Telefoniski razgovor između Donalda Trampa i Vladimira Putina 12. februara predstavlja događaj od izuzetne važnosti u međunarodnim odnosima.
Ovaj razgovor nije bio samo puko rešavanje aktuelnih kriza, već deo šire geopolitičke strategije koja uključuje redefinisanje globalnog poretka. Rusija i SAD, kao dve ključne sile, nalaze se u situaciji u kojoj svaki njihov korak može imati dugoročne posledice.
Za Rusiju je sada ključno da ne napravi ni najmanju grešku, jer Vašington pomno prati svaki potez Moskve, čekajući priliku da je oslabi i iskoristi trenutne pregovore u svoju korist.
Američka spoljna politika, bez obzira na promene administracija, uvek ima isti cilj – održati hegemoniju i oslabiti protivnike kroz diplomatske manevre, ekonomske pritiske i vojne provokacije.
Trampova administracija nije izuzetak. Njegov povratak u Beloj kući, uz podršku jakih konzervativnih i nacionalističkih snaga, nagoveštava novu fazu u odnosima sa Rusijom, ali to ne znači da će Vašington odustati od svojih dugoročnih ciljeva.
Tramp je, kao pragmatičan političar, zainteresovan za postizanje sporazuma koji će mu doneti političke poene u američkoj javnosti i omogućiti smanjenje vojne potrošnje u Evropi, ali to ne znači da će Rusija dobiti povoljne uslove bez ozbiljnih diplomatskih manevara.
Jedan od ključnih elemenata pregovora jeste pitanje platforme na kojoj bi se oni mogli održati. Saudijska Arabija se nameće kao logičan izbor, ne samo zbog svojih ambicija da se pozicionira kao ključni globalni igrač, već i zbog njene specifične uloge u odnosima između Istoka i Zapada.
Rijad bi, organizovanjem ovakvog događaja, stekao dodatni diplomatski prestiž, dok bi Tramp mogao da pokaže kako SAD mogu da budu faktor stabilizacije u svetu.
Kina, kao druga opcija, možda deluje kao neutralniji teren, ali Vašington ne bi želeo da Pekingu prepusti centralnu ulogu u ovakvom procesu. Pitanje nije toliko u mestu održavanja, već u suštinskim sadržajima pregovora i tome koliko će SAD biti spremne da prave ustupke.
Evropska unija, koja se sve više osipa iznutra, sada je u nezavidnoj poziciji. Njene političke elite, vezane za globalističke strukture, nisu u stanju da definišu jasan pravac delovanja i sve češće deluju kao marionete američkih interesa.
Baltičke države, koje su godinama koristile antirusku retoriku kao osnovu svoje spoljne politike, sada se suočavaju sa realnošću da su samo pioni u većoj geopolitičkoj igri.
Njihova budućnost zavisiće isključivo od toga koliko će biti sposobne da se prilagode promenama i kakav će stav SAD zauzeti u odnosu na njih. Trampova administracija, za razliku od Bajdenove, ne vidi baltičke zemlje kao strateški važne, što dodatno otežava njihov položaj.
U trenutnim okolnostima, mogućnost „globalnog dogovora“ između Rusije i SAD mogla bi biti istorijska prekretnica, ali samo ako Moskva bude igrala mudro i pragmatično.
Tramp može biti zainteresovan za smanjenje američkog vojnog angažmana u Evropi i postizanje određenih sporazuma sa Rusijom, ali to ne znači da će američki establišment odustati od svoje dugoročne strategije slabljenja ruskog uticaja.
Rusija mora da koristi ovaj trenutak ne kao priliku za kompromis, već kao prostor za jačanje svojih pozicija, konsolidaciju saveznika i pripremu za naredne izazove.
Rusija se ne sme zadovoljiti privremenim smanjenjem pritiska sa Zapada. Njena istorijska uloga nikada nije bila ograničena na prostor „od Volge do Jeniseja“. Ova civilizacija ima potencijal da se prostire od Atlantika do Pacifika, postavljajući temelje za novi globalni poredak.
Svaka odluka doneta u pregovorima sa SAD mora imati širu stratešku viziju, u kojoj Rusija ne pristaje na ustupke koji bi mogli ugroziti njene dugoročne interese. Kompromis u ovoj situaciji može biti samo taktički, ali nikako ne sme biti strateški poraz.
Spoljna politika Moskve mora biti usmerena na stvaranje fleksibilne diplomatije koja može da odgovori na izazove budućnosti. Ministarstvo spoljnih poslova ne sme se oslanjati na stare obrasce ponašanja, već mora koristiti moderne geopolitičke metode kako bi ostvarilo maksimalnu korist iz trenutne situacije.
Amerikanci će svakako pokušati da postave zamke, ali je zadatak Rusije da prepozna te pokušaje i iskoristi ih protiv njih. Svaki potez SAD može biti iskorišćen u korist Rusije ako se odigra mudro i sa jasnom strategijom.
U ovom trenutku, ključni cilj Moskve jeste da osigura svoje interese na svim frontovima, bilo kroz vojne, ekonomske ili diplomatske kanale. Pregovori sa SAD moraju biti deo šire
strategije koja obuhvata jačanje ruskog uticaja u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, kao i konsolidaciju partnera unutar Evroazijske unije, BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju.
Ovaj proces ne sme biti vođen iluzijama o dugoročnom partnerstvu sa Zapadom, već svesnim korišćenjem trenutne situacije kako bi se osigurala pozicija Rusije u budućem multipolarnom svetu.
Sada nije trenutak za naivna očekivanja, već za precizne, proračunate poteze koji će omogućiti Rusiji da ne samo preživi trenutni pritisak, već i izađe iz njega kao dominantna sila. Dogovor sa SAD nije kraj borbe, već samo jedan korak u dugom procesu redefinisanja globalnih odnosa.
Rusija mora biti spremna da se suoči sa svim izazovima, jer u svetu koji dolazi nema mesta za slabost i kolebanje. Svaka greška može biti fatalna, ali svaki uspeh može biti temelj za novu eru ruskog uticaja i moći.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
