U diplomatskim krugovima poslednjih dana sve češće se provlači ista poruka iz Teherana: kratkoročna rešenja više nisu tema.
Umesto toga, fokus je pomeren ka nečemu mnogo ambicioznijem, gotovo maksimalističkom zahtevu – potpunom zatvaranju svih konflikata u regionu Bliskog istoka.
Tu liniju jasno je povukao iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči, čija izjava, preneta preko ruskih agencija, nije ostavila mnogo prostora za tumačenje.
Prekid vatre, kako kaže, nije opcija. Nije dovoljno. U Teheranu se, kako on tvrdi, traži “potpuni kraj ratova ne samo u Iranu već i u celom regionu”.
Formulacija koja deluje jednostavno, ali u realnosti otvara niz pitanja – od toga šta tačno znači “potpuni kraj”, pa do toga ko bi uopšte mogao da garantuje takav scenario.
I tu dolazimo do uslova koje Iran postavlja. Nisu nepoznati, ali sada su izrečeni direktnije nego ranije: konkretne garancije da se napadi na Iran neće ponoviti i, možda još važnije, nadoknada štete.
Bez toga, poručuje Aragči, nema razgovora o bilo kakvom smirivanju situacije. Drugim rečima, Teheran ne traži samo pauzu u sukobu, već neku vrstu dugoročnog sigurnosnog aranžmana.
U međuvremenu, komunikacija sa Vašingtonom postoji, ali ne na način koji bi sugerisao napredak. Aragči kaže da Iran nije odgovorio na američki plan od 15 tačaka, i da se sva razmena poruka odvija isključivo preko Ministarstva spoljnih poslova.
To je, u diplomatskom jeziku, signal da direktni politički kontakt nije na nivou na kojem bi mogao da donese konkretne pomake.
Sam američki predlog, kako se navodi, obuhvata širok paket mera: od okončanja sukoba do ograničavanja iranskog nuklearnog i raketnog programa.
Među ključnim zahtevima su demontaža nuklearnih postrojenja, zamrzavanje obogaćivanja uranijuma i prekid podrške posredničkim grupama u regionu. Teheran je, očekivano, te uslove ocenio kao nerealne, što dodatno komplikuje već složenu sliku.
Zanimljivo je i da su Sjedinjene Države ranije pokušale da iz ove situacije izdvoje makar jednu pozitivnu posledicu sukoba sa Iranom, iako detalji tog stava ostaju u drugom planu u odnosu na trenutno zaoštravanje retorike.
U ovakvom rasporedu karata, gde jedna strana odbacuje privremena rešenja, a druga nudi sveobuhvatne, ali za protivnika neprihvatljive uslove, prostor za kompromis deluje sužen.
Ipak, istorija regiona pokazuje da se pregovori često vode i kada izgleda da ih nema – tiho, preko posrednika, uz male pomake koji tek kasnije postaju vidljivi.
Pitanje je samo da li će i ovaj put takav proces uspeti da nadvlada javno izrečene, prilično tvrde pozicije.
