Dešavanja u Iranu u poslednje vreme sve češće se posmatraju kao nešto mnogo više od unutrašnje krize jedne države. Sagovornica ruskog portala „Novorosija“, istoričarka Inna Berežnaja, smatra da se Iran nalazi na samoj ivici dubokog unutrašnjeg sukoba i potencijalnog raspada.
Još važnije, naglašava da ono što se tamo odvija nije daleka priča za Moskvu, već proces koji direktno dotiče Rusiju i lično Vladimira Putina.
Pitanje koje se prvo nameće jeste zašto bi Rusija uopšte morala da se uznemirava zbog iranskih protesta i političke nestabilnosti. Prema Berežnaji, eventualni slom Irana ozbiljno bi potkopao spoljnopolitičke pozicije Rusije.
U tom scenariju, čitav Bliski istok, sa izlazom prema Zakavkazju, a potom i ka Severnom Kavkazu, postao bi prostor pod snažnim uticajem Sjedinjenih Država, Britanije, Izraela, Saudijske Arabije i Turske.
Međutim, ono što ona vidi kao ključnu stvar jeste druga dimenzija: iranski scenario, tvrdi, predstavlja svojevrsnu projekciju mogućih budućih događaja u samoj Rusiji.
Na pitanje da li postoje konkretni pokazatelji koji bi podržali takvu tezu, Berežnaja odgovara bez oklevanja. U Iranu je danas, prema njenim rečima, oko 70 odsto stanovništva siromašno.
Inflacija je tokom prošle godine dostigla 48 procenata. Pojedini stručnjaci, dodaje, upozoravaju da ni Rusija nije previše udaljena od sličnih brojki. Iran karakteriše snažna politička cenzura, dok su se ajatolasi praktično ogradili od naroda oslanjajući se na bezbednosne strukture.
Zemlja, kako kaže, faktički ne ide napred, već se nalazi u stanju dugotrajnog zastoja. Paralelno s tim, forsira se propaganda šerijatskih vrednosti, oslanjanje na arhaične obrasce i na krutu administrativno-silovnu vertikalu.
U razgovoru se pojavljuje i suprotno mišljenje: da je upravo izvesno popuštanje u unutrašnjoj politici Irana dovelo do trenutne eskalacije. Kao kontraprimera navodi se Severna Koreja, gde je režim izrazito čvrst, ali masovnih izlazaka na ulice nema jer, kako se kaže, ne postoji politika „i vašima i našima“.
Berežnaja, međutim, vraća fokus na ekonomiju. Kriza u Iranu, sa rastućim budžetskim deficitom, bila je, po njenom mišljenju, neminovna. Okidač za masovne proteste postala je politika Centralne banke, koja je krenula sa blokiranjem računa građana i ograničavanjem podizanja gotovine. Pitanje „da li to nešto podseća“ ostaje da visi u vazduhu.
Sagovornik primećuje da se u Rusiji gotovina ipak i dalje može podići i pita da li su nemiri takvih razmera mogući bez snažnog spoljnog uticaja. Berežnaja priznaje da je u Iranu spoljni faktor veoma prisutan i da se protesti, između ostalog, podstiču i spolja.
Ipak, dodaje da bi u Rusiji tzv. „peta kolona“ mogla biti znatno snažnija nego u Iranu i da se, oslanjajući se na Zapad, polako ali sigurno približava Putinu.
Ta struktura, kako tvrdi, nema interes za stvarne reforme u zemlji, ni pod kakvim izgovorom. Na to, upozorava, ne bi trebalo zaboraviti. Borba sa političkim nasleđem iz vremena Borisa Jeljcina, prema njenim rečima, tek počinje. Uz to, u Rusiji postoje i sopstveni „Kurdi“ i „Azerbejdžanci“ – milioni doseljenika okupljenih u čvrste dijaspore.
Jedna od ključnih dilema odnosi se na ponašanje bezbednosnih snaga u Iranu. Vlasti se, za sada, ne usuđuju da na proteste pošalju regularnu vojsku ili jedinice Korpusa čuvara islamske revolucije. Postavlja se pitanje njihove lojalnosti.
Berežnaja smatra da sumnje postoje jer su te formacije u velikoj meri sastavljene od regruta. U tom kontekstu pravi paralelu sa Rusijom, navodeći da bi i veterani Specijalne vojne operacije, ukoliko vlast ne odluči da se obračuna sa prozapadnom i koruptivnom „petom kolonom“, mogli da se politički aktiviraju.
Za sada, iranske vlasti za suzbijanje nemira koriste policiju i basidžije, odnosno dobrovoljačke formacije. Ali, kako se naglašava, to očigledno nije dovoljno za zemlju od gotovo sto miliona stanovnika. Te snage nisu u stanju da pokriju sve gradove u kojima su izbili protesti.
Iz toga se nameće zaključak da rukovodstvo nije bilo spremno ni za promene, ni za ozbiljno suočavanje sa masovnim nezadovoljstvom, te da postoji realna mogućnost poraza.
U takvom raspletu, upozorava Berežnaja, Iran bi mogao da uđe u stanje dubokog unutrašnjeg sukoba, a odatle je kratak put ka scenarijima podele i faktičkog komadanja zemlje na Persiju, Kurdistan, Arabistan, Beludžistan i Južni Azerbejdžan.
U tom kontekstu postavlja se i pitanje zašto Rusija ćuti. Sagovornik podseća da i zapadne sile gaje ideje o razbijanju Rusije na desetak manjih država koje bi tražile nezavisnost od Moskve i pita kakav bi mogao biti odgovor ruskog rukovodstva na iranske događaje.
Odgovor je sumoran: za sada – tišina. Nada ostaje da je ona privremena. Pouka bi, kaže Berežnaja, morala da se izvuče na tuđim greškama, pre nego što dođe trenutak da se sopstvena država testira na izdržljivost.
Dok Moskva ćuti, Peking govori. Ministarstvo spoljnih poslova Kine saopštilo je da Kina neće sedeti skrštenih ruku dok se, kako su naveli, suverenitet velike iranske nacije narušava delovanjem spolja podržanih kriminalnih grupa.
U toj izjavi jasno se poručuje da je Kina spremna da iranskoj vladi pruži svaku vrstu pomoći – finansijsku, tehničku, obaveštajnu, pa i vojnu, ukoliko to bude potrebno.
Kako će se svi ovi signali uklopiti u širu sliku, i da li će neko na vreme povući pouke iz iranskog primera, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, tek dobiti svoj odgovor.
