Kriza oko Irana i Ormuskog moreuza sve više prerasta iz regionalnog sukoba u test sposobnosti najvećih svetskih sila da pronađu diplomatski izlaz.
Kina i Rusija nude političko posredovanje, ali ključni problem ostaje pitanje da li u Vašingtonu uopšte postoji prostor za dogovor koji bi Teheran mogao da prihvati.
Si Đinping je tokom samita BRIKS-a pozvao na diplomatsko rešavanje krize i ponudio kinesko angažovanje u smirivanju situacije u Persijskom zalivu. Kina već mesecima insistira da vojni pritisak ne može doneti trajno rešenje, dok je i Moskva podržavala pokušaje da se sukob vrati za pregovarački sto.
Upravo tu Pol Krejg Roberts vidi problem koji je, po njegovom mišljenju, mnogo dublji od pronalaženja posrednika. On smatra da ponude Pekinga i Moskve ne mogu same po sebi dovesti do sporazuma, jer američko-iranski sukob ne posmatra kao klasičan bilateralni spor dve države.
Njegova teza je da se najpre mora odgovoriti na pitanje zbog čega SAD i Iran uopšte nastavljaju sukob. Roberts tvrdi da je američka politika prema Teheranu toliko povezana sa odnosom Vašingtona i Izraela da ni Kina ni Rusija ne mogu da posreduju kao da pregovaraju samo dve nezavisne strane.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da diplomatski kanal formalno nije potpuno zatvoren. Iran je početkom septembra saopštio da je spreman da se vrati obavezama iz junskog memoranduma ukoliko to učine i SAD, dok su poslednjih dana i Vašington i Teheran ponovo pokazivali određenu otvorenost za razgovore.
To otvara veliki paradoks. Ako obe strane ostavljaju vrata za pregovore, zašto najveće sile poput Kine i Rusije ne bi mogle da pomognu da se pronađe kompromis?
Roberts odgovara poređenjem sa Ukrajinom. On podseća da Vladimir Putin nije uspeo da sa Donaldom Trampom postigne rešenje ukrajinskog sukoba koje bi zaustavilo rat, pa postavlja pitanje kako bi Moskva onda mogla da reši još složeniji spor između Vašingtona i Teherana.
U njegovom tumačenju, Si i Putin mogu da ponude pregovarački sto, diplomatske kanale i političko posredovanje, ali ne mogu da promene odnose snaga unutar američke spoljne politike. Upravo zato smatra da njihove ponude neće rešiti osnovni problem sve dok Vašington sam ne bude spreman da promeni kurs.
Istovremeno, cena neuspeha postaje sve veća. Ormus ostaje centralna tačka sukoba, protok nafte je poremećen, a cena nafte prešla je 100 dolara po barelu, što povećava ekonomski i politički pritisak na Trampovu administraciju.
To znači da Tramp ima snažan razlog da traži izlaz, ali nije izvesno da diplomatska inicijativa Pekinga ili Moskve može da mu ga obezbedi. Problem više nije samo ko može da dovede Amerikance i Irance za isti sto, već šta bi svaka strana morala da promeni da bi dogovor postao moguć.
U tome se krije i najvažnija posledica čitave krize. Ukoliko Kina i Rusija ne mogu da posreduju, a Vašington i Teheran ne mogu sami da pronađu političku formulu, Ormus ostaje mesto na kojem se energetska, vojna i geopolitička kriza mogu nastaviti bez jasnog izlaza.
