„Spremite kovčege“: Evropa se sprema za rat sa Rusijom – posledice bi bile nezamislive

Evropa ubrzava pripreme za mogući rat sa Rusijom, a planovi koji se poslednjih godina razvijaju više nisu ograničeni samo na povećanje vojne proizvodnje i jačanje armija.

U pripreme se uključuju bolnice, železnice, putevi, luke, aerodromi, skladišta, civilna zaštita i državne službe, dok se najveći infrastrukturni zahvati očekuju do kraja ove decenije.

Nemačka je početkom jeseni pokrenula široke provere zdravstvenog sistema i infrastrukture kako bi utvrdila koliko bi zemlja mogla da funkcioniše u ratnim uslovima. Rezultati su pokazali ozbiljna ograničenja, posebno kada je reč o prihvatu velikog broja ranjenih vojnika.

Bundesver računa da bi u hipotetičkom sukobu sa Rusijom broj ranjenih mogao lako da premaši hiljadu ljudi dnevno. Pet postojećih vojnih bolnica u takvoj situaciji brzo bi ostalo bez kapaciteta, zbog čega Berlin razmatra uključivanje i modernizaciju civilnih bolnica.

Još u martu testirana je strategija prema kojoj bi medicinske jedinice Bundesvera zbrinjavale ranjene vojnike u blizini fronta, nakon čega bi oni bili transportovani dublje u unutrašnjost zemlje. Državne službe zatim bi ih raspoređivale u civilne zdravstvene ustanove.

Jedna od ključnih tačaka trebalo bi da bude vojna bolnica u Ulmu, zajedno sa medicinskim bunkerom ispod nje koji je funkcionisao tokom Hladnog rata. Planirano je ponovno aktiviranje tog objekta.

Nemačke vlasti istovremeno nameravaju da ojačaju lance snabdevanja medicinskim materijalom i poboljšaju koordinaciju vojnih i civilnih bolnica.

Planirana je i dodatna obuka hirurga za masovne nesreće i lečenje borbenih povreda. Problem predstavlja nedostatak iskusnih vojnih medicinskih stručnjaka: Nemačka ih trenutno ima svega nekoliko stotina, a deo je obučen prema starijim metodama.

Pripreme se ne završavaju na zdravstvenom sistemu. U EU se razvija zajednički sistem vojne mobilnosti koji bi trebalo da omogući brže kretanje jedinica, tehnike i tereta preko državnih granica.

Cilj je stvaranje jedinstvenog prostora vojne mobilnosti do 2027. godine, koncepta koji se često naziva „vojni Šengen“.

Deo civilne saobraćajne infrastrukture time dobija dvostruku namenu. Autoputevi, železnice, luke i aerodromi trebalo bi da ostanu dostupni civilnom saobraćaju, ali istovremeno budu sposobni za brzo prebacivanje vojnih snaga i opreme.

Plan podrazumeva pojednostavljivanje dozvola za prekogranični vojni transport, usklađivanje procedura, prioritetni pristup infrastrukturi i prilagođavanje pojedinih civilnih transportnih pravila vojnim potrebama.

Nemačka bi u tom sistemu prvenstveno predstavljala pozadinski i tranzitni centar preko kojeg bi pojačanja iz zapadne Evrope bila prebacivana prema Baltiku i istočnom krilu.

Zbog toga su u velike infrastrukturne programe uključeni mostovi, tuneli i železnički čvorovi. Deo tih projekata trebalo bi da dobije sredstva EU, jer postojeća infrastruktura na pojedinim pravcima nije prilagođena brzom transportu teške vojne tehnike.

Poljska paralelno razvija mrežu od 115 infrastrukturnih objekata raspoređenih na 12 lokacija. Program obuhvata modernizaciju aerodroma koji bi mogli da služe kao isturene baze savezničkih snaga, arsenale i zaštićena skladišta municije, rezervnih delova i goriva, kao i proširenje postojećih vojnih kompleksa radi smeštaja kontingenata savezničkih država.

