Zašto Tramp povlači vojsku iz Sirije i Avganistana? Jesu li Amerikanci samo ponovili sovjetske greške u toj zemlji i da li je najduži američki rat u istoriji ujedno i prvi američki poraz posle Vijetnama? O tome su u emisiji „Na nišanu Lazanskog“ govorili novinar Milan Mišić i sociolog Slobodan Reljić.
Povlačenje američke vojske iz Sirije i povlačenje ili redukovanje broja američkih trupa u Avganistanu rezultat je, kaže Mišić, Trampovog spoljnopolitičkog neznanja.
„On se očigledno odvaja od formule koja je dosad važila u formulisanju spoljne politike, a to je da je ona rezultat konsenzusa predsednika, Kongresa, vojnoindustrijskog kompleksa, obaveštajne zajednice, krupnog biznisa… Dakle, nešto o čemu se prvo pregovara, a kada se dogovor postigne, onda se svi toga čvrsto drže. On je sada praktično trećinu Sirije na koju je imao uticaja prepustio Rusiji i Iranu, a da zauzvrat nije dobio ništa“, kaže Mišić.
[adsenseyu1]
Tramp je očigledno, dodaje Mišić, napravio dogovor sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom oko povlačenja američkih trupa iz zone koju kontrolišu sirijski Kurdi, ali kritičari američkog predsednika polaze od činjenice da zauzvrat nije dobio ništa.
Obrazloženje da se američke trupe iz Sirije povlače zato što je DAEŠ poražen jeste privid, napominje Mišić, jer ta teroristička skupina sada samo više nema teritoriju. Borci DAEŠ-a pomešali su se sa stanovništvom, spremni da se aktiviraju prvi put kada im prilike to dozvole.
Na Trampovu odluku o povlačenju trupa može se gledati i u svetlu strategije Zbignjeva Bžežinskog i Henrija Kisindžera, „reci da si pobedio i izađi iz igre“, ali na Bliskom istoku je problem što, kako Mišić kaže, igra još nije završena.
Kao ilustraciju Trampove bliskoistočne politike, Mišić navodi da Tramp istovremeno podržava sankcije Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata prema Kataru, zemlji u kojoj se nalazi najveća američka baza. Istovremeno, Amerika Kataru prodaje borbene avione. Postavlja se pitanje koja je američka strategija u regionu Bliskog istoka.
Reljić kaže da se postavlja i pitanje šta je sa konsenzusom unutar samih Sjedinjenih Država — oni sa kojima Tramp treba da se dogovori su sa njim u direktnom sukobu.
Da ne izlazi iz Sirije i Avganistana, Tramp bi bio kritikovan zato što ne ispunjava svoja predizborna obećanja.
„To je jedan rat, unutaramerički rat, a postoji i problem što su oni rat u Siriji izgubili. Koliko razumem, u Avganistanu je vrlo rizična situacija u kojoj morate da pregovarate sa talibanima, a talibani traže da prepolovite vojsku da bi sa vama pregovarali. Dakle, talibani više nisu osvetnici koji jure po poljima, oni postaju realna sila. Neki kažu da je povlačenje iz Sirije predupređenje te nevolje koja je SAD zadesila u Avganistanu“, kaže Reljić.
Posmatrajući situaciju na Bliskom istoku, Amerika ne može više da bude shvaćena u ulozi kontrolora. Amerika ponavlja grešku SSSR-a pokušavajući da plemensko društvo, kakav je Avganistan, uvede u fazu ranog kapitalizma, ali, prema Reljićevim rečima, to za Ameriku nije ništa novo.
„Sada je očigledno da oni više nemaju tu silu da mogu da nameću te svoje modele. Mislim da Tramp opstaje upravo zato što su njegove odluke nepredvidive za vojnoindustrijski kompleks, odnosno za njegov deo. Mislim da ta podela nije bukvalna, da postoje linije podele unutar svega toga. Nisu svi u vojnoindustrijskom kompleksu protiv toga što on radi. I drugo, imajte na umu da je američko društvo podeljeno društvo. Posle Trampovog izbora, ono je rasečeno na pola i nikakvim političkim dogovorima da reši unutrašnje stvari“, objašnjava Reljić.
Vrsta vladavine karakteristična za američku spoljnu politiku više ne funkcioniše i Amerika će biti prinuđena da deli svoju moć, dodaje Reljić.
Radi se, kako Reljić kaže, o pomeranjima društvene moći.
„Ovde se ne radi samo o tome da rasporediš vojsku i nešto osvajaš. Da bi nešto osvajao, moraju da postoje društveni uslovi. Čitav NATO danas funkcioniše kao Crvena armija — hajde da vas branimo, a svi bismo voleli da nas oni ne brane. Ne znam ima li pet zemalja u okviru NATO-a koje ne bi više volele, kada ih pitate tajno, da ih brane Rusi, nego NATO. Dakle, NATO ima problem svoje društvene funkcionalnosti“, kaže Reljić.
[adsenseyu4]
U Avganistanu je u jednom trenutku bilo oko 150.000 NATO vojnika, koji nisu mogli ništa talibanima kojih je bilo oko 5.000, podseća Mišić, a glavna dilema bila je kako se „časno povući“ — ne priznati poraz, a povući se.
Ubistvo Osame bin Ladena pokazalo se kao nedovoljno jer se u međuvremenu pojavio DAEŠ (Islamska država).
„Islamsku državu kao ideju nije bilo moguće pobediti, ono što je bilo moguće, to su uradili — da ih sa te teritorije koju su držali u Siriji i Iraku proteraju. Ali to ne znači da su pobedili, kao što tvrdi Tramp. Da nije pobeda vidi se i po tome što se u Evropi veoma često dogodi neka diverzija“, kaže Mišić.
Govoreći o pismu koje je američki predsednik poslao srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju, Reljić smatra da se radi o šarenoj laži.
„Taj čovek ne razlikuje Balkan od Baltika, zato što jedan dan izlazi iz Sirije, drugi dan će možda tamo da se izmisle neki bojni otrovi, pa će ipak da ostane… U ovom trenutku, na svim stranama sa kojima mi radimo nema nekog ozbiljnog pregovarača. Tu je Stoltenberg, koji predstavlja NATO, a u stvari ga ne predstavlja; tu je Mogerinijeva, koju će iduće godine u Italiji morati da tražite uz pomoć agenta; tu je Tramp, koji ima mnogo većih problema nego što je Kosovo. I onda se setio Kemp Dejvida, gde treba da se slikaju oni koje će on da uvede u priču“, kaže Reljić.
Pismo ne ulazi u dubinu problema i, prema Reljićevom predviđanju, neće proizvesti nikakve posledice.
Tramp se povlači iz Sirije, možda i iz Avganistana, daj bože da se američka vojska povuče i iz baze „Bondstil“ na Kosovu, kažu sagovornici Miroslava Lazanskog.
Nikola Joksimović (Sputnik)
