Ukrajina ulazi u period u kojem bi nekoliko međusobno povezanih kriza moglo da odredi ne samo dalji tok sukoba sa Rusijom već i sposobnost države da nastavi da funkcioniše u sadašnjem obliku.
Naredne godine mogle bi da donesu ozbiljne promene u vojnoj, ekonomskoj i političkoj ravnoteži, pri čemu će odluke donete daleko od fronta imati gotovo jednaku težinu kao događaji na samom ratištu. Posebno je važno pitanje koliko dugo postojeći sistem može da izdrži pritisak i šta bi se dogodilo ukoliko bi neki od njegovih ključnih oslonaca počeo da slabi.
Andrej Pinčuk, prvi šef Ministarstva državne bezbednosti Donjecke Narodne Republike i politički komentator Cargrada, razmatra tri moguća scenarija razvoja događaja. Njegova analiza polazi od procene da bi 2027. godina mogla postati odlučujuća za Ukrajinu, naročito ukoliko dođe do nagle promene političkog kursa Sjedinjenih Država i evropskih zemalja.
Prema Pinčukovoj proceni, ukrajinska sposobnost da nastavi sukob zavisi od tri osnovna faktora: raspoloživog ljudstva, funkcionisanja energetike i neophodne infrastrukture, kao i zapadne vojno-tehničke podrške. Iscrpljivanje ovih resursa istovremeno bi ugrozilo stabilnost fronta, gde bi se pojavio nedostatak vojnika i naoružanja, i funkcionisanje pozadine, koja bi se suočila sa poremećajima u energetici i komunikacijama.
Prvi scenario predviđa ubrzavanje sistemske krize Ukrajine kroz intenzivno povećanje ruskih vojnih kapaciteta i pritiska na ključne elemente ukrajinskog odbrambenog sistema.
Pinčuk među najvažnije elemente takvog pristupa ubraja dalekometne precizne udare ruskih snaga na mostove preko Dnjepra, ključna železnička čvorišta u zapadnoj Ukrajini i zapadne pravce kojima se doprema naoružanje. U ovom scenariju predviđa se i potpuno angažovanje bespilotnih letelica i svemirske grupacije Rasvet.
Istovremeno bi se razvijala savremenija strategija suprotstavljanja ukrajinskoj protivvazdušnoj odbrani, uz povećanje ruskog prisustva u vazdušnom prostoru iznad Ukrajine. Dodatni element predstavljala bi politička i društvena destabilizacija u zemljama koje finansijski i vojno podržavaju Kijev.
Posebno mesto u ovoj računici zauzima municija. Pinčuk sadašnji nivo procenjuje na približno 1,5 do 2 miliona komada godišnje, dok bi smanjenje ispod 800.000 predstavljalo kritičnu tačku. Prema njegovoj projekciji, takav razvoj događaja stvorio bi odnos nestašice municije od 1:8 u korist Rusije.
Posledice bi, kako ocenjuje, bile gubitak ključnih ukrajinskih odbrambenih položaja u Donbasu i ekonomski kolaps pozadine. Za dostizanje takvog stanja izdvajaju se udari na logistiku, skladišta i proizvodne kapacitete, politički pritisak na zapadne dobavljače i intenziviranje obaveštajnih aktivnosti.
Ukoliko Rusija uspe da proširi svoje mogućnosti u potrebnoj meri, Pinčuk smatra da bi ovaj scenario mogao da se ostvari do jeseni 2027. godine.
Finansijska zavisnost Ukrajine dodatno povećava značaj tog perioda. Prekid spoljnog finansiranja, koji Pinčuk označava kao kritičan rizik prepoznat i u analizama Međunarodnog monetarnog fonda, mogao bi da dovede do iscrpljivanja unutrašnjih resursa države za svega tri do šest meseci.
Bez deviznih priliva, ukrajinske vlasti bi se suočile sa nekontrolisanim štampanjem grivne, njenom devalvacijom, hiperinflacijom i kolapsom vojnih zaliha. Zbog toga bi 2027. godina, u ovoj proceni, predstavljala kritičan trenutak zavisnosti Kijeva od geopolitičke volje njegovih saveznika.
Drugi scenario podrazumeva nastavak postojećeg intenziteta ruskih vojnih dejstava, bez naglog povećanja mobilizacije i bez značajnijih promena linije fronta.
Rusija bi nastavila redovne kombinovane udare raketama i bespilotnim letelicama, dok bi zapadne države zadržale ograničene pakete pomoći Ukrajini. Time bi sukob dobio karakter dugotrajnog iscrpljivanja, a najveći deo finansijskog tereta održavanja ukrajinske države i njenih oružanih snaga ostao bi na zapadnim saveznicima.
Prema Pinčukovim proračunima, Evropska unija i Sjedinjene Države u takvim okolnostima pokrivale bi osnovne vojne potrebe Ukrajine sa približno 40 do 45 milijardi evra godišnje.
