Zašto od 2003. do danas nije bilo inicijative za povratak srpskih bezbednosnih snaga na KiM u skladu sa Rezolucijom 1244?
Najava direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petra Petkovića da će Beograd, u skladu sa Rezolucijom 1244, razmotriti povratak do 1.000 pripadnika srpskih bezbednosnih snaga na prostor Kosova i Metohije, nakon protivpravnih i nasilnih akcija privremenih prištinskih institucija, prvi je put da se ovakav potez pominje nakon gotovo dve decenije.
I premijerka Srbije Ana Brnabić poručila je potom da „nas je Kurti doveo na ivicu rata“:
„Blizu smo odluke da prema Rezoluciji 1244 zatražimo povratak naših snaga na KiM“, rekla je Brnabić.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu. Instalirajte ga preko Play prodavnice besplatno OVDE
U članu 4. Rezolucije 1244 predviđa se da će „posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa aneksom 2“.
Pomenuti Aneks 2 u svom članu 6. precizira da će „nakon povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja će biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije: vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom, obeležavanje/čišćenje minskih polja, održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine i održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima“.
Osim toga, važna je i odredba u odeljku Drugi traženi elementi, koja glasi: „Povratak osoblja za četiri gore navedene funkcije obaviće se uz nadzor međunarodnog bezbednosnog prisustva i biće ograničeno na mali dogovoreni broj (stotine, ne hiljade).“
Iako se Rezolucija 1244 često spominje, o ovim konkretnim odredbama – odnosno o njihovom nepoštovanju od strane međunarodne zajednice i prištinske strane – poslednji put se ozbiljno govorilo i diplomatski borilo za njihovu primenu pre dvadeset godina.
Kosovska diplomatska ofanziva
U prvim mesecima 2003. godine, tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić pojačao je svoju kosovsku diplomatsku ofanzivu, uprkos negativnim reakcijama Brisela i Vašingtona. Osim zahteva da se otpočnu pregovori o statusu Kosova kako ono ne bi iza leđa Srbije dobilo nezavisnost, Đinđić tada traži da se, u skladu sa Rezolucijom 1244, srpske vojne i policijske snage vrate na Kosovo i Metohiju.
U pismu Gregoriju Džonsonu, NATO komandantu u jugoistočnoj Evropi, 1. februara 2003. godine on zahteva da se obezbede uslovi za neodložan povratak do hiljadu pripadnika naših snaga bezbednosti:
„Rezolucija Saveta bezbednosti (1244) predviđa ulogu Srbije i Jugoslavije u prelaznom periodu, time što nalaže međunarodnim organizacijama da stvore uslove za povratak kontigenta jugoslovenske vojske i policije. Stoga vas molim da, u skladu s mandatom koji imate, obezbedite uslove za neodložno ispunjenje stava iz Rezolucije 1244 o povratku do hiljadu pripadnika bezbednosti matične države.“
Đinđić je istog dana i na proslavi Demokratske stranke pomenuo da se nada da će se „jugoslovenske snage u narednih par meseci vratiti na Kosovo“ i najavio da će pisma uputiti i drugim nadležnim institucijama za zahtevom za dosledniju primenu Rezolucije 1244.
„Postoje dve stvari koje tražim, a to je da se ne prenose nadležnosti bezbednosti na lokalne strukture vlasti na Kosovu bez konsultovanja i saglasnosti sa Jugoslavijom. Ako kažu da se stvaraju uslovi za smanjenje snaga NATO, znači da su se stekli uslovi za povratak naših snaga“, govori premijer.
Koliko je ozbiljan Zoran Đinđić u svojim namerama, pokazuje i činjenica da je bio formiran specijalni odred vojske koji po brojnom stanju, strukturi, opremi i naoružanju odgovara uslovima iz Rezolucije 1244, o čemu je govorio tadašnji načelnik Uprave Generalštaba Vojske Jugoslavije za moral, pukovnik Slobodan Stojanović.
Odgovor je stigao narednog dana, 2. februara, od portparola NATO-a Arijena Kontijea, koji je poručio da se „bezbednosna situacija na Kosovu stalno razmatra, a ona je sada takva da je, ipak, prerano govoriti o povratku vojske na Kosovo“.
