Dvojica finskih skijaša su videla NLO, a zbog zraka vanzemaljaca dugo su imali zdravstvene probeme.
Na jugu Finske 7. januara 1970. godine, Arno Hajnonen i Esko Viljo, pasionirani skijaši, zastali su na brdašce da gledaju zalazak sunca. Nebo je bilo bez oblaka, a temepratura -17 stepeni.
Čuli su zujanje, a onda se pojavilo svetlo, koje im se brzo približavalo. Zaustavilo se na 15 metara od njih i u središtu svetla videli su okrugli disk, oko tri metra u prečniku, a na platformi se pojavio objekat okružen nekakvom crvenkasto-sivom izmaglicom. Približio im se na dohvat skijaških štapova, zaustavio i nepomično lebdeo u vazduhu, a zujanje se utišalo.
Susret za vanzemaljcem
Iznenada, na njenom donjem delu pojavio se otvor, iz kojeg je izašla okrugla cev, prečnika 20-25 centimetara, i iz nje je isijavala zaslepljujuća svetlost.
– Bili smo zapanjeni, videli smo da se svetlo iz cevi okreće. Stajao sam potpuno mirno kada sam iznenada osetio kao da me je neko zgrabio oko struka otpozadi i povukao nazad. Ugledao sam to neobično stvorenje. Bio je manji od metra i stajao je usred svetlosnog zraka, držeći u rukama crnu kutiju iz koje je izlazilo žuto svetlo, koje je pulsiralo – naveo je Hejnonen.
– Pulsirajuće žuto svetlo iz kutije bilo je sjajno i skoro me je zaslepilo. Iskre su dolazile polako i mnoge su me pogađale. Mislio sam da će me opeći, ali nije. Bio je to zastrašujući, a u isto vreme i lep prizor. Osećao sam mučninu, kao i da mi trne desna noga i strana tela koja je bila bliže svetlu“, opisao je Arno Hejnonen.
Posledice susreta sa NLO
Čitava scena je trajala 15 – 20 sekundi, posle čega se zrak svetla povukao u cev. Zavesa od magle se raspala u komade i kada se ona razišla, ničega više nije bilo.
Posle nekoliko minuta odlučili su da krenu prema Hejnonovoj kući. Međutim, kada je hteo da zakorači, Arnova desna noga nije ga služila i on je pao u sneg. Čitava noga bila mu je ukočena i bolna, a stopalo kao oduzeto i pod anestezijom.
Skijaš se osećao bolesnim, bolela su ga i leđa i svi zglobovi. Imao je glavobolju, povraćao je, a urin mu je bio tamne boje, skoro kao kada se crna kafa prospe na sneg.
Mesecima je bio bolestan i sa noćnim morama.
Arno ni posle tri meseca još nije mogao da se vrati na posao – i u aprilu bolela su ga leđa, imao je probleme sa ravnotežom, konstantne glavobolje, oči su mu bile veoma osetljive na svetlo i kapci natečeni. Osećao je „kao da mu vrela voda stalno bućka u stomaku“, memorija mu je oslabila i često nije znao gde je krenuo ili kako da se vrati kući, a imao je noćne more u kojima je viđao letelicu kako silazi prema njemu. Viljo je neko vreme doživljavao manje tegobe, uglavnom sa održavanjem ravnoteže.
Kontakti sa vanzemaljcima
Senku na prvobitnu storiju bacile su u narednim godinama tvrdnje Arnoa Hejnonena da su se njegovi kontakti sa svemirskim posetiocima nastavili sve do 1972. godine, do kada je imao najmanje 23 susreta.
Ponekad je to bila prelepa elijenka, plavuša sa kosom do ramena i plavim očima, oko 150 santimetara visine, koja mu se javljala glasnim ženskim glasom, i zakazivala mu sastanke na usamljenim mestima. Izgledala je kao 20-godišnja devojka, ali mu je objasnila da ima 180 godina, i nije mu nikada otkrila odakle tačno dolazi, već samo da je to „s druge strane Mlečnog puta“.
Kako izgleda vanzemaljac?
Nosila je žute pantalone i odeću koja je šuškala kada se kretala. Došljakinja sa druge planete znala je finski, tako da su mogli da razgovaraju bez telepatske komunikacije. Lepotica nije hodala, nego je lebdela ili plovila kroz vazduh.
Arnova tajna svemirska veza mu je objasnila da su u Imjarvi stigla tri tipa vanzemaljaca, jedni koji su visoki dve do tri stope, drugi njene visine, i treći, koji su dvometraši. NJihova zemlja je, rekla je, „zelena i prijatna“. Hejnonen je na jedan sastanak poneo kameru u nameri da je fotografiše, ali kada je to hteo da učini, nestali su i kamera i vanzemaljka.
Reakcije na čitavu priču bile su različite. Mati Turi, profesor elektrofizike na Univerzitetu Helsinki zainteresovao se za slučaj i, pošto ispitivanja tla, vegetacije i snega sa mesta susreta nisu pokazala radioaktivnost, pretpostavio je da je Hejnonena mogla da pogodi neka vrsta elektromagnetnog zračenja, koja je moralo da bude kratkotalasno, nešto slično X-zracima, čija prekomerna doza bi izazvala slične simptome.
Švedski ufolog Andres Liljegren zaključio je da su svedočenja Hejnonena i Vilja samo priče i mitovi, na osnovu svedočenja o kasnijim susretima, dok je njihov sused, farmer Mati Hapanijemi, rekao: „Poznajem ih još kada su bili dečaci. Obojica su mirni, racionalni momci i siguran sam da je njihova priča istinita!“. Još dva svedoka iz okoline potvrdila su da su 7. januara 1970. u isto vreme, u sumrak, videla čudna svetla na nebu.
(novosti.rs)
