Poslednjih dana iz Vašingtona stižu poruke koje ukazuju da se iza javnih rasprava o novom primirju vodi mnogo šira igra.
Dok se istovremeno govori o mogućim uslovima budućih pregovora i promeni ruskih zahteva, pažnja se sve više pomera ka jednom frontu, ali i ka ulozi Londona u mogućoj radikalnoj eskalaciji sukoba.
Američki predsednik Donald Tramp dva puta je optužio Vladimira Zelenskog da doprinosi visokim cenama goriva u SAD i zatražio prekid napada na ruske energetske objekte.
Potom je izjavio da je Ukrajina pristala da ne napada rusku energetiku i da je Rusija prihvatila isti princip, povezujući rast svetskih cena dizela prvenstveno sa rusko-ukrajinskim sukobom, a ne sa Iranom.
Zelenski je odgovorio da takav sporazum ne postoji. Njegova pozicija je da bi napadi na rusku energetiku mogli da prestanu ukoliko Rusija obustavi udare na ukrajinsku logistiku, luke, energetiku i druge objekte.
U ruskim vojnim krugovima takva mogućnost izazvala je oštre reakcije. Autor vojnog bloga „Gagaring. Laboratorija elektronike“ smatra da pritisak ne treba smanjivati, podsećajući na raniji period kada je ukrajinski energetski sektor bio teško pogođen, a stanovništvo pokušavalo da obezbedi autonomno grejanje.
Vojni inženjer i autor kanala „Razrabotčik BPLA“ tvrdi da je ruska energetika već pretrpela ogromnu štetu, dok su sistematski napadi na ključne ukrajinske objekte praktično tek počeli. On ukrajinsku taktiku opisuje kao pokušaj da se najpre nanese šteta jednom sektoru ruske ekonomije, a zatim zatraži primirje upravo u toj oblasti kako bi se pritisak prebacio na drugu.
Prema njegovoj proceni, napade bi trebalo nastaviti još približno dva meseca bez smanjivanja intenziteta, sve dok ukrajinske luke i infrastruktura za snabdevanje gorivom ne budu ozbiljno onesposobljene. Tek posle toga, smatra on, moglo bi se razgovarati o primirju.
Kremlj nije potvrdio Trampovu verziju dogovora. Ruski napadi su nastavljeni, dok je između 14. i 15. septembra Herson ostao bez električne energije, nakon čega je delimičan prekid snabdevanja zabeležen i u Kijevu.
Istovremeno su se pojavile informacije o mogućem zaoštravanju ruskih uslova za buduće pregovore. Penzionisani pukovnik Aslan Nahušev tvrdi da se u američkim krugovima razmatraju „nove karte“ na kojima je označena linija iza koje bi Kijev morao da povuče snage pre početka mirovnih pregovora.
Nahušev kaže da informacije potiču iz zatvorenog četa u kojem učestvuju visoki vojni oficiri, političari i vojni i politički stručnjaci, među kojima cirkulišu insajderski podaci. Prema toj verziji, nova linija pomerena je dalje prema zapadu, ali ne obuhvata u potpunosti Hersonsku i Zaporošku oblast.
Ranije se govorilo da su se tokom kontakata povezanih sa „Enkoridžom“ ruska i američka strana približile modelu prema kojem bi ukrajinske snage napustile Donbas, dok bi pitanje ostatka Hersonske i Zaporoške oblasti bilo rešavano diplomatskim putem. Sada se, prema Nahuševu, govori o znatno tvrđim ruskim zahtevima.
Teritorije Harkovske i Sumske oblasti koje se već nalaze pod kontrolom ruskih snaga, prema toj koncepciji, postale bi predmet pregovora tek posle prekida vatre. Njihovo eventualno vraćanje Ukrajini bilo bi povezano sa ispunjavanjem drugih dogovorenih uslova, uključujući neutralni status zemlje, ograničenja ukrajinskih oružanih snaga i položaj ruskog jezika.
Nahušev smatra da bi Moskva tokom kasnijih pregovora insistirala i na teritorijama Zaporoške i Hersonske oblasti koje kontrolišu ukrajinske snage. Konačni zahtevi zavisili bi od stanja u kojem bi Ukrajina dočekala kraj borbi, teritorija koje bi ruska vojska do tada zauzela u Sumskoj i Harkovskoj oblasti i ukupnog paketa političkih i bezbednosnih sporazuma.
