Ivon Moris je imala tri minuta da od sigurnosne ograde, gde je unosila tajnu šifru za uspostavljanje telefonske veze s komandnim centrom, stepenicama dođe do svog radnog mesta. Da je samo malo prekoračila predviđeno vreme, bila bi, u najmanju ruku, uhapšena.
Moris je među prvim ženama komandantima posade silosa za nuklearne projektile Titan 2. Između 1980. i 1984. bila je odgovorna za tri preostala člana posade i nuklearno oružje od devet tona u američkoj bazi u Tusonu (Arizona).
[adsenseyu1]
“Iako je naša osnovna misija bilo održavanje mira posredstvom odvraćanja mogućih napada i sprečavanja Trećeg svetskog rata”, kaže ona, “u slučaju da u tome ne uspemo, morali smo u svakom trenutku da budemo spremni da lansiramo raketu u znak osvete”.
Od početka 1960-tih godina do sredine 1980-tih, Tuson je bio okružen sa 18 silosa nuklearnih raketa “Titan 2”, što je značilo da bi on bio prvi na udaru u slučaju sovjetskog napada. Danas je sačuvano samo jedno ovakvo raketno postrojenje, koje je pretvoreno u Raketni muzej Titan, a Ivon Moris je njegova direktorka. Ovde je vreme stalo 1982. godine, a silos, zajedno s raketnim projektilom – ostaje kao podsećanje na hladnoratovske pripreme za smak sveta.
„Danas verovatno neće biti taj dan“
“Tri minuta za ulazak u silos bila su sastavni deo bezbednosnog protokola”, objašnjava Moris. “Da nismo uspeli za tri minuta, posada pod zemljom pretpostavila bi da postoji neki bezbednosni problem”.
Posade su radile u 24-časovnim smenama, a njihov radni dan je počinjao bezbednosnim brifingom u obližnjoj vazduhoplovnoj bazi “Dejvis-Montan”.
“Moram vam reći da sam mirnije spavala kao član posade nego danas”, kaže Moris. “Dobijali smo izvrsna sigurnosna uputstva, pa sam tako uglavnom na posao odlazila s mišlju da “danas verovatno neće biti taj dan”.
Great story about what life was like in a Titan missile silo during the Cold War. Duck and cover, kids. https://t.co/Y6hCn0zyOr
— Deane Barker (@gadgetopia) August 1, 2016
Silos se nalazi oko pola kilometra od glavnog autoputa južno od Meksika, ispod uzvišenja okruženog pustinjom. Na prašnjavim padinama tu i tamo rastu kaktusi, a postavljene su i table koje upozoravaju na opasnost od zvečarki. Iza ograde od bodljikave žice mogu se videti tek dve-tri metalne strukture, betonska vrata lansirne stanice, antene i stepenište koje vodi pod zemlju.
Nakon što bi sišla niz prvo stepenište, Morisova bi ponovo pozvala kontrolni centar, sišla niz još jedno stepenište, koje je vodilo do vrata, kada bi ponovo pozvala centar, koristeći tajni broj za taj dan.
“Kontrolni centar bi proverio video-nadzor kako bi se uverio da sam sama i da mi niko nije prislonio oružje uz glavu.”
[adsenseyu4]
Deset metara ispod zemlje, iza vrata od armiranog čelika i betona, nalazi se glavni deo silosa. Vrata teška 2,7 tona, koja drže dve velike šarke, debela su 30 centimetara (dvostruko deblja od običnih vrata), ali su tako konstruisana da se mogu otvoriti jednim prstom.
“Odatle se ulazilo u ojačani deo raketnog silosa, osmišljenog da izdrži uticaje nuklearnog napada u blizini”, objašnjava Morisova. “Postrojenje nije bilo dizajnirano da izdrži direktan udarac.”
Crveni sef apokalipse
Tunel je obložen metalnim nosačima, prekriven dugačkim kablovima i podseća na unutrašnjost borbenog broda ili podmornice. Vodi do kontrolnog lansirnog centra – prostorije kružnog oblika sa zastarelim kompjuterskim terminalima, brojčanicima i prekidačima. U sredini se nalazi kontrolna konzola s nizovima lampica i stolicom pričvršćenom ispred njega. Pod je bio monitran na džinovske amortizere koji je trebalo da priguše posledice eventualnog napada.
