Sjedinjene Države decenijama raspolažu vojnom moći i finansijskim mogućnostima sa kojima malo koja država može da se poredi.
Ipak, rezultati američkih vojnih intervencija često nisu odgovarali početnim očekivanjima Vašingtona, što ponovo otvara pitanje kako zemlja sa tolikom tehnološkom, ekonomskom i vojnom prednošću završava dugotrajne sukobe bez ostvarenja prvobitnih ciljeva.
Kolumnista časopisa Foreign Policy Stiven Volt smatra da najnoviji rat sa Iranom pripada upravo tom obrascu. Prema njegovoj oceni, sukob nije ostvario nijedan od ciljeva koje je postavila administracija Donalda Trampa i verovatno će na kraju ojačati strateški položaj Teherana.
Volt ukazuje na dugu seriju američkih ratova sa problematičnim završetkom. Korejski rat okončan je bez jasnog pobednika, Vijetnamski rat američkim porazom, dok su rat u Iraku 2003. i višedecenijska kampanja u Avganistanu takođe završeni neuspehom. Ni rat oko Kosova 1999. godine ne smatra jasnim američkim trijumfom, tvrdeći da je Srbija na kraju dobila čak bolje uslove od onih koji su joj bili ponuđeni pre početka borbi.
Ako se izuzme američka invazija na malu karipsku državu Grenadu 1983, zbog ogromne razlike u snazi dve strane, Volt kao jedinu nedvosmislenu vojnu pobedu SAD tokom poslednjih nekoliko decenija izdvaja Zalivski rat 1991. godine. Sjedinjene Države i njihovi saveznici jesu izašli kao pobednici iz Hladnog rata, ali bez direktnog oružanog sukoba sa Sovjetskim Savezom.
Uzrok takvog bilansa, prema njegovom tumačenju, nije nedostatak novca. Američki vojni budžet ostaje ogroman, a Kongres je spreman da odobri velika sredstva za odbranu. Problem nije ni nedostatak vatrene moći, jer SAD zadržavaju sposobnost da uništavaju ciljeve hiljadama kilometara od svojih granica, niti nedostatak hrabrosti američkih vojnika.
Ipak, Volt ocenjuje da je deo američkog potencijala sada mogao biti oslabljen količinom savremenih raketa koju su predsednik Donald Tramp i ministar odbrane Pit Hegset potrošili tokom rata sa Iranom. Ni to, međutim, ne objašnjava zbog čega se ogromna vojna nadmoć tako često ne pretvara u političku i stratešku pobedu.
Glavni problem vidi u načinu na koji Vašington bira ratove i definiše njihove ciljeve. SAD, prema njegovoj tezi, ulaze u sukobe u kojima imaju ograničene interese, a istovremeno postavljaju izuzetno ambiciozne zadatke, uključujući pokušaje da druge države preurede prema sopstvenom političkom modelu.
Protivnička strana zato često ima mnogo snažniji motiv da istraje. Za nju sukob može predstavljati pitanje opstanka, nezavisnosti ili političke autonomije, dok SAD često ratuju za ciljeve koji su poželjni, ali nisu presudni za američku bezbednost.
Slabijoj strani tada nije neophodno da vojno uništi snažnijeg protivnika. Dovoljno je da opstane dovoljno dugo da američka javnost i političko rukovodstvo zaključe da dalja ulaganja ljudi, novca i vojne opreme više nemaju smisla.
Korejski rat pokazao je koliko takva razlika u ulozima može biti važna. SAD su imale značajne interese na Korejskom poluostrvu jer je potpuna komunistička pobeda mogla da utiče na tok Hladnog rata u Aziji.
Kina je, međutim, američki pokušaj ujedinjenja poluostrva shvatila kao egzistencijalnu pretnju i žrtvovala najmanje 200.000 ljudi, a moguće i znatno više, kako bi to sprečila. Posle tri godine teških borbi rat je završen bez odlučujuće pobede.
U Vijetnamu se Vašington suočio sa snažnim lokalnim nacionalizmom povezanima sa komunističkim pokretom koji je prethodno pobedio francusku kolonijalnu vlast. Američko rukovodstvo uspelo je neko vreme da javnost uverava da je sprečavanje komunističke pobede vitalni američki interes, između ostalog upozoravajući na takozvanu domino teoriju.
Cena takve politike bio je i gubitak poverenja javnosti. Protivljenje beskrajnom ratu postepeno je raslo, SAD su na kraju povukle svoje snage, a Hanoi je potom ostvario konačnu pobedu.
Sličan obrazac Volt pronalazi u Iraku. Sadam Husein jeste predstavljao dugogodišnji problem za Vašington, ali je do 2003. njegova sposobnost da ugrozi SAD bila znatno ograničena. Programi naoružanja bili su demontirani, a irački predsednik nije bio umešan u terorističke napade 11. septembra 2001.
Njegovo svrgavanje zato nije predstavljalo vitalni američki interes, uprkos ambicijama neokonzervativaca koji su želeli transformaciju Bliskog istoka u region proameričkih demokratija. Rušenje Sadama pokazalo se relativno jednostavnim, ali su se okupacione snage ubrzo suočile sa snažnom pobunom protiv strane dominacije.
