Dok se globalna javnost pita da li je potencijalno širenje sukoba na Bliskom istoku moguće obuzdati, u razgovoru objavljenom na Jutjubu, u kojem je voditelj Aleksij razgovarao sa poznatim ekonomskim i vojnim analitičarem Džimom Rikardsom, ocenjeno je da se žarište krize premešta sa vojnih okršaja na iscrpljivanje globalne ekonomije.
Rikards upozorava da su sedam meseci od početka rata ključne svetske zalihe – od strateških rezervi nafte, preko azotnih đubriva, do drugih sirovina – u potpunosti potrošene.
Prema njegovim rečima, države su u prvom periodu izbegavale ekonomski udar korišćenjem zamena, poput povećanog sagorevanja uglja u Kini, usmeravanjem američke nafte ka Japanu i rastom ruskog izvoza, ali te mere više ne mogu da nadomeste nastali nedostatak.
Situaciju na terenu dodatno otežava skoro potpuna blokada Ormuskog tjesnaca, kroz koji je pre sukoba dnevno prolazilo oko 160 brodova, dok se ta brojka sada smanjila na svega pet do devet plovila dnevno.
Rikards navodi da je prolaz blokiran jer je Iranu dovoljno da povremeno pogodi neki brod, nakon čega osiguravajuće kuće i transportne kompanije, zbog pravnih i bezbednosnih rizika, same odustaju od slanja posada i tereta u taj region.
Diplomatski pregovori o primirju u Turskoj i drugde su propali i neće biti obnovljeni jer su zahtevi zaraćenih strana potpuno nepomirljivi. Rikards je objasnio da Iran traži oslobađanje 80 milijardi dolara zamrznute imovine, ukidanje ekonomskih sankcija, kontrolu nad Ormuskim tesnacem i potpunim povlačenje vojske SAD sa Bliskog istoka, što predsednik SAD Donald Tramp neće prihvatiti.
S druge strane, Tramp zahteva prolaz kroz Ormuz bez naplate taksi, odustajanje Irana od obogaćenog uranijuma i obustavu nuklearnog programa pod međunarodnom inspekcijom, na šta Teheran ne pristaje.
Nakon neuspeha pregovora, SAD su nastavile sa bombardovanjem, dok Iran uzvraća napadima na američke baze u Jordanu i infrastrukturu u Saudijskoj Arabiji. Sukob se proširio i na Crveno more, gde napadi Huta prete zatvaranjem Sueckog kanala, kroz koji inače prolazi veći obim trgovačkog saobraćaja nego kroz Ormuz.
Komentarišući Trampove najave da će Hute „vratiti u kameno doba”, Rikards je napomenuo da su to nomadski borci koji žive u pećinama i protiv kojih Saudijska Arabija bez uspeha ratuje već 10 godina, te da je napad na nekoliko brodova nedeljno sasvim dovoljan da se usmeri globalni transport daleko od tog regiona.
Trenutne vazdušne udare na vojne tačke, mostove, kontrolne tornjeve i pruge Rikards opisuje kao vojno „oblikovanje bojišta” i pripremu za znatno veću operaciju.
Kao prvu opciju navodi kopnenu invaziju radi zaplene visokoobogaćenog uranijuma, koju naziva „Operacija Astek”, a koja bi zahtevala najmanje 10.000 vojnika, inženjerijske i specijalne jedinice, uz velike žrtve i uspostavljanje bezbednosnog prstena oko nuklearnih postrojenja.
Druga opcija je upotreba hiperzvučnih raketa bez eksploziva, napravljenih po uzoru na ruski sistem „Orešnik”, čije bi kinetičko punjenje gustog metalnog jezgra pri brzini od 10.000 milja na sat izazvalo efekat zemljotresa i zatrpalo iranska nuklearna postrojenja pod zemlju.
Naftno tržište već reaguje na ove pritiske. Iako su cene Brent nafte na fjučers tržištu, gde se ugovori sklapaju dva meseca unapred, sa prolećnih 110 dolara i majskog pada na 80 dolara ponovo skočile ka 90 i 100 dolara po barelu, stvarno fizičko kupovanje nafte trenutno iznosi 120 dolara po barelu i više.
Rikards naglašava da fjučersi predstavljaju samo opklade trgovaca, dok kupci koji žele tanker nafte isporučen sledeće nedelje plaćaju znatno višu cenu na licu mesta.
Rast cena energenata, poljoprivrednih sirovina i hemikalija neminovno vodi ka talasu inflacije i nestašicama koje na pojedinim mestima mogu izazvati glad. Budući da se sva roba dostavlja kamionima koji troše dizel, a čija cena raste brže od benzina, prevoznici podižu cene svih transportovanih proizvoda.
U prvoj fazi, ova inflacija na strani ponude izaziva smanjenje potrošnje, otpuštanja i recesiju jer građani izdvajaju više novca za gorivo, a odustaju od putovanja, odeće i restorana.
Opasnija faza nastupa kada inflacija pređe sa strane ponude na stranu potražnje i promeni psihologiju potrošača. Kada kupci shvate da cene neće padati, počinju ranije da kupuju nameštaj ili belu tehniku kako bi preduhitrili novi skok cena, čime dodatno guraju inflaciju naviše.
Dok se inflacija ponude sama obuzdava kroz pad potražnje i recesiju, inflaciju potražnje je izuzetno teško zaustaviti, što primorava centralne banke na drastično podizanje kamatnih stopa, nalik 1980. godini kada je Pol Voker podigao kamate na 20 odsto nakon što je inflacija u SAD dostigla 15 procenata.
Zlato se trenutno ne kupuje kao zaštita od inflacije, već kao sigurno utočište zbog geopolitičkih rizika. Rikards navodi da mnoge zemlje kupuju zlato plašeći se da bi SAD mogle zamrznuti njihove obveznice ili imovinu pod kontrolom Federalnih rezervi, po uzoru na iranska sredstva ili evropske pokušaje oduzimanja ruske imovine.
Dodatni razlog za rast cene zlata leži u činjenici da je proizvodnja u rudnicima stagnira i da je sve teže pronaći nalazišta visokog kvaliteta.
Rikards procenjuje da će zlato probiti granicu od 5.000 dolara po unci, nakon čega sledi ubrzani rast ka 10.000 dolara, što se može dogoditi krajem ove godine ili do 2027.
On objašnjava da svaki sledeći korak od hiljadu dolara zahteva manji procentualni skok – prelazak sa 4.000 na 5.000 dolara nosi rast od 25 odsto, dok skok sa 9.000 na 10.000 dolara predstavlja porast od samo 11 procenata, što se na današnjem tržištu može dogoditi u roku od samo jednog meseca.
