Sukob Sjedinjenih Država i Irana ima ekonomsku dimenziju koja se proteže daleko izvan Bliskog istoka. Jedna od ključnih tačaka jeste kineska kupovina iranske nafte, jer svaki ozbiljniji poremećaj tog toka neposredno povezuje američki pritisak na Teheran sa ekonomskim interesima Pekinga.
Za Kinu nije problem samo količina nafte koju može da dobije iz jednog izvora. Mnogo važnije pitanje jeste da li američki pritisak može da utiče na ponašanje kineskih kompanija i tako ograniči sposobnost Pekinga da vodi ekonomsku politiku nezavisno od Vašingtona.
Jakov Kedmi, bivši šef izraelske službe Nativ i stručnjak za međunarodnu politiku i bezbednost, upravo u tome vidi jednu od ozbiljnijih kineskih ranjivosti. Ako bi SAD uspele da pritiskom smanje ili prekinu određene tokove iranske nafte prema Kini, rezultat bi imao mnogo šire značenje.
Posebno su važne privatne kineske kompanije uključene u trgovinu. One posluju u međunarodnom finansijskom i trgovačkom sistemu i zbog toga mogu biti izložene posledicama američkih mera na način koji državne strukture pokušavaju da izbegnu.
Ako bi takav pritisak uspeo, stvorio bi signal da deo kineske privrede može biti disciplinovan ekonomskim merama spoljne sile. To bi za Peking predstavljalo strateški problem, jer se kineski razvoj u velikoj meri oslanja i na kompanije koje posluju širom sveta.
Kina zato mora da traži načine da smanji tu ranjivost. Jedan od njih jeste širenje bilateralnih ekonomskih odnosa sa što većim brojem država.
Logika je jasna: Što neka država ima veći sopstveni interes u trgovini sa Kinom, to je cena priključivanja američkom pritisku veća. Ekonomska međuzavisnost tada postaje politička zaštita.
Kedmi smatra da upravo stvaranje dodatnih interesa drugih država može da bude jedan od odgovora Pekinga. Kina ne mora svaku zemlju da ubedi da politički podrži njene stavove; dovoljno je da trgovina sa njom postane toliko važna da prekid saradnje nanese ozbiljnu štetu i drugoj strani.
To je razlog zbog kojeg kineske investicije, trgovinski sporazumi i odnosi sa državama Bliskog istoka, Afrike i Azije imaju stratešku vrednost koja prevazilazi neposredni profit.
Iran se u toj velikoj slici pojavljuje kao važan test. Ako američki pritisak pokaže da Vašington može efikasno da utiče na kineske tokove energenata, Peking će imati dodatni razlog da ubrza stvaranje alternativnih finansijskih, energetskih i trgovačkih mehanizama.
Ali ni Sjedinjene Države nisu bez slabih tačaka. Američka ekonomija takođe je duboko povezana sa Kinom, što Pekingu ostavlja prostor da u pregovorima koristi sopstvene poluge.
Zbog toga sukob ne mora da završi potpunim prekidom odnosa. Naprotiv, međusobna ranjivost može obe strane da dovede za pregovarački sto, gde će pokušati da razmene ustupke i zaštite najvažnije interese.
Budući američko-kineski razgovori zato neće biti samo rasprava o carinama ili pojedinačnim proizvodima. Iza njih stoji mnogo veće pitanje: koliko jedna sila može da ograniči drugu pre nego što ekonomska cena pritiska počne da pogađa obe strane.
Iranska nafta je samo jedna tačka tog sukoba, ali može pokazati gde se nalazi granica stvarne kineske ekonomske nezavisnosti. Ako Peking pronađe način da pritisak neutrališe, ojačaće svoju poziciju. Ako ne uspe, Vašington će dobiti dokaz da još raspolaže instrumentima kojima može da utiče na jednu od najvažnijih arterija kineske privrede.
