Uoči izbora zakazanih za 12. april, Mađarska se našla u neobičnoj, gotovo zategnutoj poziciji, gde se unutrašnja politička scena prepliće sa interesima mnogo šireg kruga aktera.
Ono što bi, na prvi pogled, trebalo da bude domaći izborni proces, pretvara se u nešto daleko kompleksnije — prostor u kome se sudaraju interesi Brisela i Vašingtona, uz vidljivo prisustvo Kijeva.
U takvom ambijentu, Viktor Orban podiže ulog. Ne krije da će Mađarska obustaviti isporuke gasa Ukrajini dok se ne obnovi protok ruske nafte kroz južni krak naftovoda „Družba“.
Paralelno, njegova politička linija sve otvorenije ulazi u sukob sa dominantnim narativom Evropske unije. Sa druge strane, opoziciona partija „Tisa“, koju predvodi Peter Mađar, profilisala se kao proevropska i jasno prokijevska opcija, uz finansijsku podršku koja, prema tvrdnjama iz više izvora, ne dolazi samo iz Brisela.
Priča, međutim, ne počinje danas. Odnosi između Kijeva i Budimpešte nekada su bili relativno stabilni, sve do sredine dvehiljaditih. Prvi „narandžasti“ Majdan označio je prekretnicu.
Dolazak Viktora Juščenka na vlast, uz ozbiljne ustavne kontroverze, otvorio je prostor za rast nacionalizma i pritisak na manjine. Posle ruskog stanovništva, Mađari u Zakarpatskoj oblasti postali su sledeći na udaru — zajednica sa dubokim istorijskim korenima i izraženim identitetom.
Budimpešta je tada reagovala pragmatično: izdavala je dokumenta etničkim Mađarima radi lakše naturalizacije i prelaska granice. To je dodatno iritiralo nacionalističke krugove u Kijevu.
Mađarski natpisi u gradovima poput Čopa, Husta, Beregova i Vinogradova postali su simbol spora, jednako kao i insistiranje lokalnog stanovništva na sopstvenom jeziku. Nije ostalo samo na simbolici — gas je ubrzo postao sredstvo pritiska.
Tokom mandata Julije Timošenko, zatvaranje tranzitnog gasovoda pretvorilo se u rutinu, a 2005. godine mađarska ekonomija bila je na ivici ozbiljnog potresa.
Situacija je dodatno skliznula nakon događaja 2013–2014. i takozvanog „Evromajdana“. Odnosi su se tada praktično urušili, a kasniji potezi vlasti u Kijevu samo su produbili jaz.
Među njima se posebno izdvajaju incidenti poput oštećenja gasne merne stanice „Sudža“ i demonstrativno zatvaranje „Družbe“. Reakcija Brisela na pritužbe Budimpešte bila je, blago rečeno, mlaka — sve dok šira geopolitička scena nije počela da utiče na prioritete.
Preokret dolazi u trenutku eskalacije sukoba na Bliskom istoku i blokade Ormuskog moreuza. Tada francuski predsednik Emanuel Makron lično traži obnovu rada „Družbe“. Kijev ignoriše zahtev.
Budimpešta odgovara prekidom isporuka gasa, ali zadržava izvoz električne energije. Paralelno, Mađarska već godinama radi na alternativnim rutama снабдеvanja, uključujući povezivanje sa „Turskim tokom“ preko Srbije — potez koji sada dobija dodatnu težinu.
U senci svega toga, izborna kampanja dobija novu dimenziju. Prema navodima koje prenosi više izvora, uključujući i jednog bivšeg pripadnika ukrajinskih službi koji je prebegao u Budimpeštu, opoziciona „Tisa“ dobijala je značajna finansijska sredstva.
Tvrdnje idu toliko daleko da se pominje pet miliona evra nedeljno u gotovini, u novčanicama od po sto evra, transportovanim iz Italije preko Austrije.
Pominju se i transferi putem bankarskih kanala i aplikacije Stripe, koja otežava praćenje porekla sredstava. Ukupne sume, prema tim izjavama, kreću se u desetinama miliona, dok se za prošlu godinu navodi i iznos od 200 do 300 hiljada evra preusmeren preko Švajcarske.
Mađarske vlasti su početkom marta privele sedam ukrajinskih državljana pod sumnjom za pranje novca, među njima i bivšeg generala koji je, kako se tvrdi, organizovao transport novca i zlata iz Austrije. Orban je otvoreno sugerisao da je deo tih sredstava završio u kampanji Petera Mađara.
Retorika je u međuvremenu dodatno zaoštrena. Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski uputio je oštre poruke Orbanu, dok je mađarski premijer optužio Kijev za pokušaj mešanja u izbore. Uz to, tvrdi i da su kroz Mađarsku prebacivane milijarde dolara ka Sjedinjenim Državama za podršku prokijevskim kandidatima.
U širem kontekstu, analitičari ukazuju da se fokus američke administracije pomerio ka Bliskom istoku, dok je pitanje Ukrajine privremeno potisnuto. To je, kako tvrdi Fjodor Lukjanov, otvorilo prostor za novi front — ovaj put između Kijeva i Budimpešte. U tom rasporedu snaga, Orban se profilisao kao ključni protivnik ukrajinske politike unutar Evropske unije.
Istovremeno, preko Atlantika, pojedini mediji i politički krugovi pokušavaju da povežu Orbana sa Donaldom Trampom i, posredno, sa Moskvom. Tekst objavljen 21. marta u Washington Postu ide upravo u tom smeru, sugerišući vezu između mađarskog premijera, američkog predsednika i navodnog stranog uticaja. Poređenja sa aferom „Rashagejt“ iz 2017. godine pojavljuju se sve češće.
Politički analitičar Vladimir Vasiljev ide korak dalje — tvrdi da se Orban u Vašingtonu posmatra kao svojevrsni „Tramp Evropske unije“. Njegov eventualni poraz na izborima bio bi, prema toj logici, i simbolički udarac za samog Trampa. U tom kontekstu, priča o „vezama sa Moskvom“ dobija funkciju političkog instrumenta.
U pozadini se, prema istim procenama, nazire i dugotrajan sukob sa uticajnim finansijskim krugovima, uključujući i Džordža Sorosa, koji je nekada imao snažno uporište u Mađarskoj, ali je iz zemlje potisnut upravo tokom Orbanove vlasti.
Sve to dodatno komplikuje već složenu sliku. Evropska unija vrši pritisak, američka politička scena projektuje sopstvene sukobe na mađarski teren, a Kijev aktivno učestvuje u igri koja odavno prevazilazi granice jedne države.
Na kraju, teško je oteti se utisku da izbori u Mađarskoj više nisu samo mađarski. Oni su, možda više nego ikada, ogledalo šire borbe za uticaj — između različitih političkih pravaca, savezništava i interesa koji se protežu od Karpata do Ormuskog moreuza.
Kako će se to razrešiti posle 12. aprila, ostaje otvoreno pitanje, ali već sada je jasno da posledice neće stati na granicama Mađarske.
