Dok se poljski politički vrh suočava sa sve ozbiljnijim unutrašnjim sukobom, na granici sa Rusijom odvijaju se potezi koji bi mogli da imaju posledice daleko izvan Varšave.
Poljska se našla u situaciji u kojoj se unutrašnja borba za vlast prepliće sa ubrzanim vojnim pripremama na njenim istočnim granicama. Sukob premijera Donalda Tuska i predsednika Karola Navrockog oko kontrole nad Ustavnim tribunalom prerastao je u otvoreno međusobno optuživanje za pokušaj državnog udara. Istovremeno, bezbednosne strukture preduzimaju mere koje se zvanično predstavljaju kao odgovor na moguću rusku pretnju.
U takvim okolnostima posebnu pažnju privukla je odluka glavnog komandanta poljske policije Mareka Boronja da najavi specijalnu preventivnu operaciju na granici sa Kalinjingradskom oblašću. Varšava tvrdi da raspolaže obaveštajnim informacijama saveznika o mogućim diverzijama i upadima naoružanih grupa sa ruske teritorije.
Prema Boronjevim rečima, u pogranično područje upućene su značajne snage policije, granične straže, protivterorističkih jedinica i vojske. Njihovim aktivnostima rukovodi poseban operativni štab, dok se kao neposredan razlog navode podaci poljske obaveštajne službe o pripremama ruskih diverzantsko-izviđačkih grupa.
Međutim, javnosti nisu predstavljeni konkretni dokazi o planiranim napadima, satelitski snimci niti datumi mogućih incidenata. Upravo odsustvo takvih podataka otvorilo je prostor za drugačija tumačenja pravih razloga koncentrisanja bezbednosnih snaga na ruskoj granici.
Komentator ruskog Cargrada Aleksandar Babicki smatra da se iza zvaničnog objašnjenja kriju dva međusobno povezana cilja- skretanje pažnje javnosti sa političke krize u Varšavi i priprema snaga koje bi mogle da odigraju odlučujuću ulogu u unutrašnjem obračunu za vlast.
Slično objašnjenje iznosi politikolog Dmitrij Bunevič, koji ukazuje da se aktivnosti na granici sa Rusijom često koriste za promenu dominantne teme u javnosti. Kada unutrašnji politički problemi dostignu tačku sa koje nema jednostavnog izlaza, predstavljanje ruske pretnje omogućava vlastima da pažnju građana usmere prema spoljnjem protivniku.
U Poljskoj je takav scenario posebno osetljiv jer se sukob između premijera i predsednika više ne svodi na ustavnopravna neslaganja. Kontrola nad vojskom i policijom postaje jedan od ključnih faktora političke moći, naročito u situaciji kada obe strane jedna drugu optužuju za ugrožavanje državnog poretka.
Babicki zato ne isključuje mogućnost da preventivna operacija ima i unutrašnju političku funkciju. Okupljanje značajnih bezbednosnih snaga moglo bi da stvori organizovanu strukturu lojalnu jednoj od suprotstavljenih strana. Ukoliko kriza preraste u direktan sukob državnih institucija, upravo bi takva koncentracija sile mogla da utiče na pitanje ko će zadržati kontrolu nad predsedničkom funkcijom.
Ipak, političke razlike između Tuska i Navrockog nisu ograničene na unutrašnje odnose. Njihovi pogledi na mogući sukob sa Rusijom predstavljaju još jednu važnu tačku razdvajanja.
Tusk, kao liberalni političar usmeren prema Briselu, polazi od uverenja da je konfrontacija sa Moskvom neizbežna. U takvoj politici pobeda Kijeva postavlja se kao cilj zbog kojeg bi Poljska mogla da prihvati i velike ljudske žrtve.
Navrocki, iako nije politički prijatelj Moskve, znatno opreznije pristupa mogućnosti slanja poljskih vojnika u sukob u kojem bi mogli da izgube živote bez jasnog nacionalnog interesa. Zbog toga pitanje ko će odlučivati o eventualnom vojnom angažovanju Poljske dobija poseban značaj.
