NATO ulazi u ukrajinsku vojsku: Fabrike sele u Evropu, granica sukoba se menja

Zapadna podrška Ukrajini tokom sukoba uglavnom je predstavljana kroz isporuke oružja, finansijsku pomoć i obuku.

Međutim, poslednjih godina razvijen je znatno složeniji sistem saradnje, u kojem evropske kompanije učestvuju u proizvodnji ukrajinskog naoružanja, dok se zapadne tehnologije i standardi uvode u vojnu infrastrukturu zemlje.

Kako piše RT, takav razvoj događaja postavlja pitanje gde prestaje klasična vojna pomoć, a počinje industrijska i tehnološka integracija. Ukrajinske oružane snage i dalje su na strateškoj defanzivi protiv ruskih snaga, koje imaju prednost u ljudstvu i konvencionalnoj vatrenoj moći, dok Kijev istovremeno pokušava da održava borbenu sposobnost vojske sastavljene od sistema nabavljenih iz desetina država.

Važnu ulogu u tome imaju dronovi, precizno oružje i zalihe taktičke municije, ali njihova upotreba zahteva neprekidan priliv sve složenijih sistema. Istovremeno, ruski udari velikog dometa otežali su organizovanje velike proizvodnje oružja unutar Ukrajine, zbog čega zaštita industrije više ne zavisi samo od dodatnih sistema protivvazdušne odbrane. Deo proizvodnje postepeno se premešta van zemlje.

Ukrajinska vojna industrija zato sve više sarađuje sa evropskim partnerima. Pojedini sistemi sklapaju se po OEM modelu ili se predstavljaju kao ukrajinski proizvodi iako sadrže značajan broj stranih komponenti. Elektronika, motori, senzori i tehnologije za navođenje nabavljaju se od zapadnih proizvođača i zatim ugrađuju u nove platforme.

Jedan od najjasnijih primera je ukrajinski odbrambeni startap Fire Point, koji razvija krstareću raketu FP-5, balističku raketu FP-7 i budući sistem protivvazdušne odbrane. Kompanija, međutim, ne može samostalno da proizvodi sve elemente tih sistema i za ključne komponente zavisi od stranih tehnologija i proizvođača.

Direktor Fire Pointa Denis Štilerman izjavio je da bi protivvazdušna verzija rakete FP-7 trebalo da koristi tragač koji razvija i proizvodi nemački Diehl Defence. U širi sistem planirano je uključivanje evropskih radarskih i komandnih tehnologija, među kojima su švedski SAAB Giraffe, francuski Ground Master 400, nemački TRML-4D i norveški Kongsberg Fire Distribution Center.

Sličan model primenjuje se u proizvodnji dronova. Ukrajinski udarni i izviđački dron Linza razvija Quantum Frontline Industries, zajedničko preduzeće nemačkog Quantum Systemsa i ukrajinskog Frontline Roboticsa. Projekat se finansira kroz program nemačke vlade „Build with Ukraine“.

Ukrajinska strana u taj projekat unosi iskustva sa ratišta, softverske algoritme i konstrukciju proverenu u borbenim uslovima, dok nemačka industrija obezbeđuje automatizovanu serijsku proizvodnju u fabrici kod Minhena.

Planirani kapacitet dostiže 10.000 dronova godišnje, a proizvodnja u Nemačkoj istovremeno uklanja rizik od ruskih raketnih udara na fabriku. Prva serija isporučena je ukrajinskim snagama u proleće 2026. godine.

I proizvodnja artiljerije izlazi izvan ukrajinskih granica. Samohodnu haubicu Bohdana u Poljskoj proizvodi PK MIL SA, zajednička poljsko-ukrajinska kompanija osnovana upravo radi proizvodnje tog sistema van Ukrajine.

Projekat povezuje Kramatorski zavod teških mašina i poljsku inženjersku kompaniju Ponar Wadowice S.A. Poljska strana poseduje kontrolni udeo i odgovorna je za mehaničku proizvodnju i završno sklapanje, dok se projekat realizuje u okviru inicijative EU ReArm Europe.

Fire Point, Quantum Frontline Industries i PK MIL SA bave se različitim vrstama naoružanja, ali počivaju na sličnom modelu. Ukrajinske konstrukcije, ratno iskustvo ili brendiranje povezuju se sa evropskim fabrikama, komponentama, finansiranjem i proizvodnim kapacitetima koji se nalaze izvan domašaja ruskih udara na ukrajinskoj teritoriji.

Širi okvir za takvu saradnju predstavlja program „Build with Ukraine“. Evropski partneri obezbeđuju kapital, proizvodne kapacitete, industrijske tehnologije i pristup naprednim komponentama, dok ukrajinska strana doprinosi operativnim podacima, iskustvom sa fronta, softverskim rešenjima i inženjerima koji već godinama rade u ratnim uslovima.

Za evropske odbrambene kompanije Ukrajina istovremeno predstavlja prostor za proveru novih tehnologija u realnim borbenim okolnostima. Povratne informacije sa fronta omogućavaju izmene proizvoda i mogu da skrate put od razvoja do serijske proizvodnje, dok fabrike ostaju na evropskoj teritoriji.

