Voditelj Vladimir Trifonov razgovarao je sa Jakovom Kedmijem, bivšim šefom izraelske specijalne službe Nativ i ekspertom za međunarodnu bezbednost i politiku, o mogućim tajnim kontaktima Rusije i evropskih država, budućnosti evropske bezbednosti, političkim sukobima u Nemačkoj, migracionoj politici EU, potezima Donalda Trampa prema Iranu i američkoj politici na Bliskom istoku.
Završni deo razgovora, vođen 6. avgusta, bio je posvećen i američkoj upotrebi atomskog oružja protiv Japana 1945. godine.
Povod za prvi deo razgovora bila je informacija koju je voditelj pripisao Bloombergu, prema kojoj su se u Beču sastali predstavnici Rusije, Francuske, Velike Britanije i Nemačke i razgovarali o mogućnostima za postizanje mirovnog sporazuma u Ukrajini.
Trifonov je podsetio i na raniju izjavu predsednika Azerbejdžana Ilhama Alijeva o sastanku predstavnika Rusije i Nemačke na teritoriji Azerbejdžana.
Kedmi je naglasio da nema informacije koje bi mu omogućile da potvrdi da je sastanak u Beču održan, ko je na njemu učestvovao i šta je razgovarano. Sama činjenica da se takvi kontakti eventualno održavaju, prema njegovom mišljenju, ne dokazuje da se približava političko rešenje, jer svaka strana na pregovore dolazi sa sopstvenim interesima.
Kao primer naveo je iskustvo pregovora povezanih sa sporazumima iz Minska. Prema njegovom tumačenju, jedna strana može pregovarati u nameri da reši konflikt, dok druga razgovore može koristiti za odugovlačenje i prikupljanje snaga. Zbog toga bi, ocenio je, smisao eventualnih sadašnjih kontakata mogao da se proceni tek kada bi bili poznati ciljevi učesnika.
Posebnu pažnju Kedmi je posvetio mogućnosti da su evropske zemlje promenile odnos prema direktnim razgovorima sa Moskvom. Naveo je da je ruska pozicija bila da o sukobu prvenstveno razgovaraju Rusija i Ukrajina, uz SAD kao državu koja može snažno da utiče na proces, dok sa Evropom nije bilo pregovora. Istovremeno je ocenio da je Evropa postala jedan od glavnih faktora koji utiču na rat u Ukrajini.
Ako je sastanak predstavnika Rusije, Francuske, Velike Britanije i Nemačke zaista održan, Kedmi smatra da bi to moglo da znači prelazak sa evropskog odbijanja razgovora sa Rusijom na pokušaj uspostavljanja kontakta.
Međutim, upozorio je da bez dodatnih podataka nije moguće zaključiti da li je cilj pronalaženje rešenja, kupovina vremena ili pokušaj da se Moskva navede na veće ustupke.
Kedmi je podsetio da se složeni međunarodni problemi često prvo razmatraju na tajnim pregovorima, a javnost saznaje za njih tek kada se postigne određeni dogovor. Takvi procesi, prema njegovim rečima, često počinju kontaktima specijalnih službi, nakon čega mogu biti podignuti na viši politički nivo.
Razgovor je zatim prešao na inicijativu Sare Vagenkneht o pokretanju procesa „Helsinki 2“, zamišljenog kao osnova nove evropske bezbednosne arhitekture i dugoročnog utvrđivanja zajedničkih pravila u oblasti bezbednosti, stabilnosti i saradnje.
Kedmi je ocenio da političari često iznose inicijative prvenstveno u skladu sa sopstvenim političkim interesima i da njihovo predstavljanje ne znači nužno da očekuju njihovu realizaciju. Istovremeno je povukao istorijsku paralelu sa Helsinškim sporazumima, za koje tvrdi da je sovjetsko rukovodstvo pogrešno procenilo njihove posledice i da su određene odredbe kasnije odigrale ulogu koju Moskva nije očekivala.