Iran i Sirija podržavali su otpor, jer nisu želeli da postanu sledeće mete Vašingtona. Rat koji je počeo brzom američkom vojnom pobedom tako je prerastao u dugotrajnu i skupu kampanju čiji rezultat nije odgovarao ciljevima sa kojima su SAD ušle u Irak.
Avganistan je predstavljao drugačiji početni slučaj. Vašington je imao snažan razlog da posle napada 11. septembra progoni Osamu bin Ladena i njegove saradnike, ali se ograničena antiteroristička operacija pretvorila u pokušaj izgradnje demokratije zapadnog tipa.
Ta ambicija izazvala je snažan otpor u zemlji koja je tokom istorije stekla reputaciju „groblja imperija“. Pobunjenicima nije bilo potrebno da vojno poraze SAD u klasičnom smislu; bilo je dovoljno da opstanu i čekaju odlazak američkih snaga. Donald Tramp je pred kraj svog prvog predsedničkog mandata pokrenuo završavanje američkog angažmana, a predsednik Džo Bajden potom je okončao sukob koji je do tada izgubio prvobitni strateški smisao.
Zalivski rat iz 1991. pokazuje potpuno drugačiji model. I ta intervencija bila je rat po izboru, jer iračka okupacija Kuvajta nije predstavljala neposrednu bezbednosnu pretnju Sjedinjenim Državama. Dugoročna iračka kontrola nad Kuvajtom i njegovim naftnim poljima, međutim, mogla je ozbiljno da promeni ravnotežu snaga u Persijskom zalivu.
Administracija predsednika Džordža H. V. Buša strahovala je i da bi agresija bez odgovora stvorila opasan presedan. Za razliku od kasnijih američkih intervencija, politički i vojni ciljevi bili su ograničeni i proporcionalni interesima SAD.
Američke snage i njihovi saveznici isterali su iračku vojsku iz Kuvajta, oslabili njene kapacitete i omogućili uvođenje inspekcija Ujedinjenih nacija koje su ograničile iračke programe naoružanja. Buš je zatim odbio da nastavi prema Bagdadu i sruši irački režim.
Takva operacija prekoračila bi mandat Saveta bezbednosti UN i primorala SAD da preuzmu odgovornost za smirivanje duboko podeljene i neprijateljski raspoložene zemlje. Upravo ograničavanje ciljeva i pravovremeni završetak operacije razlog su zbog kojeg se Zalivski rat smatra jednim od najvećih američkih vojnih uspeha novijeg doba.
Paradoks američke moći, prema Voltu, jeste u tome što SAD zbog svoje bezbednosti i geografskog položaja retko dolaze u situaciju u kojoj su njihovi vitalni interesi direktno ugroženi. Ratovi u kojima bi gubici razmera Drugog svetskog rata bili opravdani praktično nisu na vidiku.
Istovremeno, ogromna vojna i tehnološka prednost omogućava Vašingtonu da relativno lako interveniše širom sveta. Ta sposobnost političare može da navede na zaključak da će i ostvarivanje mnogo ambicioznijih političkih ciljeva biti jednostavno.
Zato problem, po ovoj tezi, nije u tome što SAD ne umeju da ratuju, već što biraju „pogrešne“ ratove i postavljaju „pogrešne“ ciljeve. Posledice ne pogađaju samo samu Ameriku: ponovljene neuspešne intervencije mogu da navedu saveznike da preispituju odluke Vašingtona, dok istovremeno troše resurse potrebne za buduće nadmetanje sa velikim rivalima poput Kine.
Ostaje pitanje zbog čega se isti obrazac ponavlja čak i pod predsednikom koji se javno protivio „beskrajnim ratovima“ i predstavljao kao „kandidat mira“. Volt jedan od odgovora nalazi u dugogodišnjoj nespremnosti američke spoljnopolitičke elite da prizna odgovornost za prethodne greške i iz njih izvuče pouke.
Kao primer navodi Roberta Kejgana, dugogodišnjeg zagovornika politike američke moći i jednog od najglasnijih pristalica invazije na Irak 2003. Kejgan je nedavno kritikovao Trampov rat sa Iranom, iako je godinama podržavao intervencionistički pristup američkoj spoljnoj politici.
Na pitanje da li je rat u Iraku bio greška, Kejgan je odgovorio: „Nisam siguran da ima smisla to priznati. To nikoga neće vaskrsnuti.“ Dodao je da najviše žali zbog toga što je taj rat potkopao podršku politici stranih intervencija koju i dalje zastupa.
Dok američka spoljnopolitička elita, uključujući i politički tabor „Velike Amerike“, ne počne da priznaje greške i preuzima odgovornost za posledice svojih odluka, Volt ne očekuje prekid tog obrasca. Američka vojna nadmoć, prema njegovom zaključku, neće biti dovoljna za pobedu sve dok Vašington nastavlja da ulazi u sukobe u kojima njegovi politički ciljevi prevazilaze interese zbog kojih je u njih ušao.
