Na ruskim vojnima vežbama raketni sistem PVO velikog dometa S-400 uvek je u pratnji sistema „pancir S-1“, zbog odbrane od niskoletećih ciljeva.
Zato i na vežbi „Slovenski štit 2019“ ova dva sistema deluju zajedno. U realnim situacijama, njihove taktičko-tehničke karakteristike čine ih idealnim sredstvom za odvraćanje od napada. S-400 nikada nije upotrebljen u borbi, dok je „pancir S1“ uspešno korišćen u Siriji.
Raketni sistem S-400 otkriva ciljeve na daljinama od 570 kilometara, a maksimalni domet, u zavisnosti od tipa raketa, jeste i do 400 kilometara, kada se gađaju avioni.
[adsenseyu1]
Međutim, zbog prirodnog prostiranja elektromagnetnih radarskih zraka i zakrivljenosti Zemljine kugle, sistemi velikog dometa ne mogu da otkriju ciljeve na malim visinama – sve dok se ne približe na nekoliko desetina kilometara.
Konstruktori S-400 su polazili od pretpostavke da neprijateljska avijacija neće leteti na maloj visini, jer se tada troši velika količina goriva i smanjuje dolet, već na visinama od nekoliko kilometara, gde ih radar lakše otkriva.
Sa druge strane, S-400 ne može da gađa krstareće rakete velikog dometa na manjim visinama, kao i dronove i protivradarske rakete. Takvu manu ima i američki sistem PVO velikog dometa „patriot“.
Zato su Rusi odlučili da se za zaštitu S-400 uključuje sistem manjeg dometa, u ovom slučaju najsavremeniji artiljerijsko-raketni „pancir S-1“.
Namenski pravljen za gađanje ciljeva na visinama od nula do 15.000 metara visine i 20 kilometara daljine, i to vođenim raketama i topom sa velikom brzinom gađanja.
Šanse za „prolaz“ dronova, krstarećih raketa, protivradarskih projektila i niskoletećih aviona su veoma male, što je pokazala upotreba „pancira“ u Siriji, gde osim nepravilnog rada sirijske vojske nije bilo problema u dejstvu.
Uvežbana jedinica savremene protivvazduhoplovne odbrane, uz poštovanje taktičkih pravila, praktično je neuništiva, pokazao je rat u Siriji.
[adsenseyu4]
Taktička prednost para S-400 i „pancir S-1“
Najčešća organizacija jedinica ruske PVO na vežbama je takva da se na položaju nalazi jedna četa sa najmanje tri lansera S-400 (sa ukupno 12 projektila) i jedan do dva „pancira“ (sa po 12 projektila).
Takva jedinica u praksi može da uništi najmanje šest, a najviše deset neprijateljskih aviona, kada gađa sa 12 projektila iz sistema S-400 i to na velikim bezbednim daljinama.
Slabe šanse bi imali i stelt avioni, koje ovaj sistem detektuje na 150 kilometara, što je takođe bezbedna daljina, jer su najjače protivradarske rakete, koje bi teoretski mogle da unište S-400 dometa 150 kilometara u idealnim uslovima.
Ako neki avion prođe kroz radarske senzore i rakete sistema S-400, kada se približi, čeka ga „pancir S-1“ i to već na 80 kilometara, ako leti na većoj visini.
Od otkrivanja cilja, pa do ulaska u domet raketa „pancira S-1“, posade imaju dovoljno vremena da se pripreme za dejstvo. Treba reći da je i „pancir“ otporan na elektronsko ometanje, ali da ima i elektrooptički sistem nišanjenja koji je nemoguće ometati.
Iako se mogućnost uništenja cilja kreće od 70 odsto, kada se gađa jedan cilj sa dve rakete, mogućnost uništenja je 100 odsto.
[adsenseyu1]
Jedan „pancir S-1“ praktično može da obori još šest aviona ili na primer šest protivradarskih ili krstarećih raketa koje se kreću ka sistemu S-400 ili nekom drugom objektu.
Za samo 60 sekundi sistem može da prati, nanišani i gađa deset ciljeva.
Ne treba isključiti ni dva topa sa brzinom gađanja od čak 40 granata u sekundi, dometa četiri kilometra, i velike preciznosti, tako da može da uništi nekoliko raketa koje uspeju da „prođu“.
Potencijalnom napadaču na S-400 i „pancir S-1“ potrebno je mnogo aviona i krstarećih i protivradarskih raketa, da ih uništi. Napadač treba da bude spreman da izgubi najmanje šest aviona, kao i da računa na dodatne gubitke od borbi sa avionima u vazduhu.
Sredstvo za odvraćanje
Činjenica da PVO jedinica najnižeg nivoa koju čine S-400 i „pancir S-1“ može da uništi više od deset modernih aviona, ove sisteme čini idealnim borbenim sredstvom za odvraćanje od napada.
[adsenseyu4]
Za zemlje koje kupuju S-400 postoji prednost što uglavnom kupuju jedan bataljon (tri čete bataljon) S-400 koji ima najmanje devet lansera i uvek spremnih 36 raketa.
To je dovoljno za uništavanje jednog prosečnog ratnog vazduhoplovstva u regionu Jugoistočne Evrope na primer.
Sa druge strane, „pancir S-1“ se izvozi u varijantama jedinice od najmanje jedne baterije, sa dva do šest lansera. Takođe, „pancir“ može da dejstvuje samostalno i u pokretu.
Treba reći i da S-400 nikada nije proveren u realnim borbenim uslovima, ali i da njegova kupovina izaziva velike probleme, jer zemljama koje ga poseduje daje veliku vojnu prednost.
(RTS)
