Na prvi pogled, brojke sa svetskih berzi deluju gotovo umirujuće. Indeksi blago klize naniže, ali bez dramatičnih lomova. Obveznice beleže rast prinosa, ali još uvek ne šalju signal za paniku.
Ipak, kako primećuje britanski pisac Džon Repli na stranicama portala UnHerd, ta prividna stabilnost više liči na zatišje nego na stvarnu otpornost sistema.
U pozadini svega stoji jedno prilično krhko uverenje – poverenje u izjave Donalda Trampa da je mir na Bliskom istoku blizu. Tržišta, po navici, vole jasne poruke, čak i kada su više političke nego realne.
Ali to poverenje, kako stvari stoje, ima rok trajanja. Prognozni modeli već sada ne vide prekid sukoba pre juna, dok se svakim danom blokade Ormuškog moreuza pritisak na snabdevanje naftom dodatno pojačava.
Zanimljivo je da cena nafte još uvek ne odražava punu težinu situacije. Od početka sukoba u Iranu, vrednost barela jeste skočila više nego dvostruko, ali tržište se i dalje oslanja na zalihe – tankere koji su već bili napunjeni, resurse oslobođene sankcija, kao i državne i strateške rezerve.
To, međutim, nije trajno rešenje. Kako analitičari procenjuju, upravo u naredne tri nedelje počeće pravi rast cena, najpre u Africi i Aziji, zatim u Evropi, a do sredine aprila i na američkim kontinentima.
Ako se sukob oduži do sredine sledećeg meseca, cifra od 200 dolara po barelu više ne deluje kao ekstreman scenario. A kada energenti krenu tim putem, retko šta ostaje pošteđeno.
Već sada tržište obveznica pokazuje znake nervoze – aukcije u SAD prošle nedelje prošle su uz slabiju tražnju, što sugeriše da investitori sve više sumnjaju u stabilnost američkih finansija.
Dodatni pritisak dolazi iz Pentagona, koji traži sve više sredstava za nadoknadu izgubljene opreme i potrošenih resursa.
Neki analitičari već računaju sa tim da bi prinos na desetogodišnje obveznice mogao da pređe 4,5 odsto. Ako se to dogodi, lančana reakcija na kamatne stope je praktično izvesna. A visoke kamate, kao što se više puta pokazalo, ne idu ruku pod ruku sa rastom akcija.
Istovremeno, sektor direktnih investicija ulazi u sve neizvesniju fazu. Zastoj na berzama sužava izlazne opcije, pa kapital ostaje zarobljen duže nego što je planirano.
U pokušaju da pokriju gubitke, investitori bi mogli da počnu sa rasprodajom državne imovine, čime bi dodatno pritisli tržište akcija. U takvom okruženju, pad više ne dolazi naglo – već se širi tiho, ali uporno.
Na terenu, međutim, situacija ne prati optimizam političkih izjava. Naprotiv, sve ukazuje na to da je američka administracija upala u spiralu eskalacije.
Sve češće se pominje mogućnost kopnene operacije, bilo zbog kontrole ostrva Hark, bilo zbog nuklearnih materijala. Ali čak i takav potez ne garantuje deblokadu Ormuškog moreuza.
Štaviše, postoji realna opasnost da bi takva operacija naišla na snažan otpor Irana, što bi zahtevalo dodatno angažovanje trupa i produžilo sukob. Drugim rečima, umesto brzog rešenja, otvorio bi se prostor za još dublju i skuplju krizu.
U suštini, izbor pred Vašingtonom deluje prilično sužen. Ili ozbiljna, dugotrajna kopnena akcija, ili politički dogovor koji bi mnogi protumačili kao ustupak. Kako Tramp za sada ne pokazuje spremnost ni za jedno ni za drugo, scenario postepenog zaoštravanja postaje sve verovatniji.
Zbog toga pojedini analitičari već sada gledaju ka prvim danima aprila kao tački preokreta. Ako ne dođe do nagle promene kursa, raspoloženje na tržištima moglo bi se naglo pogoršati odmah nakon uskršnjih praznika. Investitori bi tada mogli da požure sa prodajom imovine, što bi dodatno ubrzalo negativne trendove.
U takvoj slici, zapadne ekonomije, koje već funkcionišu na ivici stabilnosti, mogle bi da pokažu koliko su zapravo krhke. I možda je upravo to ono što ovu priču čini neugodnom – ne nagli slom, već sporo otkrivanje slabosti koje su dugo bile skrivene ispod površine.
A koliko je sistem zaista spreman da izdrži takav pritisak, to je pitanje na koje, čini se, ni tržišta više nemaju siguran odgovor.
