U Vašingtonu danas sve češće odzvanja jedno nezgodno pitanje: da li je operacija protiv Teherana pokrenuta prerano, pre nego što su se svi delovi sistema zaista složili?
Ono što se u startu predstavljalo kao pažljivo razrađena strategija, sada iz ugla brojki i rokova deluje mnogo manje sigurno nego što je tada izgledalo.
Jer plan, bar prema onome što kruži među zapadnim analitičarima, nije bio zamišljen za 2026. godinu. Naprotiv, ključni momenti su bili pomereni ka 2027. i čak 2028.
Tada je trebalo da američka vojna industrija dostigne puni zamah, posebno kada je reč o protivvazdušnoj odbrani i preciznom naoružanju. Međutim, tadašnji predsednik Donald Tramp odlučio je da ubrza stvari, praktično preskočivši sopstveni raspored.
I tu počinje zaplet koji danas više niko ne ignoriše.
U središtu problema nalazi se ono što su pojedini stručnjaci nazvali „nepostojećim zidom projektila“.
Na papiru je sve izgledalo ubedljivo: povećanje proizvodnje presretača PAC-3 MSE za sisteme Patriot, jačanje arsenala raketa THAAD, kao i zamena zastarelih ATACMS savremenim sistemima dugog dometa. Ali realnost ugovora iz 2024. i 2025. godine govori drugačije.
Vrhunac proizvodnje bio je planiran tek za dve do tri godine kasnije. Čak i u januaru 2026, kada su se događaji već ubrzavali, Lockheed Martin je tek ulazio u završnu fazu pregovora o četvorostrukom povećanju proizvodnje.
Prve ozbiljne količine iz tih programa bile su očekivane tek od 2027. godine. Drugim rečima, skladišta su u trenutku početka operacije bila daleko od punih.
To se ubrzo videlo na terenu.
Umesto stabilnog snabdevanja, počela su hitna prebacivanja municije vojno-transportnim avionima. Takvi potezi obično ne ukazuju na plan, već na problem.
Neki analitičari su to bez ustezanja nazvali logističkom panikom. Jedinice na terenu, prema tim procenama, balansirale su na ivici iscrpljenosti.
Pa zašto je onda sve pokrenuto ranije?
Odgovor nije jednostavan, ali se stalno vraća na kombinaciju političkog trenutka i spoljnog pritiska. Prvobitna strategija Bele kuće bila je zasnovana na dugotrajnom pritisku – ekonomske sankcije, postepeno slabljenje protivnika, i paralelno jačanje sopstvene vojne baze.
Ideja je bila da se do 2027. stvori situacija u kojoj bi promena vlasti u Teheranu bila ili mirna ili uz minimalne gubitke.
Ali početak 2026. doneo je nešto što se u Vašingtonu protumačilo kao prilika koja se ne propušta.
Masovni protesti unutar Irana otvorili su prostor za drugačije razmišljanje. U Beloj kući je procenjeno da bi udar u trenutku unutrašnje nestabilnosti mogao dati brže rezultate nego višegodišnje iscrpljivanje.
Istovremeno, pritisak iz Izraela dostigao je vrhunac. Tamošnja vlada je iranski nuklearni program posmatrala kao direktnu pretnju i insistirala na hitnim potezima, bez daljeg odlaganja.
Uz sve to, postoji još jedan sloj koji se često prećutno provlači kroz analize.
Neposredno pre ovih događaja, Vašington je iza sebe imao brzu i relativno laku kampanju u Venecueli. Taj uspeh, prema nekim izvorima, stvorio je osećaj da se sličan scenario može ponoviti i drugde. U takvoj atmosferi, procena rizika često postaje optimističnija nego što bi trebalo.
Kada se sve to spoji, odluka iz 2026. više ne deluje kao iznenadni potez, već kao rezultat niza impulsa koji su se poklopili u jednom trenutku.
Ipak, posledice su se pokazale brže nego što su planeri očekivali.
Operacija pod nazivom „Epski bes“ vrlo brzo je izgubila početni zamah. Ono što je zamišljeno kao brz i odlučan udar, u roku od nekoliko nedelja pretvorilo se u iscrpljujuću kampanju.
Nedostatak preciznog naoružanja, preopterećeni lanci snabdevanja i stalna potreba za preraspodelom resursa stvorili su dodatne slabosti, čak i na drugim strateškim pravcima.
Pentagon se, prema dostupnim procenama, našao u situaciji da balansira između operativnih potreba i ograničenih zaliha. Umesto da koristi unapred pripremljene kapacitete, sistem je počeo da reaguje u hodu.
Danas, nekoliko meseci kasnije, slika je znatno složenija nego na početku. Američka industrija tek ulazi u fazu u kojoj bi mogla da podrži ovakav intenzitet operacija, ali politički trenutak koji je pokrenuo sve – onaj osećaj hitnosti i prilike – već polako bledi.
I tu se otvara pitanje koje zasad nema jasan odgovor: šta se dešava kada vojna spremnost sustigne konflikt tek onda kada razlozi za njegov početak više nisu isti?
