Američko-saudijski sporazum o razvoju nuklearnog programa u Saudijskoj Arabiji otvorio je novu raspravu o budućnosti bezbednosti na Bliskom istoku i mogućim posledicama po globalni režim neširenja nuklearnog oružja.
Kako navodi MK, deo međunarodne zajednice i američkog političkog establišmenta smatra da bi ovakav potez mogao da ima mnogo šire posledice od regionalnih.
Sporazum koji su prošle sedmice potpisali Vašington i Rijad predviđa razvoj saudijskog nuklearnog programa, ali se razlikuje od dosadašnje američke prakse jer ne uključuje dodatni protokol kojim bi Međunarodna agencija za atomsku energiju (MAGATE) sprovodila redovne inspekcije i nadzor.
Umesto toga, kontrolu saudijskih nuklearnih objekata trebalo bi da obavljaju američke institucije, što izaziva protivljenje MAGATE i brojnih država.
Sporazum dolazi u trenutku kada Saudijska Arabija procenjuje da se bezbednosna situacija dodatno pogoršala zbog razvoja iranskog nuklearnog programa. Rijad je još pre pet godina počeo da lobira kod Sjedinjenih Država za ovakav dogovor, nakon što je Iran prvi put dostigao nivo obogaćivanja uranijuma od 60 odsto, što je znatno iznad nivoa potrebnog za civilnu upotrebu.
Za proizvodnju električne energije dovoljno je obogaćivanje uranijuma od tri do pet procenata, dok je za medicinske izotope potrebno oko 20 procenata. Nivo od 60 procenata smatra se posebno osetljivim jer stručnjaci ocenjuju da je put do 90 procenata, potrebnih za proizvodnju nuklearnog oružja, relativno kratak.
Prema procenama vodećih eksperata navedenim u tekstu, Iranu bi za dostizanje tog nivoa bilo potrebno svega nekoliko sedmica, što bi mu potencijalno omogućilo proizvodnju približno deset nuklearnih bojevih glava.
MAGATE godinama upozorava na probleme u saradnji sa Teheranom. Agencija je još 2006. godine prvi put zvanično uputila primedbe Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija zbog ograničenog pristupa iranskim nuklearnim objektima i prikrivanja važnih podataka o programu.
Pre godinu dana ponovo je saopšteno da Iran ne ispunjava osnovne obaveze iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, koji je ranije potpisao.
Prema tekstu, zabrinutost Saudijske Arabije i drugih arapskih država Persijskog zaliva više je usmerena na mogućnost da Iran razvije nuklearno oružje nego na postojeći izraelski nuklearni potencijal.
Dodatni razlog za takvu procenu predstavljaju prethodni iranski napadi na naftna i gasna postrojenja, luke, energetske cevovode, tankere i postrojenja za desalinizaciju vode u državama Zaliva.
Istovremeno su odnosi pojedinih arapskih država sa Izraelom značajno unapređeni. Ujedinjeni Arapski Emirati i Bahrein uspostavili su diplomatske odnose sa Izraelom 2020. godine potpisivanjem Avramskih sporazuma, pokrenutih tokom prvog mandata Donalda Trampa. Nakon toga posebno su ojačani odnosi Izraela i UAE kroz investicije, tehnološku saradnju, turizam i bezbednosne projekte.
Vrhunac vojne saradnje, prema tekstu, dostignut je u aprilu kada je Izrael u UAE rasporedio bateriju sistema protivvazdušne odbrane „Gvozdena kupola“, zajedno sa nekoliko desetina pripadnika Izraelskih odbrambenih snaga i instruktora radi zaštite od iranskih raketnih i bespilotnih napada.
U slučaju razvoja saudijskog nuklearnog programa uz američku pomoć, autor smatra da bi time dodatno bila ojačana neformalna arapsko-izraelska osovina usmerena na obuzdavanje iranskog uticaja.
