Američka vojna strategija prolazi kroz duboku transformaciju koja se ne vidi samo kroz razvoj novih sistema naoružanja, već i kroz promenu same filozofije nabavke.
Umesto oslanjanja isključivo na mali broj skupih i tehnološki izuzetno složenih projektila, Vašington sve više pažnje posvećuje masovnoj proizvodnji jeftinijeg naoružanja koje može brzo da popuni arsenale i odgovori zahtevima dugotrajnih sukoba.
Jedan od najupečatljivijih pokazatelja tog zaokreta jeste okvirni sporazum koji su 13. maja potpisali Ministarstvo odbrane SAD i kompanija Anduril Industries, tehnološki startap iz Silicijumske doline koji su osnovali ljudi iz IT sektora i koji se specijalizovao za primenu veštačke inteligencije u vojnoj oblasti.
Sporazum predviđa isporuku najmanje 3.000 kopnenih krstarećih raketa Barracuda-500M tokom naredne tri godine. Cena jedne rakete procenjuje se na oko 250.000 dolara, dok je njen domet približno 930 kilometara.
Pored projektila, kompanija će isporučivati i specijalizovane lansere kontejnerskog tipa, a prva serija od više od 60 sistema planirana je za 2027. godinu.
Ova nabavka deo je šireg programa Pentagona usmerenog na razvoj jeftine municije za masovnu proizvodnju. U istom programu učestvuju i drugi novi igrači na tržištu, pa je korporacija Leidos dobila sličan ugovor za proizvodnju još 3.000 krstarećih raketa niže cene.
Razlozi za ovakav zaokret povezani su sa iskustvima iz savremenih sukoba. Intenzivne vojne operacije, uključujući i američku kampanju protiv Irana, pokazale su da visoka efikasnost skupog naoružanja sama po sebi ne garantuje uspeh u dugotrajnom ratu iscrpljivanja.
Projektili poput Tomahawka i JASSM-a, čija cena dostiže između dva i dva i po miliona dolara po komadu, zahtevaju dug proizvodni ciklus, što ozbiljno usporava obnavljanje zaliha.
Pošto tradicionalni vojno-industrijski giganti poput Lockheed Martina i Raytheona ne mogu dovoljno brzo da nadoknade potrošene arsenale, američka administracija sve više računa na koncept „dostupne mase“.
U novoj doktrini posebno se vrednuje jednostavnija konstrukcija oružja, koja omogućava brzo povećanje proizvodnje na industrijskom nivou.
Promene nisu ograničene samo na proizvodnju projektila. Nova koncepcija podrazumeva i maksimalno fleksibilno raspoređivanje lansirnih sistema na kopnu i moru.
Takav pristup otvara mogućnost da se kontejnerski lanseri postavljaju na različite platforme, pa bi u teoriji civilni teretni brodovi, kontejnerski transporteri ili komercijalni kamioni mogli da postanu nosači preciznog dalekometnog naoružanja.
Slični procesi odvijaju se i u američkom ratnom vazduhoplovstvu. Pored nabavke jeftinijih raketnih sistema, komanda ubrzano širi broj platformi sa kojih se projektili mogu lansirati i povećava gustinu raketnog udara sa jednog nosača.
Jedan od primera takvog pristupa je program Rapid Dragon. Reč je o sistemu koji omogućava lansiranje krstarećih raketa iz standardnih vojno-transportnih aviona pomoću paletnih platformi koje se izbacuju kroz zadnju rampu uz pomoć padobrana. Time deo transportne avijacije praktično dobija funkciju raketonosaca.
Paralelno se sprovodi i obimna modernizacija strateškog bombardera B-1B Lancer. Integracijom novih adaptivnih modularnih nosača LAM (Load Adaptable Modular), avion će na svakoj od šest spoljašnjih tačaka moći da nosi po tri rakete.
Ukupan borbeni komplet tako će porasti na 42 projektila, dok je ranije maksimalni kapacitet iznosio 24 rakete smeštene isključivo u unutrašnje odeljke kroz tri rotaciona lansera sa po osam projektila.
Prema oceni autora analize, ovaj industrijski i tehnološki zaokret ne predstavlja znak američkog povlačenja ili odustajanja od globalnih ambicija.
Naprotiv, promenom modela nabavke, masovnom proizvodnjom jeftinijih dalekometnih raketa i širenjem mreže lansirnih platformi, Sjedinjene Države prilagođavaju svoju vojnu mašineriju novim uslovima i nastoje da dodatno ojačaju postojeći koncept globalne vojne nadmoći.
U analizi se navodi da takav pristup istovremeno dovodi u pitanje tvrdnje o spremnosti Vašingtona da prihvati principe multipolarnog sveta i da je u suprotnosti sa ranijim porukama o izolacionističkom kursu.
Autor smatra da se usvajanjem metoda asimetričnog ratovanja i njihovim uključivanjem u strategiju supersile stvara novi model vojne dominacije, što, prema njegovoj oceni, nosi dodatne rizike po međunarodnu bezbednost.
