U velikom ratu geografija ponovo postaje oružje. Fabrike mogu da se grade, protivvazdušni sistemi proizvode, a vojska povećava, ali veličinu teritorije i udaljenost ključnih objekata od protivničkog oružja nije moguće promeniti preko noći.
Skot Riter upravo u strateškoj dubini vidi jednu od najvećih ruskih prednosti u eventualnom konvencionalnom sukobu sa evropskim članicama NATO-a. Ruska teritorija omogućava raspoređivanje industrijskih, vojnih i logističkih kapaciteta na ogromnom prostoru, zbog čega napadač mora da rasipa sopstvenu udarnu moć.
Deo te otpornosti nasleđen je iz sovjetskog perioda. Kritični industrijski objekti projektovani su uz razmišljanje o opstanku u velikom ratu, uključujući podzemne kapacitete i skloništa.
Kao ilustracija pominje se Azovstalj u Marijupolju. Kompleks tunela i podzemnih prostora pokazao je koliko objekti projektovani tokom Hladnog rata mogu biti teški za potpuno neutralisanje čak i kada se vode intenzivne borbe neposredno oko njih.
Međutim, još važnija zaštita Rusije jeste sama udaljenost. Kritični objekti nisu koncentrisani u nekoliko relativno bliskih industrijskih zona, pa bi protivnik morao da udara veliki broj tačaka razdvojenih stotinama ili hiljadama kilometara.
Evropa ima suprotan problem. Veliki deo vojne proizvodnje nalazi se u poznatim fabrikama, industrijskim zonama i logističkim centrima. Ti objekti imaju poznate lokacije i ne mogu jednostavno da nestanu kada počne sukob.
Riter smatra da je gotovo sve što je strateški važno u Evropi dostupno ruskim sredstvima različitog dometa, dok veliki deo ruskog prostora nije jednako dostupan evropskim sistemima. Time se stvara geografska asimetrija koju nije moguće ukloniti samo povećanjem vojnih budžeta.
Evropski avioni morali bi da prelaze znatno veće udaljenosti da bi došli u položaj za napad na duboke ciljeve u Rusiji. Tokom tog približavanja bili bi izloženi protivvazdušnoj odbrani.
Ruska sredstva, sa druge strane, imaju veliki broj potencijalnih ciljeva na znatno kompaktnijem prostoru. Aerodromi, fabrike, skladišta, železnički čvorovi i komandna mesta ne mogu se beskonačno raspršivati.
U dugom ratu takva razlika postaje još značajnija. Nije dovoljno sačuvati jedinice na frontu ako su fabrike koje proizvode municiju, rezervne delove i rakete izložene udarima.
Zbog toga strateška dubina nije apstraktan geografski pojam. Ona određuje koliko napadačkih sredstava protivnik mora da potroši, koliko daleko mora da ih pošalje i koliko ciljeva mora istovremeno da prati.
Evropa može da poveća proizvodnju i izgradi nove sisteme odbrane, ali postoji jedna ruska prednost koju nijedan novi vojni budžet ne može jednostavno poništiti – prostor.