Ipak, samu ideju novog sistema evropske bezbednosti smatra prirodnom. Prema njegovoj proceni, sadašnji odnosi evropskih država i Rusije zahtevaju drugačije rešenje jer postojeći sistem „vodi ka ratu“. Pozvao se na nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka, navodeći da je osnivač ujedinjene Nemačke bezbednost svoje države povezivao sa stabilnim odnosima sa Rusijom.
Po Kedmijevom mišljenju, održiv evropski sistem uzajamne bezbednosti zahteva normalne odnose Rusije i evropskih država, bez neprijateljstva i agresivnosti. Ukoliko bi nova bezbednosna konstrukcija bila usmerena protiv neke države, ona, kako je ocenio, ne bi smanjivala rizike već bi proizvodila novu međunarodnu napetost.
Mnogo oštriji bio je kada je govorio o mogućnosti zabrane Alternative za Nemačku i pritiscima na opozicione partije koje zagovaraju pregovore sa Rusijom. Kedmi je eventualnu zabranu AfD-a opisao kao izuzetno opasan politički zaokret i potvrdio da bi time Nemačka napravila korak ka modelu koji povezuje sa njenom nacističkom prošlošću.
Prema njegovoj proceni, takav razvoj događaja mogao bi da izazove krizu ozbiljniju od prethodnih nemačkih istorijskih slomova i čak ugrozi opstanak zemlje kao jedinstvene države. Kao istorijski primer naveo je zabranu Komunističke partije u Zapadnoj Nemačkoj, upoređujući takve metode političkog isključivanja sa praksom zabrane protivnika.
Kedmi je napravio razliku između današnje Nemačke i zemlje iz vremena Vilija Branta, čiju je politiku opisao kao suštinski drugačiju. Dodao je da se i Nemačka Konrada Adenauera, uprkos svim osobinama koje joj zamera, razlikovala od sadašnje političke Nemačke, i to, prema njegovoj oceni, u pozitivnom smislu.
Drugi veliki evropski problem u razgovoru bila je migracija. Kedmi je odbacio tvrdnje da iza problema Evropske unije postoji nekakav svetski zaverenički plan, ocenjujući da takva objašnjenja služe prebacivanju odgovornosti i traženju spoljnog krivca.
On tvrdi da je jedan od najvećih protivnika EU tokom poslednjih deset godina bila upravo politika njenog rukovodstva, posebno prema ilegalnoj migraciji. Kao jednu od ključnih političkih figura tog pristupa naveo je bivšu nemačku kancelarku Angelu Merkel, ocenjujući da Evropa sada plaća cenu odluka donetih tokom prethodne decenije.
Kedmi je ukazao na Italiju kao zemlju koja je bila izložena snažnom prilivu migranata preko Libije i na evropske države koje sada zahtevaju znatno čvršću kontrolu granica.
Napravio je jasnu razliku između legalne i ilegalne migracije, tvrdeći da svaka država treba sama da određuje obim legalnog useljavanja u skladu sa svojim ekonomskim, političkim i društvenim interesima.
Najkritičniji je bio prema španskom rukovodstvu, koje je optužio za neodgovoran odnos prema ilegalnoj migraciji i pomenuo amnestiju velikog broja migranata. Govoreći o migrantskoj krizi na španskoj teritoriji u severnoj Africi, naveo je da je većina ljudi koji su ilegalno ušli vraćena, dok problem ostaje sa približno 2.000 marokanske dece bez roditelja, čiji povratak, prema njegovom objašnjenju, otežavaju španski zakoni.
Njegov zaključak bio je da Evropa sada počinje da sprovodi mere koje je, prema njegovom mišljenju, trebalo da primeni pre deset ili petnaest godina: zatvaranje granica za ilegalnu migraciju i uređivanje legalnog useljavanja nacionalnim zakonima, uz saglasnost stanovništva.
