Dok se posle nedavnih događaja nastavljaju političke i diplomatske rasprave o odnosima Vašingtona i Teherana, sve više pažnje privlače procene o dugoročnim posledicama tog sukoba po međunarodni poredak i američku spoljnu politiku.
U britanskom listu The Spectator objavljena je opširna analiza novinara i dugogodišnjeg ratnog dopisnika Pola Vuda, koji smatra da će upravo rat sa Iranom predstavljati događaj koji će obeležiti predsednički mandat Donalda Trampa.
Autor ocenjuje da posledice tog sukoba prevazilaze regionalne okvire i zadiru u pitanje globalnog položaja Sjedinjenih Država.
Pol Vud povlači paralelu između Suecke krize iz 1956. godine i sadašnje situacije oko Ormuskog moreuza. Podseća da je tada britanski premijer Entoni Idn, posle američkog pritiska, bio primoran da odustane od svojih planova, čime je, prema mnogim istoričarima, razbijena iluzija da je Britanija i dalje svetska sila.
Za razliku od tog perioda, autor smatra da Trampa nije primorala nijedna strana sila, već procena da bi zatvaranje Ormuskog moreuza izazvalo ozbiljne ekonomske posledice u samim Sjedinjenim Državama.
Kao ključni razlog navodi moguć rast cena goriva na oko 4,5 dolara po galonu i procenu da bi nakon pražnjenja američkih strateških rezervi nafte nastupio ozbiljan haos.
Prema oceni autora, mogućnost da Iran blokira Ormuski moreuz bila je očekivana, ali Tramp, kako tvrdi, nije pravilno procenio posledice takvog scenarija. Kao primer navodi Trampovu objavu na društvenoj mreži Truth Social, u kojoj je poručio da SAD imaju „najbolju ekonomiju u istoriji“, „najveću vojsku na svetu“ i da „pobeđuju na svim frontovima kao nikada ranije“. Vud smatra da takve izjave nisu u skladu sa razvojem događaja.
Posebno oštro ocenjuje Memorandum o razumevanju sa Iranom, koji je dogovoren kao osnova za dalje pregovore. Po njegovom mišljenju, dokument predstavlja gotovo potpunu kapitulaciju američke strane.
U analizi se navodi da memorandum predviđa ukidanje naftnih sankcija Iranu, odmrzavanje 24 milijarde dolara iranske imovine i formiranje fonda za obnovu vrednog 300 milijardi dolara.
Autor podseća da je Tramp ranije kritikovao Baraka Obamu zbog nuklearnog sporazuma sa Iranom i finansijskih ustupaka Teheranu, dok sada smatra da novi dogovor Iranu donosi još veće finansijske koristi.
Vud ističe da memorandum ne rešava pitanja zbog kojih je, prema njegovom tumačenju, rat i započet. Iranski nuklearni program više nije u središtu sporazuma, a balističke rakete nisu obuhvaćene dogovorom.
Takođe tvrdi da dokument ne ograničava podršku Teherana savezničkim naoružanim grupama poput Hamasa i Hezbolaha niti predviđa promenu vlasti u Iranu. Istovremeno navodi da Tramp javno hvali novo iransko rukovodstvo, ocenjujući ga kao pametnije, umerenije i patriotski orijentisano.
Autor smatra da je tokom sukoba eliminisan veliki broj visokih iranskih zvaničnika, ali da su ih nasledili mlađi ljudi koje opisuje kao radikalnije i energičnije. Kao istorijsko poređenje navodi iskustvo iz Avganistana, gde uklanjanje vođstva talibana nije dovelo do željenog ishoda. Prema njegovoj proceni, rat je SAD koštao najmanje 40 milijardi dolara, dok je rezultat, kako tvrdi, samo smena jednog ajatolaha drugim.
U tekstu se iznosi tvrdnja da je Ali Hamnei mrtav, dok je njegov sin Modžtaba Hamnei preuzeo funkciju vrhovnog vođe Irana. Vud ga opisuje kao odlučnijeg i spremnijeg na rizik od svog oca.
Navodi i da je lično svedočio pogibiji oca, sestre i sestričine u raketnom napadu. Istovremeno iznosi i tvrdnju da se posle eksplozije Hamnei više nije pojavljivao u javnosti, već da se objavljuju samo saopštenja u njegovo ime, bez video-snimaka ili audio-obraćanja, zbog čega pretpostavlja da je teško ranjen ili osakaćen, iako i dalje može imati odlučujuću ulogu u vođenju države.
Analizirajući ideološku pozadinu iranskog rukovodstva, autor navodi da je Modžtabin duhovni učitelj zastupao apokaliptični mahdizam, učenje prema kojem bi uništenje Izraela označilo povratak dvanaestog imama, završnu borbu dobra i zla, Sudnji dan i uspostavljanje pravednog sveta.
