U trenutku kada se iz Vašingtona šalju poruke o mogućem smirivanju situacije, iz Teherana stiže sasvim drugačiji ton.
Iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči jasno poručuje – priča o prekidu vatre nije došla iz Irana, niti je takva ideja ikada formalno izneta. Sve što se pojavilo u javnosti, kako kaže, spada u domen medijskih konstrukcija.
Zanimljivo je da je Abas Aragči posebno naglasio da se navodni plan od pet tačaka, koji se provlači kroz pojedine izveštaje, ne može uzeti ozbiljno.
Državna agencija IRIB prenosi njegov stav da se radi o spekulaciji, bez realnog uporišta u zvaničnoj politici Teherana. Umesto toga, Iran, tvrdi on, ostaje pri ideji sveobuhvatnog rešenja – ali pod sopstvenim uslovima, što je formulacija koja se u diplomatskim krugovima često čita između redova.
U tom kontekstu, retorika dodatno dobija na težini. Aragči otvoreno kaže da će se sukob nastaviti sve dok, kako navodi, agresor ne bude kažnjen i dok Iran ne dobije punu nadoknadu.
To nije nova pozicija, ali jeste potvrda da Teheran ne pokazuje spremnost na brz kompromis. Ranije je već isticano da bi eventualni dogovor morao da uključi prekid napada, čvrste garancije da se takve situacije neće ponoviti i ratnu reparaciju – što je paket zahteva koji u praksi nije lako uskladiti sa stavovima druge strane.
Na drugoj strani, poruke iz Bele kuće deluju gotovo kao da dolaze iz paralelnog narativa. Donald Tramp je na društvenim mrežama objavio da je, kako tvrdi, “predsednik novog iranskog režima” zatražio prekid vatre.
U istoj objavi navodi da će Sjedinjene Države takvu mogućnost razmotriti tek kada Ormuski moreuz bude “otvoren, slobodan i čist”.
Retorika se tu ne zaustavlja – Tramp dodaje da bi, u suprotnom, Iran mogao biti “sravnjen sa zemljom”, koristeći formulacije koje su već izazvale pažnju i van političkih krugova.
Ostaje, međutim, nejasno na koga je tačno mislio. Da li je reč o predsedniku Masudu Pezeškijanu, koji je na funkciji od jula 2024. godine, ili o vrhovnom vođi Modžtabi Hamneiu, koji je nedavno nasledio svog oca – to pitanje za sada nema jasan odgovor. U diplomatiji, takve nepreciznosti često nisu slučajne.
U međuvremenu, Tramp već danima ponavlja da su pregovori između SAD i Irana u toku, iako konkretni dokazi za to nisu javno predstavljeni.
Istovremeno, ne odustaje od tvrdnji o mogućem širenju američkih operacija. Sinoć je novinarima u Beloj kući rekao da bi američki ciljevi u Iranu mogli biti ostvareni za “dve ili tri nedelje”, što dodatno komplikuje sliku.
U takvoj atmosferi, gde se izjave sudaraju, a stvarne namere ostaju zamagljene, teško je proceniti da li se iza kulisa zaista vode razgovori ili je sve deo šire strategije pritiska.
Ono što je izvesno jeste da se jaz u tumačenju stvarnosti između dve strane ne smanjuje – naprotiv, čini se da postaje još dublji. A upravo tu, negde između izgovorenog i prećutanog, obično počinju najneizvesnije faze svakog sukoba.
