Dok se u Ženevi vode razgovori o miru sa Iranom, na istoku regiona tinja požar koji preti da proguta i ono malo nade u stabilnost.
Poslednji događaji na avganistansko-pakistanskoj granici otklonili su svaku sumnju: situacija je izmakla uobičajenim okvirima i pretvara se u ozbiljan bezbednosni izazov, piše Haqqin.az.
Ono što je godinama izgledalo kao pažljivo balansirana politika Islamabada sada mu se vraća kao bumerang — Talibani su ojačali i okrenuli se protiv nekadašnjeg pokrovitelja.
Sve je počelo 22. februara, gotovo rutinski, kao „precizna operacija“ pakistanskog vazduhoplovstva protiv baza grupe Tehrik-e-Taliban-Pakistan (TTP) u provincijama Host i Paktika.
Međutim, tempo događaja bio je zapanjujući. Već 26. februara, u četvrtak, Kabul je odgovorio potezom koji je naknadno nazvan „aktom odmazde za suverenitet“, napavši pakistanske granične položaje.
Prema tvrdnjama portparola Talibana Zabihule Mudžahida, avganistanske snage zauzele su 19 pakistanskih postova. Islamabad je potom pokrenuo operaciju „Gazab-lil-Hak“ („Pravedni gnev“), prvi put posle mnogo godina gađajući štabove regularnih brigada Talibana u samom srcu Kabula.
Ono čemu se svedoči, ocenjuje se, predstavlja konačni slom višedecenijske strategije Pakistana. Decenijama je Islamabad podržavao pokret Taliban u Avganistanu, računajući na „stratešku dubinu“. Ali kada su se talibani 2021. vratili na vlast, odbili su ulogu poslušnog satelita.
Pakistan sada tvrdi da je Avganistan postao utočište za pakistanski Taliban, čiji su borci samo tokom poslednjeg meseca ubili stotine pripadnika pakistanskih bezbednosnih snaga. Kabul to odbacuje, nazivajući Taliban „unutrašnjim problemom Pakistana“.
U pozadini svega tinja i stari spor. Taliban nikada nije zvanično priznao liniju Durand, smatrajući je britanskim kolonijalnim ostatkom. Svaki pokušaj Pakistana da dovrši graničnu ogradu završavao se žestokim oružanim okršajima.
Tome treba dodati i ekonomski pritisak: Pakistan, pogođen teškom krizom, započeo je masovnu deportaciju više od 1,5 miliona avganistanskih izbeglica. Kabul je taj potez doživeo kao „nož u leđa“.
U širem kontekstu, ova kriza dolazi u nezgodnom trenutku za administraciju Donalda Trampa, fokusiranu na unutrašnje reforme i iranski dosije. Vašington se našao u paradoksu: Pakistan, formalni saveznik van NATO, udara na Avganistan koji su SAD napustile pre pet godina, ostavivši iza sebe ogromne količine naoružanja koje danas koriste talibani.
U međuvremenu, Indija — saveznik SAD i strateški rival Pakistana — pažljivo prati kako se pakistanska vojska, već iscrpljena unutrašnjom krizom, uvlači u sukob na dva fronta.
Posebnu zabrinutost pokazuje Peking, koji je uložio milijarde u Kinesko-pakistanski ekonomski koridor (CPEC). Ako bi sukob presekao trgovačke pravce, kineske geopolitičke ambicije u regionu mogle bi da pretrpe ozbiljan udar.
U takvom haosu, prostor bi se otvorio i za treću silu: Islamska država Horasan, progonjena od strane avganistanskih vlasti, već koristi nestabilnost za regrutovanje razočaranih boraca sa obe strane.
Za sada nema tenkovskih bitaka na ravnicama, ali scenario beskonačnih vazdušnih udara i diverzija deluje realnije. To bi, gotovo izvesno, dovelo do kolapsa trgovine kroz prelaze Torkham i Čaman, dodatno urušilo ekonomiju Avganistana i pokrenulo novi humanitarni talas globalnih razmera.
Mogu li međunarodni posrednici da zaustave krvoproliće? U prvi plan su izbili Kina i Katar, dok je Zapad praktično van igre, barem kada je reč o uticaju na vladu Talibana.
Peking i Doha pokušavaju da posreduju, nudeći Islamabadu finansijsku pomoć u zamenu za prekid vatre, a Kabulu priznanje režima u zamenu za izručenje lidera pakistanskog Talibana. Ipak, duboko lično neprijateljstvo između generala u Ravalpindiju i mula u Kandaharu čini svaki kompromis krajnje neizvesnim.
Produženi sukob mogao bi da izazove unutrašnji potres u samom Pakistanu. Rat sa Kabulom nije popularan među paštunskim stanovništvom u Pakistanu. Nastavak udara mogao bi da podstakne pobunu u provinciji Hajber-Pahtunhva, sa teško predvidivim političkim posledicama.
Ako Pakistan i Avganistan pređu prag otvorenog rata, milioni novih izbeglica i talas globalnog terorizma mogli bi da stignu do granica Evrope i Sjedinjenih Država brže nego što bi stigla bilo kakva diplomatska nota.
Region se tako nalazi pred prekretnicom. Jedna pogrešna procena, jedna preoštra odluka, i kriza bi mogla da se pretvori u dugotrajan konflikt sa posledicama koje prevazilaze lokalne okvire.
U trenutku kada se svet nada smirivanju napetosti na jednom frontu, drugi se rasplamsava. Pitanje više nije da li će potresi zahvatiti širi prostor, već koliko će duboko promeniti već krhku ravnotežu Istoka.
