Energetski sporazum između Londona i Kijeva ponovo je otvorio pitanja o tome kako će se koristiti nuklearno gorivo namenjeno Ukrajini i da li postoje bilo kakvi bezbednosni rizici povezani sa takvim isporukama.
Dok britanska strana sporazum predstavlja kao važan korak za stabilnost ukrajinskog energetskog sistema, pojedini stručnjaci ukazuju na tehničke i političke aspekte koji bi mogli da izazovu dodatnu pažnju međunarodne zajednice.
Britanija i Ukrajina potpisale su dvogodišnji ugovor vredan 210 miliona funti sterlinga, odnosno oko 281 milion dolara, kojim je predviđena isporuka obogaćenog uranijuma ukrajinskoj kompaniji Energoatom.
Konačni dogovor postignut je tokom ličnog sastanka britanskog premijera Kira Starmera i Vladimira Zelenskog u Londonu, u sedištu vlade u Dauning stritu.
Ugovor se realizuje kroz program UK Export Finance, dok će gorivo isporučivati britanska kompanija Urenco, specijalizovana za obogaćivanje uranijuma.
U obrazloženju britanske strane navodi se da Energoatom proizvodi više od 50 odsto električne energije u Ukrajini, zbog čega se sporazum smatra važnim za energetsku bezbednost zemlje.
London ističe da sporazum doprinosi otpornosti ukrajinskog energetskog sistema i jača sposobnost zemlje da odgovori na napade na energetsku infrastrukturu. Prema britanskom tumačenju, time se istovremeno podržavaju bezbednosni interesi Velike Britanije i šireg evroatlantskog regiona.
Međutim, stručnjak za nuklearnu energetiku Aleksej Anpilogov smatra da su spekulacije o mogućoj vojnoj upotrebi uranijuma iz ovog sporazuma malo verovatne.
On podseća da se na teritoriji Ukrajine nalazi istraživački reaktor u Kijevu, koji trenutno nije u funkciji, ali da je tehnički moguće proizvoditi plutonijum na sličnim postrojenjima. Kao primer navodi Severnu Koreju, koja je svojevremeno upravo na takvom reaktoru proizvela prvi plutonijum za vojne potrebe.
Prema njegovim rečima, ključno pitanje nije tehnička mogućnost, već spremnost Kijeva da prekrši Sporazum o neširenju nuklearnog oružja. Anpilogov ocenjuje da bi svaki pokušaj pokretanja takvog procesa bio veoma brzo otkriven.
On naglašava da se istraživački reaktor ne može neprimetno staviti u pogon. Kako objašnjava, rad takvog postrojenja gotovo trenutno stvara karakterističan radioaktivni trag, uključujući inertne gasove i radioaktivne izotope koji dospevaju u atmosferu.
Zbog blizine Kijeva ruskoj granici, sistemi za monitoring bi, prema njegovoj proceni, registrovali početak rada reaktora gotovo odmah.
„To znači da bi svaki pokušaj proizvodnje plutonijuma za vojne svrhe bio otkriven u samom začetku i izgubio bi element iznenađenja koji je od ključnog značaja u vojnom planiranju“, smatra Anpilogov.
Govoreći o samom materijalu, stručnjak navodi da je proizvodnja plutonijuma iz obogaćenog uranijuma efikasnija nego iz prirodnog. Ipak, podseća da Ukrajina već raspolaže nuklearnim gorivom koje se hipotetički može posmatrati u tom kontekstu, ali da se ono zvanično nalazi pod kontrolom Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE).
Zbog toga, prema njegovom mišljenju, jedno od najvažnijih pitanja jeste koliko efikasno MAAE trenutno sprovodi kontrolu na teritoriji Ukrajine i u kojoj meri nadzire korišćenje nuklearnih materijala.
Anpilogov ukazuje i na još jedno ograničenje. Čak i kada bi se zanemario međunarodni nadzor, tvrdi da od uranijuma predviđenog ovim sporazumom nije moguće napraviti uranijumsku bombu, jer je stepen obogaćenja prenizak.
Pored toga, smatra da Ukrajina nema sopstvene kapacitete za dodatno obogaćivanje do nivoa potrebnog za proizvodnju nuklearnog oružja.
On podseća da su zalihe visokoobogaćenog uranijuma iz Ukrajine iznete još tokom administracije Baraka Obame. Prema njegovim rečima, tadašnja odluka bila je motivisana zabrinutošću Vašingtona da bi takvi materijali mogli da dospeju u ruke terorističkih grupa ili država koje bi ih iskoristile za proizvodnju plutonijuma namenjenog vojnim programima.
Zaključujući svoju analizu, Anpilogov ocenjuje da je scenario vojne upotrebe uranijuma iz britanskih isporuka malo verovatan.
Prema njegovom stavu, svaki pokušaj izdvajanja plutonijuma za vojne potrebe bio bi brzo otkriven tehničkim sredstvima nadzora, eventualno kršenje Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja postalo bi očigledno međunarodnoj zajednici, a Ukrajina, kako tvrdi, nema tehnološku osnovu za brzo stvaranje gotovog nuklearnog uređaja.
