Naslovnica SPEKTAR ALEKSANDAR DUGIN: Crvene linije su povučene – Između Rusije i Zapada stvoren...

ALEKSANDAR DUGIN: Crvene linije su povučene – Između Rusije i Zapada stvoren je suštinski i nepovratan jaz

Intenzitet odnosa između Rusije i Zapada, pre svega Sjedinjenih Država, dostigao je tačku u kojoj se, bez obzira na to da li će doći do direktnog vojnog sukoba, povlače crvene linije, ne samo u geografskom prostoru, već i u civilizacijskoj i ideološkoj sferi, navodi ruski filozof Aleksandar Dugin, ruski politički filozof, sociolog i geopolitičar, začetnik ideje novog evroazijstva.

Jasno je da se već stvorio suštinski i nepovratan jaz između Rusije i Zapada. Od sekundarnog značaja je ko će prvi pucati i da li će pucati, i kako će se događaji odvijati, pred onim što se već dogodilo, i čega još uvek nije svesna nijedna strana, a posebno ruska.

Ruski mentalitet ne može da podnese oštre lomove; mislimo da će uvek sve biti kako je sada. Čak i kada je zemlja u ratu ili prolazi kroz kolosalne promene, Rusi žive u unutrašnjem osećaju mira i stabilnosti.

Nosioci smo harmonične i stabilne psihologije, koju je teško prevesti u vanredno stanje. Upravo o tome govori i izreka „Rusi dugo sedlaju konja, ali brzo jašu“. Toliko dugo uprežemo da smo onda jednostavno primorani da vozimo ekstremnim – hipersoničnim – brzinama da bismo sustigli događaje.

U vojnoj sferi i na nivou diplomatije, izgleda da smo spremni, ali u sferi ideologije i pogleda na svet nastavlja se naš dogmatski san: „ništa se ne dešava i neće se desiti“. Ovde i dalje vlada raspoloženje 90-ih, uprkos 20 godina patriotskih reformi.

Liberalno-zapadna paradigma i dalje ostaje dominantna u obrazovanju, humanističkim naukama, kulturi i svetonazoru uopšte. Konzervativne ispravke su površne i kozmetičke.

U međuvremenu, Rusija nepovratno raskida sa Zapadom. Bilo svojom voljom ili protiv nje, mi se brzo odvajamo od zapadnog sveta, njegovih pravila, njegovih standarda, njegovih propisa i protokola.

To se ne dešava na osnovu uravnoteženog i suverenog poređenja ruskog identiteta sa modernim liberalno-globalističkim. Bili smo jednostavno prinuđeni da krenemo u tom pravcu, ne čuvajući nikakvo mesto u globalnom svetu – barem neko koje bismo smatrali prihvatljivim za sebe.

Približavanje Moskve i Zapada krajem 80-ih i 90-ih godina 20. veka Zapad je doživeo kao poraz i počeo da nas tretira kao poražene, ali opasne. Otuda i širenje NATO-a na istok i kršenje bilo kakvih obaveza datih Moskvi kao odgovor na njenu kapitulaciju. Tako se Zapad vrlo često – ako ne i uvek – nosi sa poraženim protivnicima.

Ali pod Putinom, Rusija je postala jača i počela da se ponaša suvereno. I opet, Zapad nije izveo nikakve zaključke i nastavio je, i nastavlja, da tretira Rusiju kao „ludu regionalnu silu koja se izmakla kontroli“, kojoj treba „dati lekciju i postaviti na njeno mesto“.

Putin je bio spreman da bude prijatelj sa Zapadom i prihvati njegova pravila igre ako ih obe strane poštuju. Ali za Zapad to nije prihvatljivo i oni ne propuštaju priliku da podsete da su sve demokratije jednake, samo su neke „jednakije od drugih“. Putinu ne odgovara takva globalističko-liberalna „životinjska farma“, i postepeno, sada smo spremni za brzu vožnju.

Za ruske vlasti to je neophodna mera. Ali, zapravo, u tome se oseća dublja realnost –civilizacijska karakteristika Rusije, naš identitet i temeljni zakoni geopolitike. U našoj istoriji Zapad je uvek bio Drugi. I koliko god da smo se ponekad približavali, sve se završavalo sukobima i ratovima. Neophodno je održavati distancu između sebe i Drugog. Ako je prekratko, klatno će se zanjihati u drugu stranu. Upravo to se sada dešava.

Iako nevoljno, Moskva postaje opozicija Zapadu. Ono što poričemo je razumljivo – to su liberalizam, globalizam, posthumanizam, rodna politika, hegemonija, politika dvostrukih standarda, kultura poništavanja i postmoderna kultura. Ali šta je ono što možemo da smatramo našim?

U ovoj tački sve one istorijske ideologije koje su u prethodnim fazama pojačavale razliku u sudbinama Rusije i Evrope (Zapada) dobijaju posebnu važnost. Upravo one treba da postanu plodno tlo za novu formulaciju ruske ideje.

To su pogled na Rusiju kao uporište pravoslavnog hrišćanskog sveta, doktrina o sudbonosnom ekumenskom značaju ruske monarhije, slovenofilske ideje, evroazijska teorija o Rusiji kao izvornoj civilizaciji, radikalno različitoj od Zapada, pogledi ruskih populista na agrarnu suštinu ruskog društva i odbacivanje industrijskog puta razvoja, sovjetska ideologija, suprotstavljena zapadnom i svetskom kapitalizmu.

Potrebno je razviti sintetički pristup koji podjednako odbacuje pretenzije Zapada na univerzalnost i optimalnost njegovih „vrednosti” u formiranju ruske slike budućnosti. Očigledno, Kremlj o tome ozbiljno ne razmišlja. Na dnevnom redu su vojno-diplomatska pitanja. Ovo se može razumeti. Moć sledi ono što vidi kao „objektivni tok stvari“. Ona nema vremena za Logos i nema vremena za smisao istorije.

Ali za one koji duboko razumeju rusku misiju, ono što sada dolazi odavno je očigledno – Ako ne uvek, sukob sa Zapadom se smatrao nečim neizbežnim čak i kada je ogromna većina verovala u perestrojku, reforme ili resetovanje.

I ako danas ovu staru (za nas) i suštinski večnu istinu mogu ignorisati samo slaboumni ili direktni agenti uticaja, onda o Ideji ne razmišljaju ni oni koji su danas na čelu realne politike. Nema prave politike bez idealnih smernica, bez Ideja, bez ideologije.

Ne možete to da razumete, ali ne možete da promenite. Stoga će vlasti – u vrlo bliskoj budućnosti – kada konačno dođe trenutak „brzog jahanja“ – morati da se suoče sa neskladom koji postoji u našem društvu između apatičnog i pospanog stanja duha i ozbiljnosti i razmera civilizacijskog sukoba. Buđenje Rusa je neizbežno. Ulazimo u eru ruskog Logosa.

Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice.  OVDE

(novosti.rs)