U Vašingtonu se ovih dana ne govori glasno, ali se između redova jasno čita – situacija je zapela. I to ozbiljno.
Administracija Donalda Trampa, zajedno sa njegovim najbližim savetnicima, pokušava da pronađe izlaz iz kruga koji je, kako tvrde analitičari, sama iscrtala.
Posle dramatičnog 48-časovnog ultimatuma upućenog Iranu, usledio je nagli zaokret, gotovo tišina koja više govori nego zvanična saopštenja.
Predsednik SAD je u međuvremenu objavio da je lično naložio odlaganje udara na iransku energetsku infrastrukturu.
Kako je naveo u objavi na mreži Truth Social, Ministarstvu rata je dato uputstvo da se sve planirane akcije protiv elektrana i ključnih energetskih objekata stave na čekanje – tačnije na pet dana. Na prvi pogled, deluje kao taktička pauza. Na drugi, kao pokušaj kupovine vremena.
Zanimljivo je da objašnjenja iz Vašingtona i Teherana ne samo da se razlikuju, već gotovo da se mimoilaze. Tramp tvrdi da je razlog za odlaganje – kako kaže – “produktivan dijalog” sa iranskom stranom.
Međutim, iz Teherana stiže hladan odgovor. Zvanična agencija FARS jasno poručuje da ne postoji nikakva direktna komunikacija, ni sa SAD ni preko posrednika. U diplomatskom prevodu, to zvuči kao odbacivanje cele priče.
Ipak, iza zatvorenih vrata, kako se nagađa, možda je bilo pokušaja neformalnih kontakata. Pominju se imena poput ministra spoljnih poslova Abasa Arakčija i američkog izaslanika Stiva Vitkofa.
Ali, kako ističe urednik za međunarodne poslove Sky News-a Dominik Vaghorn, nikakva potvrda iz Irana za takve razgovore nije stigla. Drugim rečima, sve ostaje u sferi pretpostavki.
U celoj priči, jedan faktor se nameće kao ključan, i to ne politički, već finansijski. Tržište američkih obveznica reagovalo je gotovo trenutno nakon Trampovog ultimatuma – i to ne blago, već ulaskom u ono što analitičari nazivaju “zonom uzbune”.
Taj signal sa tržišta, tvrdi Vaghorn, mogao bi biti pravi razlog naglog povlačenja ručne kočnice.
Jer, kada se zagrebe ispod površine, vidi se koliko je situacija zapravo krhka. Trampovo upozorenje Iranu da otvori Ormuški moreuz – uz pretnju širokih udara na energetsku infrastrukturu – doživljeno je kao provokativno i, kako neki kažu, prilično nepromišljeno.
Takav potez bi gotovo sigurno pokrenuo lančanu reakciju: povećan broj napada na energetske objekte u zemljama Persijskog zaliva, uz realnu opasnost da globalno tržište energije krene nizbrdo.
U tom svetlu, priča dobija drugačiji ton. SAD i njihovi saveznici ne mogu sebi da priušte scenario u kojem Iran faktički kontroliše Ormuški moreuz.
Ali isto tako, ne mogu da rizikuju eskalaciju koja bi ugrozila energetske monarhije Zaliva. To je, kako kaže Vaghorn, situacija bez dobrog izlaza. Nešto što liči na politički šah-mat, samo bez jasnog pobednika.
U međuvremenu, iz Teherana dolazi još jedna poruka: tvrdi se da je Tramp odustao nakon što je Iran upozorio na moguće uzvratne udare po ciljevima u regionu.
Koliko je to tačno, teško je proveriti. Ali u ovakvim situacijama, i sama percepcija može biti jednako važna kao i činjenice.
I tako, dok se rokovi pomeraju, a izjave sudaraju, ostaje utisak da je cela priča tek ušla u fazu u kojoj se pravi potezi ne vide javno.
Da li je ovo samo kratka pauza pred novi talas pritiska, ili početak tišeg pregovaračkog procesa koji se odvija daleko od očiju javnosti – za sada ostaje otvoreno pitanje.