U zadnjem delu prostorije nalazi se crveni sef, koji sadrži kartice s šiframa neophodnim za potvrdu naređenja za lansiranje koje je izdao predsednik SAD. Sef je obezbeđen sa dva katanca koji se otvaraju pomoću šifre i koji pripadaju oficirima na dužnosti. Kada bi završili smenu, razmenili bi katance sa novom posadom. Samo su pojedinci znali kombinacije od četiri cifre.
“Trebalo je da budete u stanju da se setite šifre pod najvećim stresom, odnosno u slučaju rata”, kaže Ivon Moris.
Iznad kontrolne sobe nalazi se prostorija za odmor, s krevetima na sprat, kuhinjom i toaletom. To je jedino mesto u čitavom kompleksu gde su članovi posade mogli da budu sami. Na svim drugim mestima morali su da budu na oku onog drugog člana posade, kako bi se obezbedila “sigurna kontrola nuklearnog oružja”.
Glavni zadatak posade bio je da proverava i održava celokupnu opremu u silosu, od tepiha do same nuklearne rakete, koja se nalazila 76 metara dalje na kraju drugog metalnog hodnika.
Dvostepena nuklearna raketa “Titan 2” zahvata oko sedam spratova. U crnom kućištu na njenom vrhu nalazila se bojeva glava. Danas je ono prazno, ali Morisova se seća kada ga je videla prvi put.
“Novi članovi posade su morali da obave pregled bojeve glave kada bi prvi put preuzeli dužnost kako bi se direktno suočili s projektilom”, seća se Morisova. “Bila sam nervozna, hodala oko rakete i ugledala etiketu proizvođača “Dženeral elektrika”. “Videla sam oznaku GE i tadašnji slogan kompanije: ‘Unosimo dobre stvari u vaš život’. Nisam mogla da prestanem da se smejem”, kaže ona.
Silos je opomena da je čovečastvo sposobno da IZBRIŠE CIVILIZACIJU
“Titan 2” je bio efikasno oružje za odvraćanje zato što je mogao da se lansira za svega 58 sekundi. “Imali smo dovoljno raketa da se međusobno uništimo nekoliko puta i da otkrijemo prvi napad i uzvratimo i pre nego što budemo pogođeni”, objašnjava Moris. “Projektili bi se mimoišli u vazduhu poput brodova u noći, razneli bi obe zemlje tako da ne bi bilo preživelih koji bi proslavili pobedu”. Sada vam je jasno zašto tu doktrinu nazivaju ludošću (engleski MAD, akronim od “Mutually Assured Destruction” (Osigurano uzajamno uništenje).
Da se desilo najgore, posada bi o tome saznala oglašavanjem sirene. Nakon toga bi otrčali u kontrolni centar kako bi primili šifrovanu poruku iz Strateške vazduhoplovne komande u Nebraski u kojoj će biti obavešteni o razlogu aktiviranja sirene. Ukoliko se ispostavi da je predsednik naredio lansiranje rakete, usledila bi autentifikacija šifri posredstvom kartica u sefu.
Za “otključavanje” projektila šifru bi trebalo ručno uneti u šest prekidača sa 16 cifara. Raketa bi se lansirala s dva ključa, koji se takođe čuvaju u sefu, a koje bi istovremeno okrenuli i pet sekundi držali komandant smene i njegov zamenik. Budući da se nalaze na dve različite konzole, nije bilo šanse da ih okrene jedna osoba.
Na pitanje da li bi aktivirala raketu da je dobila naređenje, Morisova odgovara da je 99,999 odsto sigurna da bi. “Cela moja porodica živi u podnožju planina Virdžinije, oko 160 kilometara južno od Vašingtona, tako da bi do trenutka kada bi naređenje stiglo možda već bili mrtvi.”
“Život kakav znam bi prošao, posle naređenja za lansiranje sve ono najužasnije što ste zamišljali u vezi s armagedonom počelo bi da se događa, a deo mene je bio snažno motivisan željom za odmazdom.”
Raketni muzej Titan danas izgleda upravo onako kako je ostavljen 1982. godine. Organizuju se obilaci kompleksa, uz mogućnost da stojite na vrhu silosa i gledate u tunel.
Za one koji su odrastali u doba Hladnog rata i uz stalnu pretnju od nuklearnog sukoba, silos je opomena da je čovečastvo sposobno da izbriše civilizaciju.
(blic.rs)
[adsenseyu5][adsenseyu6]
