljak je preskočila granicu od 119 dolara po barelu, prvi put od juna 2022. godine.
To predstavlja skok od oko 29 do 31 odsto. Ni gas nije ostao po strani. U Evropi su cene od kraja februara porasle za više od 100 odsto, što dodatno podgreva nervozu na energetskim berzama.
Za sada, međutim, mnoge stvari ostaju otvorene. Nije sasvim jasno koliko bi tankera moglo dobiti dozvolu za prolaz niti da li bi uslov plaćanja u juanima mogao postati trajno pravilo ili tek privremena mera u trenutnim okolnostima.
Ali već sama činjenica da se takva ideja razmatra govori da se energetska mapa sveta možda ponovo pomera, tiho, ali uporno. I pitanje je samo koliko će daleko taj pomak na kraju otići.