Istovremeno se upozorava da bi takav razvoj događaja mogao da podstakne i druge regionalne sile. Egipat i Turska, koje se nadmeću sa Saudijskom Arabijom i Iranom za regionalni uticaj, mogli bi da prošire sopstvene nuklearne programe, dok se pitanje turskih geopolitičkih ambicija pod predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom ocenjuje kao dodatni faktor nestabilnosti.
U tekstu se podseća da je i Rusija tokom perioda od 2006. do 2015. godine podržala svih pet rezolucija Saveta bezbednosti UN kojima su uvedene sankcije Iranu zbog razvoja nuklearnog programa za koji se smatralo da krši obaveze iz Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja.
Zvanični stav Moskve ostaje da Iran ne bi trebalo da poseduje nuklearno oružje, dok Rusija faktički zauzima neutralan pristup prema nuklearnom statusu Izraela.
Autor ocenjuje da se razlika u pristupu zasniva na činjenici da Izrael nuklearni arsenal poseduje već oko šest decenija i da ga koristi kao sredstvo odvraćanja, dok postoji znatno manje poverenja da bi Iran postupao po istom principu, imajući u vidu njegove teritorijalne sporove sa više država u regionu.
Zvanična pozicija Saudijske Arabije jeste da će razmatrati nabavku nuklearnog oružja samo ukoliko Iran prvi razvije takvo naoružanje. Zbog toga Rijad želi da unapred izgradi kompletnu civilnu nuklearnu infrastrukturu koja bi obuhvatala nuklearne elektrane, istraživačke centre i centrifuge, kako bi po potrebi mogao brzo da poveća nivo obogaćivanja uranijuma i uspostavi ravnotežu sa Iranom.
Američko-saudijski sporazum formalno spada u kategoriju takozvanih „Sporazuma 123“, namenjenih isključivo razvoju civilne nuklearne energije.
Sjedinjene Države su do sada zaključile ovakve sporazume sa ukupno 52 države, a uobičajena praksa podrazumeva dodatni protokol kojim MAGATE potvrđuje da se program koristi isključivo u mirnodopske svrhe. Upravo izostavljanje tog mehanizma predstavlja glavni predmet međunarodnih kritika.
Protiv sporazuma protive se i brojni članovi američkog Kongresa. Njihova procena je da bi zaobilaženje međunarodnog sistema nadzora moglo da pokrene novu trku u razvoju nuklearnih kapaciteta, najpre na Bliskom istoku, a zatim i u drugim delovima sveta.
Kao mogući primer navode se Finska, Poljska i baltičke države, koje bi mogle da zatraže slične sporazume sa Vašingtonom radi razvoja sopstvenih kapaciteta za obogaćivanje uranijuma.
Slični zahtevi mogli bi da stignu i iz Južne Koreje i Japana, koji već dve decenije žive u neposrednom susedstvu nuklearno naoružane Severne Koreje i sve češće dovode u pitanje pouzdanost američkog nuklearnog kišobrana.
Autor smatra da iza snažne američke podrške saudijskom projektu stoji i značajan ekonomski interes. Izgradnja obimne nuklearne infrastrukture u Saudijskoj Arabiji donela bi velike prihode američkim kompanijama i njihovim izvođačima, dok se u tekstu navodi da su brojni Trampovi prijatelji i članovi porodice investitori u tom sektoru i korisnici velikih saudijskih ulaganja u SAD.
Pored toga, Saudijska Arabija bi morala da kupuje dodatne količine američkog naoružanja radi zaštite budućih nuklearnih postrojenja, dok bi proizvedena nuklearna energija mogla da bude iskorišćena i za planirani razvoj velikog centra za veštačku inteligenciju i ogromnih data centara u toj zemlji.
Na kraju se zaključuje da težnja Irana ka razvoju nuklearnih kapaciteta ostaje jedan od ključnih faktora koji narušavaju bezbednost Bliskog istoka, ali da bi i američko-saudijski nuklearni projekat mogao da postane dodatni izvor nestabilnosti ukoliko podstakne širenje nuklearnih programa u drugim državama.