U nastavku razgovora fokus je prebačen na SAD, Iran i Bliski istok. Kedmi je ocenio da Donald Tramp nije naročito zabrinut zbog predstojećih izbora za Kongres i da očekuje da Senat ostane pod republikanskom kontrolom. Podsetio je i na Trampovu izjavu da bi podržao Džej Di Vensa kao sledećeg predsednika SAD.
Kada je reč o spoljnoj politici prema Iranu, Kedmijeva ocena bila je znatno negativnija. Tvrdi da je Tramp od političara koji je pokušavao da ostavi utisak čoveka sposobnog da ostvari ono što želi postao predmet podsmeha na Bliskom istoku, u Evropi i drugim delovima sveta. Kao razlog naveo je česta obećanja o skorim sporazumima koja, prema njegovoj proceni, nisu praćena odgovarajućim rezultatima.
Govoreći o mogućem sporazumu povezanom sa Ormuskim moreuzom i odnosima sa Iranom, Kedmi je rekao da će konačnu ocenu dati tek kada bude poznato šta sporazum sadrži, koje obaveze predviđa i šta će zaista biti sprovedeno. Prema modelu koji je opisao, pregovori o konačnom mirovnom sporazumu trajali bi 60 dana, dok bi Iran u međuvremenu otvorio Ormuski moreuz.
Kedmi je ukazao na ono što vidi kao osnovnu kontradikciju takvog ishoda: pre poslednjeg američko-iranskog sukoba Ormuski moreuz je već bio otvoren. Zbog toga smatra da bi vraćanje na stanje koje je postojalo pre sukoba teško moglo da bude predstavljeno kao veliki američki uspeh. Dodao je da pregovori o okončanju iranskog vojnog nuklearnog projekta, kako ga je nazvao u razgovoru, još nisu ni počeli.
Prema njegovoj oceni, Tramp time ubrzano troši politički kredit koji je imao. Kedmi je naglasio da se na Bliskom istoku posebno poštuje demonstrirana moć i upozorio da gubitak autoriteta može imati ozbiljne posledice po sposobnost Vašingtona da utiče na regionalne aktere.
Na pitanje kako je moguće da iskusan poslovni čovek poput Trampa pogrešno proceni Bliski istok uprkos dugogodišnjem američkom iskustvu u regionu, Kedmi je odgovorio protivpitanjem: gde američka politika na Bliskom istoku tokom poslednjih 40 ili 50 godina nije napravila ozbiljne greške?
Kao izuzetak izdvojio je Henrija Kisindžera, dok je američku intervenciju u Iraku naveo kao primer strateške pogrešne procene. Prema njegovom tumačenju, rušenjem Sadama Huseina SAD su uklonile protivtežu Iranu i omogućile jačanje iranskog regionalnog položaja, dok je politička vlast u Iraku prešla u ruke šiitskih struktura, u neposrednom susedstvu šiitskog Irana i snaga u Jemenu koje je opisao kao prošiitske.
Kedmi je osporio pretpostavku da Trampovo poslovno iskustvo automatski znači sposobnost razumevanja međunarodne politike. Tvrdi da ljudi iz njegovog okruženja koji učestvuju u formulisanju politike prema Bliskom istoku nemaju dovoljno znanja o Iranu, Saudijskoj Arabiji, Jemenu i međunarodnim odnosima. „Na neznanju se ne gradi politika, na neznanju se ne započinju ratovi“, poručio je.
Kao još jedan primer američkih pogrešnih procena naveo je Prvi zalivski rat. Posle iračke okupacije Kuvajta, američke snage oslobodile su Kuvajt i porazile iračku vojsku, ali nisu krenule na Bagdad niti srušile Sadama Huseina. Kedmi je podsetio da su tada postojala očekivanja da će njegov režim posle vojnog poraza pasti u roku od dve ili tri godine, što se nije dogodilo.
