DO SADA NEPOZNATO: Četiri tajne Staljinove metode kojima je postao uspešan diktator

staljin

Josif Staljin je zapamćen kao autoritarni čelnik koji je imao apsolutnu vlast u najvećoj zemlji na svetu ali on nije uvek bio tako moćan.

Lav Trocki, zakleti Staljinov neprijatelj, svojevremeno je rekao da je Staljin „najistaknutiji mediokritet Sovjetske komunističke partije“. Takva interpretacija se Trockom obila o glavu, jer ga je „mediokritet“ pobedio u političkoj borbi, potisnuo iz partije i zemlje, poslao za njim ubicu i najzad ga dotukao 1940. godine.

Trocki i njegove ostale kolege u vrhu komunističke hijerarhije, poput Grigorija Zinovjeva ili Nikolaja Buharina, možda nisu ni shvatili kako ih je, u borbi za vlast, uspeo da pobedi jedan skroman čovek koji je u aparatu partije bio na osrednjem, administrativnom položaju. Danas, međutim, posle nepunih 100 godina mi možemo da analiziramo Staljinov uspeh i da definišemo metode koje su mu pomogle da postane Dart Vejder ruske istorije.

Metoda br. 1: Prihvatite svaki posao koji vam se ponudi

Verovatno vas neće iznenaditi činjenica da Josif Staljin uopšte nije bio „gadljiv“, čak ni kada je trebalo potpisivati naredbe o egzekuciji. On je u boljševičke krugove stupio 1901. godine, a početkom 1920-ih je radio sve što je od njega zahtevala partija: osnivao je štamparije za izdavanje boljševičkih novina, pisao članke, povezivao se sa zastupnicima Državne dume i čak odrađivao ilegalne poslove.

Na kraju mu se ta neprobirljivost isplatila – Staljin je 1912. godine primljen u Centralni komitet boljševičke partije, tj. u socijalističku elitu, među buduće rukovodioce SSSR-a. Doduše, u ono vreme je to značilo da je bio izvan zakona. Carska policija je uhapsila Staljina, posle čega je on četiri godine proveo u Sibiru. Nije ni čudo što se u Petrograd, tada već Sankt-Peterburg, vratio „malo nervozan“ posle revolucije 1917. godine.

Metoda br. 2: Budite lojalni svom šefu (sve dok je jači od vas)

Početkom 1910-ih Vladimir Lenjin je blistao kao lider Boljševičke partije, njen najuticajniji ideolog i neprijatelj kapitalizma. Staljin nikada nije dovodio u pitanje Lenjinov autoritet, iako je možda na početku svoje karijere bio zabrinut zbog manjka Lenjinove pažnje. 

Jednom je za vreme boravka u izgnanstvu Lenjin čak zaboravio Staljinovo pravo ime, pa se 1915. godine obraćao pojedinim boljševicima s molbom: „Sećate li se Kobinog prezimena? Imamo veliku molbu: saznajte… Kobino prezime (Josif, a prezime je valjda na slovo Dž…? Zaboravili smo)“, piše Oleg Hlevnjuk u Staljinovoj biografiji.

Ali zato je posle revolucije 1917. godine Lenjin dobro zapamtio Staljina, jer je Josif Visarionovič bio među prvim boljševicima koji su stigli u Petrograd i počeli da organizuju radnički ustanak. Bilo je to još pre nego što se Lenjin vratio iz Švajcarske.

U početku je Staljin zauzeo umeren stav i ujedinio se s drugim socijalističkim partijama ali se brzo predomislio čim je Lenjin izneo svoje krajnje levičarske stavove i proklamovao uzurpaciju vlasti i svetsku revoluciju. „Staljin se, kao i obično, pridržavao politike koju je definisao Lenjin i bio njegov lojalan i veran saborac. Lenjin je to, svakako, cenio“, piše Oleg Hlevnjuk. Sve do 1922. godine, kada je Lenjin, već teško bolestan, oštro kritikovao Staljina zbog „okrutnosti“. Njih dvojica su bili u prijateljskim odnosima, što je Staljinu dosta pomoglo. U tom poznom konfliktu Lenjin nije stigao da se obračuna sa Staljinom – umro je 1924. godine.