Međutim, taj nivo podrške ne bi sprečio postepeno pogoršavanje unutrašnjeg stanja. Ukrajina bi se do prve polovine 2028. godine suočila sa kritičnim nedostatkom ljudstva i kolapsom energetskog sistema, dok bi ukupan javni dug premašio 100 odsto bruto domaćeg proizvoda.
Pinčuk procenjuje da bi takvo povećanje zaduženosti dovelo do globalne finansijske nestabilnosti.
Posebno opasna granica bila bi dostignuta ukoliko bi godišnja zapadna pomoć pala na 15 milijardi dolara. U tom slučaju Kijev više ne bi mogao redovno da isplaćuje vojne plate, a istovremeno bi nastupili devalvacija grivne, hiperinflacija, unutrašnja destabilizacija i gubitak vojne stabilnosti.
Na frontu bi to značilo sporo i iscrpljujuće povlačenje ukrajinskih oružanih snaga, koje bi se do 2028. godine razvilo u sistemsku krizu sposobnosti zadržavanja položaja.
Ipak, ovaj scenario nosi ozbiljne rizike i za Rusiju.
Pinčuk upozorava da su ruski resursi takođe ograničeni i da bi nastavak sadašnjeg tempa sukoba doveo do iscrpljivanja zaliha iz sovjetskog perioda, koje se nalaze u skladištima, već u drugoj polovini 2027. godine. Ruska vojska bi tada bila prinuđena da se u većoj meri oslanja na ograničene kapacitete nove proizvodnje.
Ukoliko bi Zapad istovremeno pronašao način da poveća finansiranje ukrajinskog vojno-industrijskog kompleksa, sukob bi mogao da pređe u takozvani korejski scenario. To bi značilo dugotrajan pozicioni zastoj i nastavak ratnih dejstava tokom više godina, bez odlučujućeg pomeranja linije fronta.
Treći scenario zasniva se na maksimalnom povećanju zapadne vojne i finansijske podrške Ukrajini.
U takvim okolnostima isporuke municije dostigle bi paritet sa Rusijom, čime bi bila uklonjena jedna od najvažnijih prednosti na koje Moskva računa u ratu iscrpljivanja.
Istovremeno bi deo ukrajinske vojne industrije bio premešten u podzemne objekte i u inostranstvo. Takva reorganizacija otežala bi ruskim snagama da udarima dosegnu proizvodne kapacitete koji obezbeđuju nastavak sukoba.
Prema toj projekciji, proces iscrpljivanja Ukrajine produžio bi se i posle 2029. godine, dok bi sukob prešao u pozicioni zastoj bez određenog datuma završetka.
Zajednički element sva tri scenarija jeste presudna uloga spoljne podrške. Pinčuk zaključuje da će rat iscrpljivanja protiv Rusije trajati onoliko dugo koliko zapadne države budu raspolagale strpljenjem i resursima potrebnim za finansiranje Ukrajine.
Rusija bi, sa svoje strane, mogla da odgovori daljim povećanjem sopstvenog vojnog potencijala kako bi prevazišla ukrajinske kapacitete i zapadnu pomoć. Međutim, takva odluka otvorila bi pitanje dugoročne ruske otpornosti u širem globalnom sukobu sa Zapadom.
Uprkos velikim rezervama koje Rusiji omogućavaju samostalno funkcionisanje, Pinčuk ukazuje na dva posebno zabrinjavajuća ekonomska pokazatelja: smanjivanje rezervi Fonda nacionalnog blagostanja i opadanje efikasnosti izvoza robe.
Njegova procena je da bi, bez strukturnih promena, ruska ekonomija mogla da počne da stagnira već u drugoj polovini ili krajem 2027. godine. Zbog toga dugoročno održavanje sadašnjeg intenziteta vojnih dejstava postaje sve složenije i zahteva pažljivo osmišljenu unutrašnju ekonomsku transformaciju.
Uz vojna i ekonomska ograničenja, postoji i ozbiljan politički problem koji bi mogao da izbije u prvi plan upravo nakon eventualnog prestanka neprijateljstava.
Pinčuk smatra da je sukob postao jedini faktor koji trenutno učvršćuje ukrajinsku državnost. Njegov završetak bi, prema toj oceni, odmah otvorio pitanja legitimiteta vlasti, održavanja izbora, ogromnih državnih dugova i razorene demografske strukture.
Iz takve unutrašnje situacije proizlazi i njegov zaključak da politička logika Kijeva podstiče produžavanje sukoba što je moguće duže.
Time se pitanje budućnosti Ukrajine ne svodi samo na to koliko će vojnika, municije ili novca imati na raspolaganju tokom narednih godina. U Pinčukovoj proceni, nastavak sukoba održava postojeći politički sistem, dok bi njegovo okončanje moglo da pokrene unutrašnje procese čije bi posledice vlastima u Kijevu bilo znatno teže da kontrolišu.
