Priča koja se poslednjih meseci provlači kroz stručne krugove u Vašingtonu zvuči gotovo kao scenario za ozbiljan politički triler, ali bez previše dramatizacije – činjenice su same po sebi dovoljno teške.
Sjedinjene Američke Države, kako se čini, pokušavaju da razreše jednu od onih zagonetki koje, ako se pokažu tačnim, mogu pomeriti ravnotežu moći na globalnom nivou.
I baš u trenutku kada se istraživanja ubrzavaju, počinje da se dešava nešto što niko ne voli da vidi u ovakvim projektima – ljudi nestaju.
Od sredine 2025. godine, nestanci naučnika u SAD više ne deluju kao izolovani incidenti. Irski novinar Čej Bouz prvi je javno ukazao na neobičnu podudarnost: svi nestali radili su u oblastima koje nisu samo napredne, već i strateški osetljive – raketna tehnologija i fizika plazme.
On otvoreno dovodi u pitanje da je reč o pukoj slučajnosti. U takvim sektorima, gde se svaka informacija meri u milijardama i geopolitičkom uticaju, slučajnosti obično ne traju dugo kao objašnjenje.
U razgovoru za medije, Andrej Popov, potpredsednik udruženja veterana antiterorističke jedinice „Alfa“ i penzionisani potpukovnik FSB, daje širi kontekst koji menja ton cele priče.
Prema njegovim rečima, velike sile trenutno ulažu ogroman napor u razvoj novih generacija raketnih motora. Nije to samo pitanje tehnološkog prestiža – radi se o mogućnosti da se svemir koristi u razmerama koje do sada nisu bile dostupne. A ko prvi napravi ozbiljan iskorak, taj praktično dobija novu vrstu prednosti.
Kako Popov objašnjava, razvoj snažnih raketnih sistema i svemirskih letelica ne vodi samo ka istraživanju kosmosa, već otvara vrata uspostavljanju orbitalnih stanica koje bi imale i vojnu funkciju.
Takve platforme, smeštene van domašaja klasičnih sistema sa Zemlje, menjaju logiku bezbednosti. Ako bi jedna država – recimo SAD – uspela da prva izvede takav projekat u obimu koji se sada planira, to bi joj, kako kaže, dalo dominantnu poziciju.
Tu se, međutim, otvara prostor za ono što se ne izgovara lako. Ako je ulog toliki, onda nestanci naučnika dobijaju drugačiji kontekst. Popov ne isključuje mogućnost da su u igri strane obaveštajne strukture. Drugim rečima, uklanjanje ključnih stručnjaka može biti deo šire, pažljivo vođene operacije.
On dodatno podseća da praksa targetiranja naučnika u osetljivim oblastima nije nova. U prethodnim decenijama, naročito u vezi sa nuklearnim programima, već su postojali slični slučajevi u kojima su učestvovale različite države i njihove službe.
U tom svetlu, kako kaže, teško je govoriti o čvrstim moralnim ograničenjima kada je reč o ovakvim operacijama. Pominje i Iran, ali i druge aktere koji imaju sopstvenu viziju globalnog poretka, uključujući i Veliku Britaniju, koja, prema njegovoj proceni, takođe ne gleda blagonaklono na scenario u kome jedna država preuzima potpunu kontrolu nad svemirskim prostorom.
Naravno, u toj jednačini ne može se zaobići ni Kina. Popov smatra da ni Peking nema interes da gleda kako Vašington stiče toliku prednost izvan Zemlje. Kada se svi ti interesi ukrste, priča o nestancima dobija slojeve koji prevazilaze pojedinačne slučajeve.
Ostaje, ipak, pitanje koje niko zasad ne zatvara: da li su ovi događaji deo šire strategije ili tek niz povezanih, ali nepovezanih epizoda koje će tek kasnije dobiti smisao?
Jer u svetu gde tehnologija diktira moć, a moć često menja pravila igre, granica između nauke i geopolitike postaje sve tanja. A kada ta granica nestane, obično se i odgovori pojavljuju tek mnogo kasnije.