Metoda br. 3: Govorite što manje i nikada ne potcenjujte birokratiju

Za razliku od poznatih govornika Lava Trockog i Grigorija Zinovjeva, Staljin nikada nije bio dobar govornik ali se zato jako trudio i bio je dobar u vršenju običnih dužnosti. Kada su boljševici pobedili u Građanskom ratu 1917.-1921. i proklamovali novu, crvenu Rusiju, Staljin je bio na čelu malog Narodnog komesarijata za nacionalnosti i govorio je da se „komitet bavi samo agitacijom, a ne administrativnim pravima“.

Međutim, 1922. godine Staljin je postao glavni sekretar Svesavezne komunističke partije, tj. bio je na čelu njenog birokratskog aparata koji je postajao sve veći. Smatralo se da je i ta njegova funkcija uglavnom tehničke prirode ali je Staljin uticao na partijske funkcionere srednjeg ranga i uspeo da „vrbuje“ mnoge boljševike i namami ih u svoj tabor.

I pored toga, neko vreme se ponašao skromno i suzdržano, tako da su Staljinovi suparnici potcenili njegove mogućnosti. „Staljin se koncentrisao na ‘rutinske’ interne poslove i svojim partijskim drugovima je zbog toga sve više delovao kao uravnoteženi lider koji nije sklon raskolu, ali i kao vrlo vredan čovek koji ne uzvikuje gromoglasne parole nego odrađuje stvarne poslove“, objašnjava istoričar Aleksej Volinjec. Iz tog razloga je za vreme sukoba u boljševičkoj eliti tokom 1920-ih na Staljinovoj strani uglavnom bila većina boljševičkih funkcionera nižeg i srednjeg ranga.

Metoda br. 4: Sklapajte saveze, a zatim ih napuštajte

Koji je najbolji način da pobedite nekoliko rivala i postanete pravi gospodar situacije? Treba pažljivo da stanete na stranu jednog rivala, zatim drugog i tako redom i da na taj način sve njih međusobno dovedete u sukob. Upravo to je Staljin radio tokom 1920-ih.

Najpre je 1923. zajedno s Grigorijem Zinovjevom i njegovim saradnikom Lavom Kamenjevom napao Trockog i taj njegov potez je mogao da se predvidi. „Naime, Trocki se pre revolucije protivio boljševicima, a u Lenjinove redove je stupio tek 1917. godine“, piše Volinjec. Zbog toga su Staljin, Zinovjev i Kamenjev iskoristili svoj zajednički uticaj i potisnuli Trockog iz Crvene armije, čijem osnivanju je ovaj dosta pridoneo.

Zatim se Staljin okrenuo protiv Zinovjeva i Kamenjeva, a oni su 1925. stali na stranu Trockog formirajući tako „ujedinjenu opoziciju“. Međutim, bilo je to prekasno. Zajedno s umerenijim liderima poput Nikolaja Buharina Staljin je Trockog, Zinovjeva i Kamenjeva okarakterisao kao radikalne levičare i primorao ih da 1926.-1927. napuste Centralni komitet.

A onda je na red došao Buharin, kog je Staljin 1928. godine uz podršku partijske većine žigosao kao desničarskog oportunista i oduzeo mu sve rukovodeće funkcije. Tako su do početka 1930-ih svi boljševički čelnici najvišeg ranga iz „stare garde“ bili ili proterani (Trocki) ili diskreditovani (Zinovjev, Kamenjev i Buharin).

„Ruska revolucija je počela da proždire svoju decu, kao što se to već dogodilo s Francuskom revolucijom“, rezimirao je Oleg Hlevnjuk još tokom 1920-ih. Tada je samo Staljinova budućnost bila svetlija nego ikada, za razliku od stotina hiljada sovjetskih građana pobijenih u velikim čistkama tog razdoblja. Josif Staljin je stekao apsolutnu vlast na kojoj bi mu pozavideli čak i carevi 19. veka.

(hr.rbth.com)