Ruski državni vrh u sredu je potvrdio ono što su mnogi čekali sa kombinacijom fascinacije i straha: Izveden je test podvodnog bespilotnog vozila Posejdon, a prema predsedniku Vladimiru Putinu, tokom probe je prvi put uspešno pokrenuta i njegova atomska energetska jedinica.
Podaci: Dužina vozila oko 20 metara, prečnik približno 1,8 metara i masa reda veličine 100 tona — brojke koje se već duže pominju u otvorenim izvorima i koje su se pojavile i u ranijim analizama projekta.
Posejdon može nositi konvencionalne i nuklearne bojeve glave, a u dokumentima i izjavama koristi se opis da je namenjen udarima po nosačkim grupama, obalnim utvrđenjima i infrastrukturi.
Ruska verzija priče zvuči jednostavno i efektno: Lansiranje iz podmornice- nosača, startni motor za izbacivanje iz cevi i, potom, paljenje sopstvene nuklearne instalacije koja omogućava dugotrajan rad pod vodom — ili, kako je sažeto rečeno, gotovo neograničenu autonomiju.
Putin je istakao i tvrdnju da uređaj premašuje analoge po brzini i dubini kretanja i da ga današnja sredstva za presretanje ne mogu zaustaviti.
Da bude jasno: Ostvarenje nuklearne pogonske jedinice nije trivijalna stvar — to je tehnički iskorak koji menja logistiku oružanih sistema. Analitičari podsećaju da nuklearna energija pod vodom daje praktično neograničen doseg i sposobnost zadržavanja na mestima gde baterije ili klasični motori ne bi izdržali, ali i da to otvara nove bezbednosne, operativne i pravne nedoumice.
O platformama koje ga nose: Najčešće spominjana podmornica je K-329 Belgorod, prerađena i proširena jedinica projektovana da služi kao nosač za više takvih uređaja. Belgorod je ogroman brod — dužine oko 184 metra i potopnog istisnjenja u desetinama hiljada tona — i, prema izvorima, može primiti nekoliko (do šest) bespilotnih modula tipa Posejdon. Druga planirana platforma nosi ime Habarovsk.
Ne treba preskakati ni kontroverzne tvrdnje koje se često pojavljuju u medijima: Ideja da bi detonacija velike nuklearne bojeve glave na određenoj udaljenosti od obale mogla izazvati talase i dugotrajne radioaktivne posledice — to je okvir u kome se o Posejdonu govori od njegovog prvog pojavljivanja u javnosti.
Neki izveštaji pominju scenarije sa visinom talasa merljivom desetinama metara i zračnim/obalnim zagađenjem koje bi učinilo pogođene regione teško naseljivim narednih decenija. Međutim, ekspertiza je podeljena po pitanju konkretnih fizičkih posledica i realnih mehanizama stvaranja „radioaktivnog cunamija“.
Formalno: Status-6, 2M39 ili Posejdon, kako se različito naziva, javno je predstavljen u 2015–2018. godini, a projekat se tokom godina prepliće sa drugim radoznalim elementima ruske podmorske strategije — od mini-podmornica do sistema za rad na velikim dubinama. Reč je o oruđu koje menja raspon pitanja: Od taktičke upotrebljivosti do geopolitičkih poruka.
Novinarski, sa terena: Kada se govori o testu, ne radi se samo o tehničkom logoru i ponosu. Radi se o signalima — međunarodnim, političkim, pa i psihološkim. Testovi se najčešće koriste i kao sredstvo demonstracije mogućnosti, kao element pregovaračke pozicije; isto tako, prate ih diskusije o odbrani, kontramerama i o tome kako zapadne službe reaguju ili prate takve sisteme.
Ništa od ovoga nije definitivno zatvoreno: Podaci su fragmentarni, mnoge specifikacije su predmet procena, a efekti u realnim uslovima ostaju tema za ekspertize koje traju.
Tako ostaje i pitanje: Da li je reč pre svega o novom oružju koje menja pravila, ili o kombinaciji visokog profila i tehnički izazovnih rešenja koja tek treba da dokažu svoju operativnu vrednost? Odgovor će zavisiti od narednih testova, transparentnosti podataka i, pre svega, od toga kako druge vojske i pomorske službe prilagode svoje procese otkrivanja i odgovora.
Dok se broje kilometri, dužine i tone, ostaje osećaj da se menja vreme u kome se mornarice i strategije odmaraju na do tada nepredviđenim dimenzijama pretnje — i da nijedna od strana ne vidi, ali ni ne želi sasvim da prizna, šta bi pravi rezultat jednog takvog oružja mogao biti.
Webtribune.rs
