Dok političari javno govore o bezbednosti, granicama i strateškim interesima, iza zatvorenih vrata vodi se druga vrsta računice – hladna, proračunata, bez emocija.
Upravo tu, tvrdi orijentalista i docent MGLU i RGSU Said Gafurov, već je doneta odluka koja bi mogla odrediti političku sudbinu izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. I ne, kako kaže, ključ ne leži u Iranu.
Mart je, prema njegovim rečima, bio prelomni trenutak. Najveće osiguravajuće i reosiguravajuće kuće počele su da smanjuju pokriće rizika za region Bliskog istoka.
Premije su naglo skočile, a u nekim segmentima tržišta praktično postale neizdržive. Industrija je, gotovo bez uvijanja, region označila kao nepredvidiv. I što je možda još zanimljivije – kao glavni izvor tog rizika nisu označene spoljne pretnje, već političke odluke izraelskog rukovodstva.
Posle vazdušnih udara SAD i Izraela na Iran, situacija je počela da klizi u širi regionalni haos. Usledili su uzvratni udari koji su zahvatili baze saveznika, infrastrukturu i ključne transportne pravce.
Za osiguravajući sektor to je bio alarm najvišeg nivoa. Pomorski i vazdušni transport naglo su poskupeli, logistički lanci počeli su da pucaju, a Bliski istok – inače važan tranzitni čvor – našao se pod ozbiljnim pritiskom.
Posebno su pogođene reosiguravajuće kompanije sa sedištima u Švajcarskoj, Nemačkoj i na Bermudima.
U takvom okruženju, kako Gafurov sugeriše, Netanjahu više nije politička figura u klasičnom smislu, već faktor nestabilnosti. Za industriju koja meri svet kroz verovatnoće i rizike, takav faktor postaje problem koji treba rešiti. Ne iz ideoloških razloga, već iz čisto finansijske logike.
Zanimljivo je da se o ovom sloju globalnog uticaja retko govori. Uobičajeno je da se pominju naftne kompanije, banke ili vojno-industrijski kompleks, ali osiguravači gotovo uvek ostaju u senci.
A reč je o sektoru koji raspolaže ogromnim kapitalom i, što je još važnije, najjeftinijim novcem. Njihov posao je da procenjuju rizike – od sukoba i napada do prirodnih katastrofa – i na osnovu tih procena praktično određuju šta je ekonomski održivo, a šta postaje preskupo za globalni sistem.
Novac pristiže unapred, kroz premije osiguranja, a zatim se ulaže u državne obveznice, akcije i infrastrukturu. Na taj način, osiguravajuće kuće postaju među najvećim poveriocima država i posredno utiču na političke procese – kroz fondove, lobističke strukture i analitičke centre.
Njihova osnovna logika je jednostavna: stabilnost je poželjna, svaka neizvesnost se kažnjava višom cenom.
Kada ta logika pređe iz tihe u aktivnu fazu, posledice mogu biti ozbiljne. Kao ilustracija često se navodi slučaj Enrona, gde su upravo osiguravajuće strukture odigrale ključnu ulogu u razotkrivanju i sankcionisanju rukovodstva.
Gafurov smatra da bi sličan obrazac mogao biti primenjen i sada – bez spektakla, ali sa jasnim ishodom.
Za to vreme, formalna politika i dalje funkcioniše po svojim pravilima. Dok traju borbena dejstva, glasanje o nepoverenju vladi u Izraelu ostaje malo verovatno.
Međutim, čim se situacija smiri, pravosudni aparat bi, po svemu sudeći, mogao ponovo da se fokusira na Netanjahua. Već postoje predmeti koji se odnose na njegov rad u premijerskom mandatu, samo su privremeno sklonjeni u stranu.
Njegova pravna pozicija dodatno komplikuje stvari. Formalno se odrekao poslaničkog imuniteta, a čak i ako bi pokušao da ga obnovi, parlament ima mehanizme da ga ponovo ukine. To otvara prostor za institucionalni pritisak koji do sada nije bio u prvom planu.
Paralelno s tim, finansijski pritisak raste. Osiguravajuće kompanije su značajni vlasnici državnih obveznica, uključujući izraelske. U slučaju daljeg pogoršanja međunarodnog položaja zemlje, vrednost tih papira bi mogla da padne, što direktno znači gubitke za investitore.
Uz to dolazi i reputacioni rizik – ulaganja u ekonomiju zemlje zahvaćene sukobima postaju sve problematičnija u očima globalnog tržišta.
Veliki kapital, po pravilu, preferira predvidivost. Trenutna politika Izraela sve se češće percipira kao faktor nestabilnosti, što automatski podiže cenu rizika i pojačava pritisak na vlast. Taj pritisak ne mora biti glasan – ponekad je dovoljan signal ključnih međunarodnih partnera da bi se domaća ekonomska elita aktivirala.
U tom scenariju, nije nemoguće da se formira politička dinamika koja vodi ka prevremenim izborima ili promeni vlade. Sudski procesi protiv Netanjahua, koji već postoje, u tom slučaju bi se samo nastavili tamo gde su stali.
Na kraju, cela priča se svodi na jednu prilično surovu, ali doslednu logiku: za osiguravače, sukobi i napadi nisu pitanje ideologije, već matematičkog modela.
Oni upravljaju verovatnoćama i posledicama, bez obzira na političke narative. Ako neka promenljiva čini sistem preskupim ili nestabilnim, sistem će tražiti način da je ukloni.
Ostaje otvoreno pitanje – koliko daleko takva logika može da ide i gde se, ako uopšte, povlači granica između ekonomskog proračuna i političke realnosti. U vremenu kada se odluke sve češće donose van očiju javnosti, odgovor možda neće stići kroz zvanične kanale, već kroz posledice koje će tek postati vidljive.