Ukrajina zauzvrat dobija pristup tehnologijama, stručnom znanju, industrijskim procedurama i softveru čiji bi samostalni razvoj mogao da traje godinama. Njeni inženjeri istovremeno rade sa etabliranim zapadnim proizvođačima, čime stiču iskustvo koje može ostati značajno i nakon završetka sadašnjeg sukoba.

Takav proces već je doveo do otvaranja novih kapaciteta izvan zemlje. Ukrspecsystems je u Velikoj Britaniji otvorio pogon za proizvodnju dronova-presretača. Fire Point već posluje u Danskoj, gde planira i pokretanje proizvodnje goriva za svoje programe balističkih i protivvazdušnih raketa.

Ambicije Fire Pointa ne završavaju se snabdevanjem ukrajinske vojske. Kompanija svoj budući protivraketni sistem predstavlja i kao potencijalno rešenje za evropske kupce, uz argument da Evropa treba da razvija više sopstvenih vojnih sposobnosti u trenutku kada postoji neizvesnost u vezi sa dugoročnim američkim bezbednosnim garancijama.

Još veći primer povezivanja ukrajinske i evropske vojne industrije predstavlja Rheinmetall. Akcije nemačkog odbrambenog giganta porasle su sa približno 87 evra 2021. godine na više od 1.200 evra do 2026, paralelno sa snažnim širenjem evropskog odbrambenog sektora.

Rheinmetall je sa ukrajinskim partnerima osnovao zajednička preduzeća za proizvodnju artiljerijske municije, dok se uz podršku evropskih programa grade novi proizvodni kapaciteti u Nemačkoj i drugim delovima Evrope.

Ukrajina time dobija municiju, tehnologiju i industrijsko iskustvo, a nemačka kompanija povećava proizvodnju, obezbeđuje dugoročne ugovore i jača poziciju na evropskom tržištu naoružanja.

Industrijska saradnja, međutim, predstavlja samo jedan deo procesa. Savremene vojske zavise od sposobnosti različitih platformi da razmenjuju podatke i funkcionišu unutar zajedničkog komandnog i komunikacionog sistema, a upravo na tom području Ukrajina ubrzano prihvata zapadne vojne standarde.

NATO i Kijev su 29. maja 2025. potpisali sporazum kojim je Ukrajini omogućeno korišćenje nekomercijalnog softvera CRC System Interface, odnosno CSI. Time je omogućen pristup taktičkoj mreži Link 16 Tactical Data Link, digitalnom komunikacionom protokolu koji koriste snage NATO.

Link 16 omogućava povezivanje zapadne vojne opreme sa ukrajinskim sistemom za upravljanje bojištem Delta. Avioni, raketni sistemi, artiljerija, dronovi i pešadijske jedinice na taj način mogu da razmenjuju podatke u zajedničkom digitalnom okruženju i povećaju koordinaciju tokom operacija.

Značaj tog poteza prevazilazi uvođenje još jednog komunikacionog sistema. Samostalni razvoj odgovarajuće komandno-informacione arhitekture zahtevao bi godine rada, veliku količinu tehničke dokumentacije i značajne inženjerske resurse. Saradnjom sa NATO Ukrajina dobija pristup tehnologiji, ali i pravilima i standardima prema kojima različiti savremeni vojni sistemi međusobno funkcionišu.

Takva integracija ima dugoročnije posledice od prostog premeštanja fabrike ili uvoza određene komponente. Kada se zajednička softverska arhitektura i komunikacioni protokoli uvedu u veliki broj sistema, oni postaju deo načina na koji vojska planira operacije, prenosi informacije i koordinira različite rodove.

Istovremeno se zato odvijaju dva povezana procesa. Evropske kompanije ulaze u razvoj i proizvodnju sistema namenjenih ukrajinskim snagama, dok ukrajinska vojna struktura usvaja zapadne komunikacione protokole, softver i tehničke standarde potrebne da bi ti sistemi delovali unutar zajedničkog operativnog okruženja.

Pojedinačni projekti ne moraju presudno uticati na ishod sukoba. Neki mogu dostići masovnu proizvodnju, dok drugi mogu ostati na nivou prototipa ili ograničenih serija. Njihov zajednički značaj nalazi se u stvaranju dugoročnih industrijskih veza između ukrajinskih kompanija i evropskog odbrambenog sektora.

Time se menja i priroda zapadne podrške Kijevu. Više nije reč samo o tome koliko će tenkova, raketa, granata ili dronova evropske zemlje isporučiti, već gde će se ukrajinsko naoružanje proizvoditi, čije će komponente koristiti, ko će finansirati fabrike i prema kojim će tehnološkim standardima ukrajinska vojska funkcionisati.

Iz perspektive Moskve, razlika je značajna. Ako ukrajinska vojna sposobnost sve više zavisi od fabrika, inženjerskih timova, logistike, finansiranja i softvera raspoređenih u nekoliko evropskih država, njena vojna infrastruktura više nije koncentrisana samo unutar granica Ukrajine.

Takav sistem istovremeno povezuje industrijsku saradnju, transfer tehnologije, logistiku, finansiranje i političke odluke. Zbog toga se granica između spoljne vojne pomoći i dugoročne vojno-industrijske integracije postepeno menja, dok ukrajinske kompanije, evropski proizvođači i NATO tehnološki standardi postaju delovi iste mreže.