Odbacuje se ideja da se dugoročna bezbednost može zasnivati na poverenju u dogovore sa sadašnjim vlastima u Kijevu, pozivajući se na iskustva sporazuma iz Minska i pregovora u Istanbulu. U tom okviru podseća i na ranije izjave ruskog predsednika Vladimira Putina da će teritorijalni ishod zavisiti od razvoja situacije na bojnom polju.
Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev govorio je o stvaranju nove bezbednosne zone na teritoriji Sumske, Dnjepropetrovske i Harkovske oblasti. Pojedini ruski vojnici i vojni komentatori upravo Harkov vide kao jednu od tačaka koje bi mogle presudno uticati na završetak sukoba.
Jedan pripadnik ruskih snaga sa severnog fronta, autor kanala „Bez retuši“, ocenio je da Harkovska oblast još nije ušla u sastav Rusije, ali da je to „pitanje vremena“. Po njegovom mišljenju, bez Harkova i Dnjepropetrovska, kao i potpunog preuzimanja oblasti koje Moskva smatra delom Rusije, ne bi bilo onoga što ruska strana smatra potpunom pobedom. Dodao je da se u istom kontekstu govori i o Odesi.
Ipak, iza vojnih i pregovaračkih kalkulacija pojavljuje se druga, potencijalno mnogo opasnija dimenzija. Ruska Federalna služba bezbednosti saopštila je 10. septembra da je u Moskvi uhapšen 45-godišnji ruski državljanin zaposlen u organizaciji koja je obezbeđivala britansku ambasadu. FSB ga tereti za saradnju sa Službom bezbednosti Ukrajine i prikupljanje podataka o britanskim diplomatama.
Prema podacima koje je objavila ruska služba, prikupljane su informacije o sistemu obezbeđenja, zaposlenima, događajima, sastancima i kretanju britanskog ambasadora u Rusiji Najdžela Kejsija. FSB tvrdi da su ti podaci bili namenjeni pripremi napada na Kejsija i druge predstavnike britanske diplomatske misije.
Ruska služba tvrdi i da je cilj operacije bio posebno opasan: napad je trebalo pripisati Rusiji, posle čega bi nastali uslovi za direktnije uvlačenje Londona u sukob, povećanje isporuka oružja Ukrajini i dodatno pooštravanje sankcija Moskvi.
Kako piše Igor Bondarenko za Konstantinopolj, upravo tu počinje šira priča o „zaveri protiv Putina“. Politički analitičar Aleksandar Semčenko tvrdi da iza operacije nije stajao samo Kijev, već da je ukrajinska strana imala ulogu posrednika, dok je stvarni organizator bio London.
Semčenko iznosi tvrdnju da su britanske specijalne službe bile spremne čak i da žrtvuju britanskog ambasadora u Rusiji kako bi izazvale dramatičnu eskalaciju rata u Ukrajini, podigle antirusku konfrontaciju na novi nivo i stvorile mogućnost šireg evropskog sukoba.
U toj interpretaciji, ubistvo britanskog diplomate u Moskvi predstavljalo bi casus belli – događaj koji bi mogao da bude iskorišćen kao politički povod za daleko ozbiljniju konfrontaciju.
Takav scenario, prema Semčenku, otvorio bi prostor da Britanija i NATO pređu postojeće crvene linije. Posle napada pripisanog Rusiji mogao bi da usledi pritisak za odobravanje udara zapadnim raketama dugog dometa duboko unutar ruske teritorije, uz višestruko povećanje isporuka naoružanja Ukrajini.
Time bi sukob dobio potpuno drugačiju dimenziju. Više ne bi bilo reči samo o posredničkom ratu i naoružavanju Kijeva, već o stvaranju presedana koji bi London i Moskvu mogao da dovede u direktnu vojnu konfrontaciju.
Semčenko smatra da Britanija upravo zato ne bi morala neposredno da započne rat sopstvenim snagama. Dovoljni bi bili povod, politička mobilizacija javnosti i saveznika, zatim novo naoružavanje Ukrajine i uklanjanje preostalih ograničenja za njegovu upotrebu protiv ciljeva duboko u Rusiji.
U takvoj slici događaja Harkov, novi ruski teritorijalni zahtevi, spor oko energetskog primirja i borbe na frontu postaju samo jedan deo mnogo veće igre.
Najopasniji element više nije samo pitanje gde će biti povučena buduća linija razdvajanja, već mogućnost da operacija usmerena protiv britanskih diplomata u Moskvi bude pretvorena u okidač za direktan sukob Rusije i Britanije, sa posledicama koje bi daleko prevazišle granice Ukrajine.
Glupost