Dodaje da nije poznato u kojoj meri novi vrhovni vođa deli takva uverenja, ali podseća da je u jednom saopštenju Izrael nazvan „kancerogenim tumorom“ uz tvrdnju da će nestati u narednih 15 godina.
Autor to povezuje sa izjavom Alija Hamneija iz 2015. godine da Izraelu preostaje još 25 godina, odnosno do 2040. godine, kao i sa peščanim satom na Trgu Palestine u Teheranu koji odbrojava vreme do tog datuma. Prema njegovom tumačenju, ta poruka ne govori o nuklearnom uništenju Izraela već o očekivanju njegovog unutrašnjeg sloma.
Vud smatra da bi iransko rukovodstvo moglo biti obuzdano ukoliko nije vođeno idejom apokalipse, jer Izrael raspolaže stotinama nuklearnih bojevih glava, dok bi Iran u slučaju nuklearnog proboja imao znatno manji arsenal. Međutim, ocenjuje da bi upravo iskustvo iz nedavnog rata moglo dodatno podstaći Teheran da razvije nuklearno oružje, pošto bi ga smatrao najboljom garancijom opstanka. Kao primer navodi Severnu Koreju, protiv koje SAD nikada nisu pokrenule vojnu intervenciju.
Autor upozorava da mali nuklearni arsenal povećava rizik od njegove upotrebe u kriznoj situaciji, jer država može zaključiti da mora iskoristiti raspoloživo oružje pre nego što ga izgubi u preventivnom napadu. Stabilno nuklearno odvraćanje, smatra, moguće je tek uz dovoljno veliki arsenal sposoban da preživi prvi udar.
Dodaje da bi nuklearni kišobran omogućio Iranu da još odlučnije koristi svoje saveznike širom regiona, uz procenu da Izrael neće želeti eskalaciju protiv nuklearne sile. Istovremeno zaključuje da je rat, umesto da spreči razvoj iranske nuklearne bombe, mogao dodatno da ojača argumente za njeno stvaranje.
Vud ocenjuje da Tramp nije spreman da prizna da je odustajanje od nuklearnog sporazuma koji je postigla administracija Baraka Obame bilo pogrešno. Istovremeno smatra da američkom predsedniku očajnički trebaju uspešni mirovni pregovori, iako javno pokazuje sumnju u njihov ishod.
Kao primer navodi njegovu izjavu da je Memorandum o razumevanju samo jedna od mogućih opcija i da će posle toga moći da uradi šta god želi, uključujući trajno preuzimanje kontrole nad Ormuskim moreuzom i naplatu dela nafte koja kroz njega prolazi.
Autor zatim navodi izjavu republikanskog senatora Lindzija Grejema, koji je rekao da je sa Trampom četiri i po sata razgovarao nasamo i da veruje kako predsednik ozbiljno razmatra preuzimanje kontrole nad Ormuskim moreuzom ukoliko pregovori propadnu.
Prema toj proceni, SAD bi naplaćivale prolaz tankerima, a u slučaju iranskog osporavanja američke kontrole odgovorile bi silom. Vud podseća i na Trampov telefonski razgovor za Fox News, u kojem je zapretio da će „izbiti sve iz Iranaca“ ukoliko ponovo zatvore moreuz, uz poruku iranskoj delegaciji da njihove države više neće biti ukoliko to učine.
Prema autorovoj oceni, iranske vlasti te izjave nisu shvatile kao praznu retoriku, zbog čega su pregovori nakratko bili dovedeni u pitanje. Ipak, smatra da Trampove pretnje imaju sve slabiji efekat jer Teheran zna da bi uz nekoliko mina i raketnih udara mogao da blokira moreuz.
Da bi to sprečile, SAD bi, prema njegovoj proceni, morale da zauzmu deo iranske obale, što bi značilo ulazak u dugotrajan kopneni sukob za koji je, kako navodi, i sam Tramp priznao da nema političku volju.
Na kraju analize Vud zaključuje da vazdušni udari, koliko god bili razorni, ne mogu naterati odlučnog protivnika da odustane od svojih ciljeva. Po njegovom mišljenju, iransko rukovodstvo spremno je da podnese ogromne gubitke kako bi ostalo na vlasti, dok su Sjedinjene Države kroz ovaj sukob dobile lekciju o granicama sopstvene vojne moći.
Autor zaključuje da je Tramp, umesto da oslabi Iran, učinio tu zemlju opasnijom nego što je bila pre rata, povlačeći paralelu sa ocenom istoričara Kita Kajla da je Britanska imperija posle Suecke krize 26. jula 1956. godine pretrpela udar od kojeg se nikada nije oporavila.
