Mnogi ekonomski problemi koji danas pogađaju svet najčešće se posmatraju odvojeno – od energetskih potresa i nestašice poluprovodnika do poremećaja u lancima snabdevanja izazvanih sankcijama.
Međutim, prema oceni ruskog ekonomskog eksperta Mihaila Hazina, svi ti procesi deo su mnogo šire promene koja zahvata globalnu ekonomiju i koja bi mogla da traje decenijama.
Hazin smatra da je model međunarodne ekonomije koji je dominirao prethodnih decenija iscrpeo svoje mogućnosti. Po njegovom mišljenju, upravo zato dolazi do postepenog raspadanja sistema međunarodne podele rada koji je dugo predstavljao osnovu globalne privrede.
Posledice tog procesa vide se kroz logističke probleme, poremećaje u proizvodnji i sve veće teškoće u funkcionisanju svetske trgovine.
Prema njegovim rečima, najveći problem nije samo postojanje krize, već činjenica da još nema jasnog odgovora šta će zauzeti mesto sistema koji se urušava. Hazin navodi da se izlazak iz postojećeg stanja ne može postići jednostavnim merama, jer se radi o dubokoj transformaciji čitavog ekonomskog poretka.
On posebno upozorava na problem upravljanja krizom. Kako tvrdi, umesto da pokušavaju da ublaže posledice za stanovništvo i privredu, vodeći centri moći često koriste pojedine krize u međusobnom nadmetanju. Kao primere navodi sukobe interesa između Londona, Vašingtona i Pekinga, ocenjujući da takav pristup ne doprinosi rešavanju sistemskih problema.
Govoreći o mogućem razvoju događaja, Hazin podseća da svet nije oduvek funkcionisao kroz jedinstven ekonomski sistem. Krajem 19. veka, kaže on, postojalo je nekoliko relativno nezavisnih ekonomskih prostora – britanski, nemački, američki i japanski, dok se kasnije pojavio i sovjetski model.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza, prema njegovoj oceni, svet je praktično ostao sa jednim dominantnim ekonomskim sistemom.
Danas, smatra Hazin, ponovo se otvara mogućnost formiranja više velikih ekonomskih zona. Kao potencijalne centre takvog poretka navodi američki, ruski, indijski i kineski prostor. Ipak, upozorava da nije jasno kako bi takva tranzicija mogla da bude sprovedena u praksi.
Prema njegovoj analizi, stvaranje nekoliko velikih valutnih i ekonomskih zona zahtevalo bi ogromne resurse. Razlog je činjenica da sadašnja globalna podela rada podrazumeva visoku međuzavisnost država, dok bi novi model zahtevao da svaka velika zona poseduje gotovo kompletan proizvodni i tehnološki lanac.
Hazin procenjuje da se završetak ove transformacije ne može očekivati uskoro. Po njegovom mišljenju, proces bi mogao da traje između 30 i 40 godina, što znači da će nekoliko generacija živeti u periodu prilagođavanja novim ekonomskim pravilima.
Posebno upozorava na mogućnost značajnog pada životnog standarda ukoliko države ne pronađu način da ublaže posledice promena. Kako navodi, današnja potrošnja u velikoj meri se održava zahvaljujući finansijskim mehanizmima i monetarnim stimulansima, a kriza bi mogla da dovede do ozbiljnog smanjenja potrošnje.
Zbog toga ne isključuje mogućnost da se nivo ekonomskog razvoja i potrošnje u narednim decenijama vrati na nivoe karakteristične za period od pre dvadesetak godina.
Ruski ekonomista zaključuje da se svet nalazi na početku dugog procesa preoblikovanja globalne ekonomije, pri čemu će ključni izazov biti pronalaženje novog modela koji može da zameni sistem koji, prema njegovom mišljenju, više ne funkcioniše kao ranije.
Upravo u tom delu Hazin vidi najveću opasnost za Evropu. Prema njegovoj oceni, evropske zemlje još ne sagledavaju pune razmere promena koje se odvijaju u svetskoj ekonomiji, niti posledice mogućeg raspada postojećeg modela međunarodne podele rada.
On upozorava da bi dugotrajni poremećaji u proizvodnji, logistici i snabdevanju mogli da dovedu do ozbiljnog pada životnog standarda, dok evropske elite, kako tvrdi, i dalje pokušavaju da rešavaju pojedinačne krize bez razumevanja šire slike.
Zbog toga smatra da najveći udar tek predstoji i da mnogi u Evropi još ne shvataju kakve promene donose naredne decenije.