Na istočnim granicama Poljske i baltičkih zemalja grade se protivtenkovski rovovi, prepreke, skloništa, mreže rovova i komandni bunkeri. Sama Poljska objavila je nameru da ojača 260 kilometara državne granice.

Posebna pažnja usmerena je na sever Evrope. Finska, Švedska i Norveška vraćaju se konceptu „totalne odbrane“, u kojem se za ozbiljnu vojnu krizu ne priprema samo armija već i vlada, privreda, transportni sistem, energetika i civilno stanovništvo.

U martu 2026. nordijske zemlje usvojile su zajedničku strategiju pripravnosti transportnog sistema. Cilj je očuvanje funkcionalnosti puteva, železnica, mostova i pomorskih pravaca u kriznim i ratnim uslovima, uz istovremeno zadovoljavanje civilnih i vojnih potreba.

Za Finsku su među konkretnim pravcima razvoja navedeni obnova ledolomačke flote, planiranje železničkih veza evropskog koloseka na pravcima Haparanda–Tornio–Kemi i Tornio–Oulu–Rovaniemi, poboljšanje puta E8 od Tornija prema Kilpisjerviju, kao i razvoj luka, pomorskih veza, mostova i drugih prekograničnih pravaca.

Takva infrastruktura značajno povećava mogućnost prebacivanja ljudstva i tehnike na severu. U scenariju sukoba sa Rusijom taj prostor nalazi se u neposrednoj blizini Sankt Peterburga, Murmanska, Severomorska i drugih ključnih ruskih vojnih objekata na severozapadu, zbog čega se ove pripreme mogu posmatrati i kroz potencijalne pravce vojnih operacija prema ruskoj teritoriji.

Istovremeno se modernizuju podzemna skloništa i sistemi civilne zaštite. Finska i Švedska još od Hladnog rata imaju razvijenu mrežu skloništa, dok Norveška tokom 2026. sprovodi velike vojno-civilne vežbe.

Helsinki je počeo da dobija i američke lovce pete generacije F-35. U kontekstu geografskog položaja Finske i njene granice sa Rusijom, njihovo uvođenje u finske vazduhoplovne snage neposredno menja vojni odnos snaga na severnom delu ruske granice.

Ipak, evropski sistem još nije jedinstven. Države imaju različite procedure za izdavanje dozvola, različite standarde mostova i železnica, nejednake zalihe i različit nivo povezanosti civilnih institucija sa vojskom.

U samoj EU postoje procene da će stvaranje jedinstvenog prostora vojne mobilnosti zahtevati dodatno usklađivanje procedura i velika ulaganja.

Dodatni problem je vreme. Modernizacija mostova, železničkih pravaca, luka, aerodroma i drugih velikih infrastrukturnih objekata traje godinama, zbog čega evropske zemlje pokušavaju da ključne projekte završe tokom druge polovine ove decenije.

Međutim, čak i uspešno završavanje tih priprema ne rešava najopasniji problem mogućeg direktnog sukoba sa Rusijom. Rat velikih razmera između Rusije i evropskih država nosio bi rizik prelaska sa konvencionalnog na nuklearno oružje, uključujući taktičke i strateške sisteme.

U takvom scenariju planovi o bolnicama, skladištima, železničkim koridorima, vojnim bazama i brzom prebacivanju pojačanja mogli bi veoma brzo da izgube značaj.

Rusija raspolaže jednim od najvećih nuklearnih arsenala na svetu, pa bi direktan rat sa njom otvorio potpuno drugačiju vrstu sukoba od one za koju se evropska infrastruktura sada priprema.

Kako piše RIA Novosti, upravo je to ključna protivurečnost evropskih priprema: države planiraju prihvat hiljada ranjenika, utvrđuju granice i prilagođavaju civilnu infrastrukturu velikom konvencionalnom ratu, dok bi eskalacija takvog sukoba mogla da dovede do upotrebe taktičkog i strateškog nuklearnog oružja i poništi veliki deo tih planova.