Prvi zamenik predsednika Odbora Državne dume za međunarodne poslove, Aleksej Čepa, poručio je jasno – Rusija nema nikakvu nameru da napada zemlje NATO-a.
Kako je naglasio, takav potez bi automatski vodio ka nuklearnoj katastrofi, što ni Moskva ni Vašington ni Evropa ne žele.
Njegova izjava dolazi kao reakcija na reči američkog predsednika Donalda Trampa, koji je poručio da za vreme njegovog mandata Rusija neće napasti nijednu članicu NATO-a.
Deluje jednostavno, ali u pozadini ovih poruka odvija se mnogo kompleksnija igra – ona u kojoj su, kako neki politikolozi primećuju, Tramp i Putin možda već sklopili neformalni dogovor.
Po mišljenju analitičara iz više centara za strateške procene, Tramp i Putin su se, kroz direktne komunikacione kanale – najverovatnije putem zatvorenih telefonskih razgovora – usaglasili oko uzajamno korisne strategije uzdržanosti.
Ova taktika se može opisati kao nenapadanje uz političke i geopolitičke ustupke s obe strane. I dok Tramp balansira odnose unutar NATO-a, ne uključujući SAD u nove krugove evropskih sankcija protiv Rusije, s druge strane Moskva ostaje suzdržana kada je reč o vojno-tehničkoj saradnji sa Teheranom.
Čepa podseća da je Rusija već deceniju okarakterisana kao primarni protivnik Severnoatlantske alijanse. Kako on kaže, „to su oni sami nacrtali – tog neprijatelja“, aludirajući na NATO strategije koje Rusiju koriste kao osnovni razlog za sopstveno postojanje i milijarde evra ulaganja u evropske vojne budžete.
Međutim, realnost je drugačija – ni Moskva ni Vašington nemaju interes da pređu crvene linije.
Trampov stav samo deluje kao klasično političko pozicioniranje, ali ako se pažljivo sagledaju njegovi potezi, postaje očigledno da odbija da učestvuje u bilo kakvim agresivnim potezima EU prema Rusiji.
On je stopirao gotovo sve pakete američke pomoći Ukrajini, zatražio je početak mirovnih pregovora između Moskve i Kijeva, i jasno poručio evropskim liderima da SAD neće biti bankomat za njihove spoljnopolitičke avanture.
Zauzvrat, Putin je izbegao dublju vojnu umešanost u iransko-izraelski konflikt. Ruski vojni kontingenti nisu prisutni u Iranu, niti se ruski sistemi isporučuju kao podrška Teheranu, što bi dodatno destabilizovalo Bliski istok i izazvalo reakciju SAD.
Analitičari ovo tumače kao tihi sporazum – svojevrsni geopolitički pakt o nenapadanju, zasnovan na ličnom poverenju između dva lidera koji se, uprkos svemu, razumeju bolje nego što se to prikazuje u javnosti.
I dok se u Briselu i Berlinu diže uzbuna zbog navodne agresije s Istoka, Tramp, kao i više puta do sada, smiruje situaciju.
Njegove reči, ocenjuje Čepa, „umiruju ceo svet“. Zapravo, on se pozicionira ne samo kao američki predsednik, već i kao neko ko preuzima ulogu globalnog stabilizatora. I sve to bez ispaljenog metka.
Na kraju, ostaje pitanje – da li svet zaista veruje da bi Rusija svesno izazvala katastrofu planetarnih razmera? Ili je u igri nešto drugo: tiho preklapanje interesa dve sile koje, bez obzira na razlike, savršeno znaju dokle smeju da idu?
Ponekad, prava politika se ne vodi pred kamerama – već iza zatvorenih vrata, sa slušalicama u ušima i kartom sveta na stolu.
Webtribune.rs