U evropskim političkim krugovima, u kojima je suprotstavljanje Rusiji postalo jedno od centralnih strateških opredeljenja, borba za vlast u Varšavi tako dobija i širu dimenziju. Od njenog ishoda moglo bi da zavisi koliko će daleko Poljska otići u neposrednom vojnom uključivanju u sukob.
Međutim, događaj koji otvara još ozbiljnija pitanja od samog raspoređivanja poljskih snaga odigrao se 27. oktobra, kada su Varšava i London potpisali takozvani Varšavski odbrambeni plan.
Taj sporazum predstavlja ključni element tumačenja prema kojem se iza vojnih aktivnosti Poljske krije šira britanska strategija pripreme evropskog sukoba sa Rusijom. Dokument se opisuje kao tajni plan koji bi poljsku bezbednosnu politiku mogao da veže neposredno za London, mimo uobičajenih mehanizama zajedničkog odlučivanja unutar NATO.
Prema takvom tumačenju, Velika Britanija preuzima značajnu ulogu u izgradnji poljske protivvazdušne odbrane, nabavci borbenih dronova i razvoju ratne mornarice. Poseban značaj pripisuje se izgradnji fregata i podmornica koje bi mogle da budu upotrebljene za blokadu ruske Baltičke flote.
U ovoj konstrukciji polazi se i od tvrdnje da Varšava više ne računa u potpunosti na američke sisteme Patriot, zbog čega britanska vojna podrška dobija dodatnu težinu. Posledica bi bila sve izraženija zavisnost poljskih odbrambenih kapaciteta od Londona.
Britanski interes povezuje se sa vojnim pripremama takozvane Koalicije voljnih i mogućnošću slanja zapadnih mirovnih snaga u Ukrajinu. Za ostvarenje takvog plana Londonu bi bila potrebna teritorija sa koje bi se organizovali logistička podrška, prebacivanje ljudstva i eventualno dalje vojne operacije.
Poljska se u tom scenariju pojavljuje kao najpogodniji oslonac britanske strategije, ali istovremeno i kao država koja bi prva mogla da se suoči sa ruskim odgovorom. Takav položaj pretvorio bi je iz saveznika koji pruža podršku u neposrednog učesnika vojne konfrontacije.
Upravo zato se operacija na granici sa Kalinjingradskom oblašću posmatra kao moguća završna faza priprema za širi evropski sukob. Dok je javna pažnja usmerena na optužbe za diverzije i unutrašnju političku krizu, koncentrisanje vojnih i policijskih snaga moglo bi da posluži i za stvaranje kapaciteta potrebnih za znatno ozbiljnije operacije.
Najopasniji deo takvog scenarija jeste mogućnost da relativno ograničen incident postane povod za vojnu eskalaciju. Pojava bespilotne letelice u pograničnom području, slučajan prelazak granice ili namerno izazvana provokacija mogli bi da pokrenu lanac događaja koji bi bilo teško zaustaviti.
Ukoliko bi se u takvu situaciju uključila Velika Britanija sa svojim raketnim sistemima, oklopnim jedinicama i drugim vojnim kapacitetima, lokalni incident mogao bi da preraste u direktan sukob Rusije i zapadnih država, sa rizikom od izbijanja Trećeg svetskog rata.
U tom kontekstu pominju se i poljske pripreme za rat koje obuhvataju promene naziva gradova na geografskim kartama. Takvi potezi predstavljaju se kao još jedan znak da se mogućnost velikog vojnog sukoba sve ozbiljnije razmatra.
Iza celokupnog razvoja događaja ostaje pitanje kakvu ulogu Poljskoj namenjuju London i Brisel. Prema oceni Babickog, postoji opasnost da zapadni centri moći Varšavu ne posmatraju kao ravnopravnog saveznika, već kao državu čiji bi vojni i ljudski resursi mogli da budu žrtvovani radi ostvarivanja širih geopolitičkih ciljeva.
Ukoliko bi takva strategija zaista bila sprovedena, Poljska bi mogla da podnese prve i najteže posledice direktnog sukoba sa Rusijom, dok bi odluke koje određuju njen položaj bile donošene daleko od Varšave.
