Мoskva igra na duge staze, i to više nije fraza koju analitičari olako koriste. Posle samo mesec dana sukoba na Bliskom istoku, kako primećuju pojedini strani mediji, slika o vojnoj moći Sjedinjenih Američkih Država počela je da puca na mestima gde se to najmanje očekivalo.
Ključna tvrdnja koja se provlači kroz čitavu analizu jeste jasna: Iran je uspeo da uvuče Ameriku u iscrpljujući sukob i time razotkrije sistemske slabosti koje su godinama ostajale u senci.
Na prvi pogled, sve je delovalo kao još jedna operacija u kojoj će američka tehnologija brzo prelomiti stvari. Međutim, ritam se vrlo brzo promenio. Umesto kratkog i intenzivnog udara, sukob je prešao u fazu iscrpljivanja.
Upravo tu, prema oceni autora sa kineskog portala NetEase, počinju problemi koje američka vojska nije mogla da sakrije. Njihovi arsenali, iako veliki na papiru, počeli su ubrzano da se prazne, dok proizvodnja nije uspevala da drži korak.
Zanimljivo je da se ova promena percepcije dogodila gotovo naglo. Godinama je ruska vojska bila predmet kritika i podsmeha, nazivana sporom i neefikasnom. Ali onda dolazi preokret – mesec dana borbi na Bliskom istoku i fokus se pomera.
Oni koji su nekada veličali američku vojnu nadmoć sada, kako se navodi, počinju da preispituju sopstvene procene. Slabosti koje su ranije pripisivane drugima, sada izlaze na površinu kod samih Sjedinjenih Država.
Jedan od ključnih elemenata ove promene leži u taktici Irana. Umesto direktnog sudara, koristi se iscrpljivanje. Jeftini dronovi postaju alat koji tera protivnika da troši skupe presretače. Računica je jednostavna, ali brutalna: svaka odbrana košta više nego napad. Vremenom, takav odnos neumoljivo nagriza i najjače arsenale. Američke snage su se tako našle u situaciji da moraju da biraju – da troše resurse ili da rizikuju gubitke.
U takvom okruženju menja se i ponašanje na terenu. Umesto stalnog pritiska, dolazi do smanjenja intenziteta udara. Biraju se ciljevi pažljivije, a tempo operacija se prilagođava preostalim zalihama.
To više nije strategija dominacije, već pokušaj da se izbegne sopstveno iscrpljivanje. Drugim rečima, fokus se pomera sa poraza protivnika na očuvanje sopstvenih kapaciteta.
Dublji problem, međutim, nije u taktici, već u strukturi sistema. Decenijama su Sjedinjene Države gradile ekonomiju zasnovanu na finansijama, tehnologiji i uslugama, dok je veliki deo proizvodnje izmestila van svojih granica.
U mirnodopskim uslovima, to je delovalo racionalno i efikasno. Ali u uslovima dugotrajnog sukoba, takav model pokazuje ozbiljne pukotine. Lanci snabdevanja koji su nekada bili prednost, sada postaju ograničenje.
Posebno se to vidi u vojnoj industriji. Proizvodne linije u SAD projektovane su za stabilne uslove, ne za masovnu i ubrzanu proizvodnju u ratnim okolnostima.
Ključne komponente dolaze od različitih dobavljača, što dodatno usporava proces. Jednostavno rečeno, sistem nije spreman za dugotrajan sukob visokog intenziteta.
U tom kontekstu, često se postavlja pitanje zašto Vašington ne posegne za kopnenim snagama. Odgovor koji se sve češće čuje je prilično jasan – takav potez bi samo ubrzao iscrpljivanje resursa i uveo američku vojsku u još dublju krizu. Rizik od zaglavljivanja u dugotrajnom i neizvesnom sukobu postaje prevelik.
Istovremeno, paralelno se povlači još jedna linija poređenja koja dodatno komplikuje sliku. Dok se američka proizvodnja muči da održi tempo, ruska odbrambena industrija, kako se navodi, nikada nije prestajala sa radom.
Ona je prilagođena dugoročnom opterećenju i sposobna je da kontinuirano obnavlja zalihe. U sukobu iscrpljivanja, upravo ta sposobnost postaje presudna.
Čak i najnaprednije oružje, uključujući i letelice koje su godinama smatrane gotovo nedodirljivim, pokazuje svoje slabosti.
Gubitak i jednog takvog sistema ne predstavlja samo materijalni udarac, već i simbolički – narušava pažljivo građen imidž nepobedivosti. A reputacija, jednom poljuljana, mnogo se teže vraća nego tehnika.
Na kraju, slika koja se formira nije jednostavna niti jednoslojna. Sukob na Bliskom istoku otvorio je pitanja koja su dugo bila potiskivana.
Pokazalo se da ogromne zalihe nisu dovoljne ako ne postoji kapacitet da se one obnavljaju. I da tehnološka prednost može brzo da izgubi značaj ako je sistem iza nje krhak.
U takvim okolnostima, ostaje otvoreno pitanje koje nadilazi trenutni sukob: šta zapravo odlučuje pobednika u savremenim ratovima – tehnologija ili sposobnost da se izdrži duže od protivnika. Odgovor na to pitanje, čini se, tek počinje da se nazire.