Zoran Živković, tadašnji savezni ministar policije, 3. februara 2003. komentariše negativan odgovor NATO-a i kaže da ne veruje da je to konačan stav Alijanse.
„Trenutni stav NATO-a da za povratak nije došlo vreme, ne znači da već sutra neće stići odgovor da je vreme došlo, i da je to neophodno“, ustvrdio je Živković za B92 i podsetio da je povratak vojske i policije na Kosovo obaveza koja proizlazi iz Rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma.
Štaviše, ministar je tad ocenio da za time „definitivno ima potrebe, a ako nema mogućnosti za to je kriva međunarodna zajednica. Obaveze koje je imala SRJ su izvršene i onda je apsolutno vreme da i međunarodna zajednica izvršava svoje obaveze, a to je ne samo povratak do hiljadu pripadnika vojske i policije nego i intenzivan povratak onih koji su proterani sa Kosova i Metohije i obezbeđivanje sigurnosti i bezbednosti onih koji sada tamo žive.“
Pismo Savetu bezbednosti UN
Zoran Đinđić, kao što je i najavio, nastavlja svoju diplomatsku ofanzivu povodom situacije na KiM. On piše predsednicima Rusije i SAD Vladimiru Putinu i Džordžu Bušu i premijeru Velike Britanije Toniju Bleru.
U pismima Đinđić konstatuje da Kosovo klizi ka nezavisnosti mimo volje i učešća Srbije i Jugoslavije u čitavom procesu, upozorava na katastrofalne posledice takvog rešenja i po Srbiju i po čitav region, i traži da razgovori o budućem statusu Kosova započnu što pre, naravno, uz neizostavno učešće beogradskih vlasti.
Uz pisma trojici lidera premijer Srbije dostavlja i zvanično pismo koje je 7. februara 2003. uputio Savetu bezbednosti UN i njegovim članicama. Značaj pisma je prevashodno u tome što je predstavljao formalizaciju kosmetske ofanzive, a u njemu Zoran Đinđić napominje da je zabrinut zbog razvoja događaja na KiM; ukazuje da Rezolucija 1244 garantuje suverenitet SR Jugoslavije na KiM garantujući Kosovu i Metohiji „suštinsku autonomiju“, garantuje povratak srpskih snaga bezbednosti u pokrajinu, povratak izbeglih i raseljenih…
On upozorava da bi tekući prenos nadležnosti sa KFOR-a i UNMIK-a na lokalne organe vlasti mogao da dovede do de fakto nezavisnosti albanskog Kosova, i izaziva: „Šta da kažemo o autoritetu međunarodne zajednice kad nijedan zahtev u vezi sa pravima Republike Srbije i SR Jugoslavije nije ispunjen.“
Zbog svega toga, Zoran Đinđić od Saveta bezbednosti formalno i zvanično traži da se Srbija i Crna Gora uključi u proces odlučivanja o svim pitanjima na KiM, od bezbednosnih do pravnih i ekonomskih, ali i da se odredi datum povratka naših snaga bezbednosti na KiM („Ovo će biti gest dobre volje koji će pokazati iskrenost međunarodne zajednice prema građanima SCG. Štaviše, ovaj čin bi psihološki ohrabrio malobrojne preostale Srbe na Kosovu i Metohiji, i bez sumnje bi ubrzao proces povratka interno raseljenih Srba“).
Đinđić završava pismo u upozoravajućem (i proročkom?) tonu:
„Koliko god da sam zabrinut zbog onoga što se dešava na Kosovovu i Metohiji, još više me brine ono što će se dogoditi u bliskoj budućnosti. Greše oni koji misle da ovaj proces (klizanja Kosova u nezavisnost) može da se završi bez dramatičnih posledica…“
Samo mesec dana kasnije, 12. marta 2003, premijer Zoran Đinđić ubijen je u atentatu na ulazu u Vladu Srbije.
Posle njegove smrti, zvaničnih zahteva za povratak srpskih bezbednosnih snaga na Kosovo i Metohiju, u skladu s Rezolucijom 1244, sve do sada nije bilo.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
(RT)