Drugi primer povezao je sa Kondolizom Rajs i palestinskim izborima na kojima je učestvovao Hamas. Prema Kedmijevom mišljenju, palestinsko rukovodstvo želelo je da spreči Hamas da učestvuje na izborima zbog njegovog statusa terorističke organizacije, ali su SAD insistirale na njegovom učešću, uz procene svojih službi da Hamas nema šanse za pobedu.
Kada je rezultat pokazao suprotno, Kedmi tvrdi da je američki odgovor praktično bio priznanje da je procena bila pogrešna. Taj slučaj predstavio je kao ilustraciju šireg problema američkog razumevanja političkih procesa izvan sopstvenih granica.
Završni deo razgovora bio je posvećen 6. avgustu i godišnjici američkog atomskog napada na Hirošimu. Kedmi je izneo izrazito kritičko tumačenje odluke predsednika Harija Trumana, tvrdeći da se ona ne može razumeti bez njegovog tadašnjeg političkog položaja.
Prema Kedmijevom prikazu, Truman je kao potpredsednik bio slabo uključen u najvažnije državne poslove i nije znao ni da SAD razvijaju nuklearno oružje. Posle smrti Frenklina Ruzvelta neočekivano je preuzeo predsedničku funkciju i, kako Kedmi tvrdi, imao snažnu potrebu da potvrdi svoj politički autoritet i pokaže da će upravo on završiti rat sa Japanom.
Kedmi smatra da je Japan već pre atomskih napada bio pred potpunim porazom, posebno nakon što su SAD osvojile ostrva sa kojih su mogle da bombarduju japansku teritoriju. Naveo je da je zemlja ostala bez rafinerijskih kapaciteta i goriva i da su konvencionalna bombardovanja već nanosila ogromne gubitke.
Prema brojkama koje je izneo uz ogradu da ih navodi po sećanju, u Hirošimi je od prve atomske bombe poginulo približno 70.000 do 80.000 ljudi, dok je u jednom danu bombardovanja Tokija stradalo oko 100.000. Dodao je da su SAD tada raspolagale sa ukupno tri atomske bombe i tvrdio da američka vojska nije očekivala da će atomski napadi na Hirošimu i Nagasaki sami po sebi proizvesti odlučujući vojni efekat, zbog čega su operativni planovi nastavljeni.
Na toj osnovi Kedmi je izneo svoju ključnu tvrdnju: glavni politički cilj upotrebe atomskog oružja, prema njegovom tumačenju, nije bio Japan već vršenje pritiska na Josifa Staljina i Sovjetski Savez. Japan je, kako tvrdi, već bio vojno poražen, dok je demonstracija novog američkog oružja trebalo da promeni odnos snaga između Vašingtona i Moskve.
Kedmi je tu tvrdnju povezao sa kasnijim sovjetskim prisustvom u severnom Iranu. Prema njegovom tumačenju, kada je Staljin pokazao nespremnost da povuče sovjetske snage, američka pretnja mogućom upotrebom atomskog oružja imala je posebnu težinu jer Sovjetski Savez u tom trenutku nije posedovao sopstvenu atomsku bombu. On tvrdi da je Staljin pod tim pritiskom povukao vojsku iz Irana.
Na kraju je Kedmi povukao paralelu između tog istorijskog događaja i današnjeg sukoba Rusije i Ukrajine. Po njegovom tumačenju, Ukrajina nije krajnji cilj zapadne politike već prostor preko kojeg se vodi šira konfrontacija sa Rusijom, pri čemu ukrajinsko stanovništvo snosi posledice rata. Hirošimu i Nagasaki na sličan način vidi kao sredstvo demonstracije sile usmerene prvenstveno prema Sovjetskom Savezu.
Takav obrazac Kedmi je pripisao kontinuitetu američke političke kulture, povezujući Trumana sa kasnijim administracijama Džordža Buša mlađeg i Džozefa Bajdena. Prema njegovoj završnoj oceni, menjaju se predsednici i istorijske okolnosti, ali sklonost Vašingtona da precenjuje sopstvene mogućnosti i pogrešno procenjuje druge države ostaje ista.
