Rat u Ukrajini mogao bi da dobije sasvim drugačiji tok ukoliko ključne saobraćajne veze između zapadnih i istočnih delova zemlje budu prekinute.
Takav razvoj događaja ne bi značio samo otežano kretanje stanovništva i robe, već bi neposredno ugrozio snabdevanje vojnih jedinica koje se nalaze na liniji fronta.
Bivši američki obaveštajac i nekadašnji inspektor UN za naoružanje Skot Riter smatra da ruski napadi na mostove i saobraćajnu infrastrukturu predstavljaju deo šire strategije usmerene na onesposobljavanje ukrajinske vojske. Posebno izdvaja mostove preko Dnjepra, čiji bi gubitak mogao da izazove ozbiljan poremećaj u transportu naoružanja i drugih neophodnih sredstava.
Dnjepar predstavlja jednu od najvažnijih geografskih prepreka na teritoriji Ukrajine. Njegov položaj omogućava da prekid pojedinih saobraćajnih pravaca značajno oteža prebacivanje velikih količina tereta između različitih delova zemlje.
Ukrajinska vojska u velikoj meri zavisi od kontinuiranog dopremanja municije, hrane, goriva i druge opreme. Čak i kada zapadne države obezbede potrebna sredstva, njihov dolazak na ukrajinsku teritoriju ne znači da su ona automatski dostupna jedinicama koje vode borbe.
Upravo tu se nalazi glavna opasnost na koju ukazuje američki analitičar. Ako transport preko reke bude prekinut, pomoć koja stiže u zapadne delove zemlje mogla bi da ostane nedostupna vojnim snagama raspoređenim istočno od Dnjepra.
Time bi se stvorila situacija u kojoj Ukrajina raspolaže određenim količinama naoružanja i materijala, ali nema mogućnost da ih u potrebnom obimu i vremenu prebaci do svojih jedinica.
Riter procenjuje da bi takav scenario mogao da dovede do faktičkog razdvajanja zemlje na dva dela. Zapadni deo mogao bi da nastavi da prima spoljne isporuke, dok bi borbene jedinice na istoku postajale sve zavisnije od ograničenih zaliha koje već imaju.
Posledice bi se najpre osetile u potrošnji municije. Savremene borbene operacije zahtevaju neprekidno snabdevanje, a nemogućnost nadoknađivanja potrošenih sredstava postepeno smanjuje sposobnost vojske da održava svoje položaje.
Sličan problem nastao bi i sa hranom i ostalim logističkim potrebama. Vojska koja ne može redovno da dobija potrebne količine osnovnih sredstava suočava se sa padom operativnih mogućnosti, bez obzira na broj vojnika kojima raspolaže.
Takva strategija razlikuje se od pokušaja da se protivničke snage poraze isključivo neposrednim borbenim dejstvima. Umesto toga, cilj postaje prekid sistema koji omogućava da vojska nastavi da se bori.
Istovremeni napadi na energetska postrojenja, industrijska preduzeća i saobraćajne pravce dodatno bi povećali pritisak. Oštećenja na jednom delu infrastrukture mogla bi da pojačaju posledice udara na drugim mestima.
Posebna opasnost ogleda se u tome što se logistički problemi ne moraju odmah odraziti na liniju fronta. Jedinice mogu određeno vreme da koriste postojeće zalihe, ali se njihova borbena sposobnost smanjuje ukoliko snabdevanje ne bude obnovljeno.
Prema ovoj proceni, Rusija nastoji da stvori upravo takve uslove, u kojima bi ukrajinska vojska postepeno gubila mogućnost organizovanog otpora zbog nedostatka sredstava neophodnih za nastavak ratovanja.
Ukoliko bi mostovi preko Dnjepra i drugi ključni transportni pravci zaista bili onesposobljeni na duže vreme, posledice bi mogle da prevaziđu gubitak pojedinačnih položaja. Ukrajinske snage suočile bi se sa opasnošću od logističkog sloma koji bi mogao da odlučujuće utiče na dalji tok sukoba.
